-PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Brat­stvo je ka­sni­je pro­mi­je­ni­lo ime u Rast­ko. Pro­ta Ste­va opi­su­je Ga­vri­la Do­ži­ća kao otre­si­tog, mar­lji­vog i pa­met­nog uče­ni­ka. Ka­že da, iako je bio bez po­lu­gim­na­zij­ske spre­me, ni­je za­o­sta­jao u zna­nju za osta­lim uče­ni­ci­ma. Bio je dru­že­lju­biv, ži­ve na­ra­vi i la­ko za­pa­ljiv. U cr­kve­noj slu­žbi je bio rev­no­stan i na­ro­či­to je dru­go­vao sa đa­ci­ma iz Ma­ke­do­ni­je i po­ma­gao im u uče­nju. Ka­da se jed­nom, u od­su­stvu Ste­ve Di­mi­tri­je­vi­ća, po­di­gla po­bu­na pro­tiv jed­nog na­stav­ni­ka u ško­li, đa­ci su se po­di­je­li­li u dvi­je gru­pe: na jed­noj stra­ni je bio vo­đa Iri­nej, a na dru­goj stra­ni Ga­vri­lo, ko­ga su po­dr­ža­li uče­ni­ci iz Ma­ke­do­ni­je.
To­kom bo­rav­ka u Bo­go­sla­vi­ji u Pri­zre­nu do­šlo je do tu­če u ko­joj je uče­stvo­vao i Ga­vri­lo Do­žić. Pro­ta Ste­va Di­mi­tri­je­vić to opi­su­je: „Po­šao je s dru­go­vi­ma u škol­sku ba­štu i vi­no­grad vi­še Pri­zre­na. Na uskoj sta­zi nad po­to­kom vi­še Cr­kve Sv. Spa­sa su­srio se sa mu­sli­man­skim mla­di­ćem i ni­je­su je­dan dru­gom htje­li da se sklo­ne s pu­ta. Ga­vri­lo šče­pa pro­tiv­ni­ka, obo­ri ga i poč­nu se va­lja­ti niz br­do. U tom va­lja­nju mu­sli­man iz­va­di ka­mu iz no­ga­vi­ce i za­ri je Ga­vri­lu u li­je­vu bu­ti­nu. Dok su ga do­ni­je­li u škol­sku bol­ni­cu i sti­gao lje­kar za­ve­za­na no­ga­vi­ca uči­ni­la se kao tu­lum pun kr­vi. Je­dva je spa­sen. On­da mu je na­če­ta do­tle buj­na i pu­na ži­vo­ta sna­ga. Mi­slim da je tu, u gu­bit­ku sil­ne kr­vi, za­če­tak nje­go­vih doc­ni­jih sla­bo­sti...” Bu­du­ći pa­tri­jarh je tom pri­li­kom do­bio ša­mar od pro­fe­so­ra Di­mi­tri­je­vi­ća, ko­ji će po­sli­je po­mi­nja­ti pri­li­kom sva­kog su­sre­ta s nji­ma. Taj in­ci­dent po­no­vo će bi­ti va­žan 1911. go­di­ne. O tu­či je pr­o­ta Di­mi­tri­je­vić ka­sni­je pri­čao: „Ka­da su me đa­ci po­zva­li u vi­no­grad Bo­go­slo­vi­je, jer su uspje­li do­tle da do­ne­su svog ra­nje­nog dru­ga, sa­da­šnjeg pa­tri­jar­ha Ga­vri­la, ko­ji je, kao što se vi­dje­lo, pra­vi go­ro­stas i sa­mim tim te­žak za no­še­nje, sr­ce mi je za tre­nu­tak sta­lo ugle­dav­ši ga okr­va­vlje­nog. Mo­ja ru­ka, ko­ja je u tre­nut­ku stra­ha ro­di­telj­ski kre­nu­la put nje­go­vog obra­za, za­drh­ta­la je sle­de­ćeg tre­nut­ka, ali već je bi­lo ka­sno. Br­zo smo ga, za­tim, pre­ni­je­li u škol­sku am­bu­lan­tu, gdje sam mu ra­nu na no­zi, od no­ža šip­tar­skog, oči­stio i pre­vio. Bio sam ga­nut ka­da me je po­tom po­lju­bio za­hva­liv­ši se na mo­joj bri­zi.”
