-priredio: MILADIN VELjKOVIĆ

Pro­ta St. M. Di­mi­tri­je­vić u svom tek­stu iz 1923, ob­ja­vlje­nom u „Brat­stvu”, na­sta­vlja sa ob­ja­šnja­va­njem do­bro­tvor­stva i pro­svjet­nim za­slu­ga­ma za srp­ski na­rod Si­me Igu­ma­no­va, pa ka­že:
„Ma­na­stir sv. Mar­ka Si­ma je oba­si­pao po­klo­ni­ma: go­di­ne 1859. po­slao mu je iz Ru­si­je dva ve­li­ka zvo­na, 1861. go­di­ne po­dig­nu­ta je zvo­na­ra nov­cem, ko­ji je on po­slao, ku­pio je ma­na­sti­ru i ne­što ze­mlje, a po­red zvo­na­re ude­sio i je­dan ko­na­čić za se­be i u nje­mu sta­no­vao, kad se ba­vio u ma­na­sti­ru. Sve do van­dal­skog raz­ru­še­nja ma­na­sti­ra u no­vem­bru 1915. go­di­ne od stra­ne udru­že­nih Ar­na­u­ta s oku­pa­to­ri­ma „go­spo­din Si­mi­na so­ba” je ču­va­na i gle­da­na kao po­lu­sve­ti­nja, u ko­ju su smje­šte­ni sa­mo ri­jet­ki go­sti. Tu je pri­ku­pio i ko­sti svo­jih i smje­stio u po­dig­nu­tu grob­ni­cu, u ko­ju je po za­vje­šta­nju nje­go­vom i on sa­hra­njen 26. fe­bru­a­ra 1882. go­di­ne (umro je u Pri­zre­nu 23. ist. m.). I ove re­li­kvi­je na­rod­ne po­ni­šti­li su di­vlja­ci, ali su na­stav­ni­ci i uče­ni­ci nje­go­ve glav­ne za­du­žbi­ne od­mah po­sli­je no­vog oslo­bo­đe­nja po­hi­ta­li na raz­va­li­ne ma­na­sti­ra sv. Mar­ka i oskr­na­vlje­ni grob svog do­br­o­tvo­ra, pa po ru­še­vi­na­ma pri­ku­pi­li ostat­ke raz­bi­je­ne nad­grob­ne plo­če i kr­sta nje­go­vog. Opet bla­go­da­re­ći pr­voj krup­noj nov­ča­noj po­mo­ći od 20.000 di­na­ra, ko­ju su sta­ra­o­ci Si­mi­ne za­du­žbi­ne u Be­o­gra­du po­sla­li, pri­stu­plje­no je ob­na­vlja­nju ma­na­sti­ra, a ovo je ot­po­če­to po­prav­kom gro­ba Igu­ma­no­va i po­di­za­njem spo­me­ni­ka na nje­mu. Dru­gi dan pro­sla­ve pe­de­se­to­go­di­šnji­ce nje­go­vog pro­svjet­nog ru­ko­sa­da sa­sto­jao se u iz­la­že­nju na grob Igu­ma­no­va i sve­ča­nom po­me­nu, ko­ji je bio dir­lji­va ma­ni­fe­sta­ci­ja ro­do­lju­blja i ple­me­ni­te za­hval­no­sti. Prah ve­li­kog ro­do­lju­blja obez­bi­je­đen je sa­da po­ko­lje­nji­ma, a nad nji­ma duh nje­gov stra­ža­ri­će i da­lje u do­mu sv. Pe­tra Ko­ri­škog, ču­va­ti na onoj vr­lo va­žnoj tač­ki jed­nu krup­nu bje­le­gu u ve­li­koj ba­štin­skoj knji­zi Ne­ma­nji­ća. (...)
Po­če­tak Igu­ma­no­vog krup­ni­jeg pro­svjet­nog do­bro­tvor­stva je po­ši­lja­nje u 1862. go­di­ni iz Ki­je­va 320 tur­skih li­ra, za ko­ju je su­mu bli­zu nje­go­ve ku­će, u kru­gu da­na­šnjih zgra­da Bo­go­slov­sko-uči­telj­ske ško­le, ku­plje­na jed­na ku­ća, u ko­ju je doc­ni­je smje­šte­na srp­ska osnov­na ško­la. Kad ga je smr­ću nje­go­vog je­din­ca i sa­rad­ni­ka u fa­bri­ka­ma du­va­na u Ki­je­vu i Kur­sku, Ma­noj­la, 12. ok­to­bra 1865. go­di­ne, za­de­sio naj­ve­ći od mno­gih uda­ra, što su ga u ži­vo­tu sna­la­zi­li, Igu­ma­nov je u tu­zi za njim usnio svu omla­di­nu svo­ga kra­ja, ri­je­šio se na po­ste­pe­no po­vla­če­nje od ra­da i po­sve­će­nje i se­be sa­mog i sve­ga imuć­stva svog do­bru srp­skog na­ro­da. Imuć­stvo se nje­go­vo na­ro­či­to ja­ko po­ve­ća­lo po­sli­je Krim­skog ra­ta, u ko­me su mu se za­te­kle ve­li­ke ko­li­či­ne tur­skog du­va­na, a ovaj je po­sku­pio bio zbog ne­mo­guć­no­sti, da se no­vi do­no­si. On­da je na­pi­sao bio u Ki­je­vu pr­vo za­vje­šta­nje svo­je, po ko­me je svu svo­ju imo­vi­nu na­mi­je­nio bio srp­skoj ško­li u Pri­zre­nu. Ide­ja o osni­va­nju Bo­go­slo­vi­je doc­ni­jeg je da­tu­ma.