Je­dan uče­nik Pri­zren­ske bo­go­slo­vi­je opi­sa­će ka­sni­je ka­kva je at­mos­fe­ra bi­la u ško­li pr­vih go­di­na 20. vi­je­ka. „Kao on­da­šnje ge­ne­ra­ci­je na­še škol­ske omla­di­ne, ri­jet­ko su ko­je u na­šoj pro­šlo­sti ži­vje­le u ta­ko osjet­nom du­hov­nom ne­mi­ru i pre­vi­ra­nju, u užur­ba­nom pri­pre­ma­nju za krup­ne i od­sud­ne isto­rij­ske do­ga­đa­je, i to­li­ko po­žr­tvo­va­no uče­stvo­va­le u oslo­bo­di­lač­koj bor­bi i na­po­ri­ma. Iako iz ra­znih srp­skih kra­je­va, slo­bod­nih i po­ro­blje­nih, pi­tom­ci Igu­ma­no­vlje­ve za­du­žbi­ne ži­vje­li su jed­nih du­hom, odu­še­vlja­va­li se jed­nim ide­a­li­ma i spre­ma­li se za iste za­dat­ke cr­kve­no-pro­svjet­nog ra­da i na­ci­o­nal­ne bor­be. A ri­jet­ko je ko­ja na­ša ško­la, čak i u slo­bod­nim na­šim ze­mlja­ma, ima­la ona­ko ži­vu na­ci­o­nal­no-pro­svjet­nu tra­di­ci­ju i bor­be­ni duh kao što je ima­la Pri­zren­ska bo­go­slo­vi­ja.”
Ni­je sa­svim ja­sno da li je Ga­vri­lo Do­žić za­vr­šio Bo­go­slo­vi­ju u Pri­zre­nu. Ako je u Bo­go­slo­vi­ju kre­nuo s je­se­ni 1900. go­di­ne a do­bio ori­gi­nal­nu di­plo­mu od 15. ju­na 1903. go­di­ne, br. 216, iz­da­tu od Rek­to­ra­ta Bo­go­slov­sko-uči­telj­ske ško­le u Pri­zre­nu o za­vr­še­nom ško­lo­va­nju sa od­lič­nim uspje­hom, a Bo­go­slo­vi­ja je u to vri­je­me tra­ja­la če­ti­ri go­di­ne, on je ili ra­ni­je za­vr­šio ško­lo­va­nje ili je pre­sko­čio jed­nu go­di­nu.
Po­sli­je Krim­skog ra­ta, a po­seb­no po­sli­je ve­li­ke is­toč­ne kri­ze, ru­ska cr­kva i im­pe­ra­tor­ska vla­da, stal­nim pri­ti­sci­ma na Ca­ri­grad­sku pa­tri­jar­ši­ju i ula­ga­njem ve­li­kih su­ma nov­ca, uspi­je­va­ju da po­vra­te Ma­na­stir Sv. Pan­te­lej­mo­na i da se pro­ši­re na Sve­toj Go­ri. Drag. Ana­sta­si­je­vić je pi­sao da su se po­čet­kom vi­je­ka na Sve­toj Go­ri bo­ri­le raz­ne „na­rod­no­sti” me­đu so­bom, a uzrok to­me na­la­zio je u „lo­kal­nim eks­pan­ziv­nim te­žnja­ma Ru­sa” i za­o­štra­va­nju is­toč­nog pi­ta­nja. Ru­si su pro­di­ra­li u će­li­je ra­znih sve­to­gor­skih ma­na­sti­ra, me­đu nji­ma i u hi­lan­dar­ske. Će­li­je su da­va­ne u za­kup tro­ji­ci mo­na­ha, a po­tom bi ih na­se­lja­va­le de­se­ti­ne.