Me­đu Sr­bi­ma stu­den­ti­ma u Ki­je­vu imao je naj­vi­še sim­pa­ti­je pre­ma Ili­ji K. Sta­vri­ću, iz Gra­ča­ca, u Bo­sni, ko­ga je u ne­ku ru­ku uzeo bio pod svo­je i iz­dr­ža­vao u Ki­je­vu, a kad je svr­šio Du­hov­nu aka­de­mi­ju, po­slao ga je 1866. go­di­ne, o svom tro­šku u Pri­zren za uči­te­lja sa pla­tom od 300 ru­ba­lja go­di­šnje. Plan je Igu­ma­nov bio, da po­mo­ću Sta­vri­ća una­pri­je­di pri­zren­sku ško­lu, a doc­ni­je da ga s na­ro­dom is­tak­ne i pro­tu­ri za mi­tro­po­li­ta u Pri­zre­nu, te da se na taj na­čin još on­da ova cr­kve­na ka­te­dra vra­ti u srp­ske ru­ke. U po­gle­du pri­zren­ske ško­le, doc­ni­je i Bo­go­slo­vi­je za­slu­žni Sta­vrić is­pu­nio je svoj za­da­tak, a dru­gu po­lo­vi­nu na­mje­re s nji­me osu­je­ti­li su te­ški po Sr­be ono­ga kra­ja ra­to­vi za oslo­bo­đe­nje od 1876. go­di­ne do 1878. go­di­ne i ra­na smrt Sta­vri­ća (1879. go­di­na).
Go­di­ne 1869. do­la­zio je Igu­ma­nov po­no­vo u Sr­bi­ju i Pri­zren. On­da se kod nje­ga, u kru­gu ro­do­lju­ba i cr­kve­nih pred­stav­ni­ka u Be­o­gra­du, i za­ro­di­la mi­sao, da se u Pri­zre­nu osnu­je Bo­go­slo­vi­ja. Ra­di ostva­re­nja te za­mi­sli on je iste go­di­ne po­red svog ima­nja u Pri­zre­nu ku­pio još 5 ku­ća u vri­jed­no­sti od 700 na­po­le­o­na i u do­go­vo­ru sa mje­snom srp­sko cr­kve­no-škol­skom op­šti­nom obra­zo­vao je od­bor za na­bav­ku po­treb­ne gra­đe ra­di po­di­za­nja no­ve zgra­de za Bo­go­slo­vi­ju. Osta­viv od­bo­ru za ovaj cilj 1.000 na­po­le­o­na, Igu­ma­nov se vra­ti u Ru­si­ju, da pot­pu­no li­kvi­di­ra sa svo­jim ra­dom i pre­ne­se imo­vi­nu svo­ju u Be­o­grad, što je u idu­ćoj go­di­ni i uči­nio i do­se­lio se u Pri­zren. Spre­mlje­na je već bi­la po­treb­na gra­đa, sru­še­ne su bi­le ku­će, ka­ko nje­go­va sta­ra, ta­ko i one ku­plje­ne, sem jed­ne, i 16. apri­la 1871. go­di­ne uda­ren je te­melj no­voj zgra­di za Bo­go­slo­vi­ju, a 1. ok­to­bra iste go­di­ne u onoj osta­vlje­noj sta­roj ku­ći otvo­re­na je ško­la i ot­po­čet je rad u njoj. To je bio do­ga­đaj u srp­skom na­ro­du, a ko­li­ko se in­te­re­so­va­lo bi­lo u Be­o­gra­du za ovo du­hov­no me­zim­če i no­vu na­du vi­di se iz to­ga, što je na­mje­sni­štvo knja­žev­skog do­sto­jan­stva ne­pre­sta­no žu­ri­lo, da se no­va zgra­da za­vr­ši za vri­je­me nje­go­ve vla­de i osve­ti na dan pro­gla­sa pu­no­ljet­stva kne­za Mi­la­na, ta­da­šnje uzda­ni­ce srp­skog na­ro­da. Na tu sve­ča­nost po­zvan je u Be­o­grad Igu­ma­nov, a nat­pis na otu­da do­ne­se­noj mra­mor­noj plo­či, za ono mje­sto i svo­je vri­je­me, gran­di­o­zne no­ve bo­go­slo­vij­ske zgra­de, ozna­me­nio je Igu­ma­nov da­nom pro­gla­sa pu­no­ljet­stva kne­že­va, 10. av­gu­stom 1872. go­di­ne”, za­pi­sao je pro­ta St. M. Di­mi­tri­je­vić u „Brat­stvu”, 1923. go­di­ne.
(NA­STA­VI­ĆE SE)