Đe­li­ja Sv. Jo­va­na Zla­to­u­stog osno­va­na je oko 1885. go­di­ne i na­la­zi­la se u Ka­re­ji, na ze­mlji­štu ko­je su ru­ski mo­na­si za­ku­pi­li od ma­na­sti­ra Hi­lan­dar. Će­li­o­ti su u sve­mu bi­li za­vi­sni od ma­na­sti­ra ko­jem su pla­ća­li go­di­šnju za­kup­ni­nu. Oni ni­je­su mo­gli da po­di­žu no­ve zgra­de, ni­ti su mo­gli da po­ve­ća­va­ju broj ka­lu­đe­ra bez do­pu­šte­nja ma­na­sti­ra. Me­đu­tim, će­li­ja Sv. Jo­va­na Zla­to­u­stog je sa­mo ne­ko­li­ko go­di­na po osni­va­nju ima­la vi­še od 100 mo­na­ha i te­ži­la je da po­dig­ne svoj sta­tus na ste­pen ski­ta, ka­ko bi mo­na­si mo­gli da dje­lu­ju ne­za­vi­sno od Hi­lan­da­ra. Otac Ki­ril, ko­ji se na­la­zio na če­lu će­li­je, umio je da ko­ri­sti su­ko­be Bu­ga­ra i Sr­ba u Hi­lan­da­ru za svo­je in­te­re­se. Zla­to­u­stov­ci­ma su bi­li po­zna­ti pro­ble­mi srp­ske cr­kve, ko­ja ni­je ima­la do­volj­no mo­na­škog ka­dra, pa su sto­ga po­ku­ša­li da do­bi­ju na upra­vu i ne­ki od ma­na­sti­ra u Sr­bi­ji.
Po­što su Sr­bi do­bi­li mi­tro­po­li­te u dvi­je epar­hi­je Sta­re Sr­bi­je, gle­da­li su da po­bolj­ša­ju sta­nje ma­na­sti­ra De­ča­ni, pa je mi­tro­po­lit Ni­ći­for tra­žio ne­ko­li­ko sta­ra­ca od Hi­lan­da­ra da spre­me pod­mla­dak ma­na­stir­ski. Ki­ril je za to sa­znao i uz po­moć Po­slan­stva Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je u Ca­ri­gra­du do­šao je u De­ča­ne. U je­sen 1902. mi­tro­po­lit Ni­ći­for Pe­rić je po­zvao zla­to­u­stov­ce da pre­u­zmu ma­na­stir De­ča­ne, ko­ji je bio za­pu­šten i osi­ro­ma­šen zbog ne­u­ko­sti i ne­u­mje­šno­sti ta­mo­šnjih srp­skih ka­lu­đe­ra i na­sr­ta­ja okol­nog al­ban­skog sta­nov­ni­štva. Ru­sko po­slan­stvo u Ca­ri­gra­du je po­zva­lo i po­sta­vi­lo za igu­ma­na u De­ča­ni­ma oca Ki­ri­la. Mi­tro­po­lit je sa ru­skim ka­lu­đe­ri­ma sklo­pio dva ugo­vo­ra (u je­sen 1902. i po­čet­kom 1903), a srp­ska vla­da je pri­hva­ti­la u na­če­lu da ru­ski ka­lu­đe­ri „uđu u taj ma­na­stir kao sa­bra­ća”. Otac Ki­ril je za svog na­mje­sni­ka po­sta­vio je­ro­mo­na­ha Ar­se­ni­ja, a 28 mo­na­ha iz Će­li­je Sv. Jo­va­na Zla­to­u­stog je po­zva­no u De­ča­ne. Po­sto­ji i mi­šlje­nje da je srp­ska vla­da ovo pri­hva­ti­la i zbog to­ga što ni­je uspje­la da otvo­ri kon­zu­lat u Pe­ći i na­da­la se da će na ovaj na­čin De­ča­ni po­sta­ti sre­di­šte iz ko­ga će mo­ći da se šti­ti srp­ski ži­valj.
Ubr­zo po­što su ru­ski ka­lu­đe­ri do­šli, nji­ma ni­je­su bi­li za­do­volj­ni ni srp­ski kon­zu­li u Pri­šti­ni, što zna­či vla­da u Be­o­gra­du, ni mi­tro­po­lit Ni­ći­for (sim­pa­ti­zer Li­be­ral­ne par­ti­je), po­što su se oni dr­ža­li kao da je ma­na­stir ru­ski, mi­mo­i­la­ze­ći i mi­tro­po­li­ju i kon­zu­lat, uno­se­ći raz­dor u sta­nov­ni­štvo i sl. Bi­lo je otvo­re­no tzv. „de­čan­sko pi­ta­nje”. Po­če­li su na­po­ri da se oni uda­lje iz ma­na­sti­ra, usled če­ga je do­šlo do srp­sko-ru­skog di­plo­mat­skog spo­ra.
Do kra­ja ma­ja mje­se­ca 1903. go­di­ne ni­je se u Hi­lan­da­ru ni­šta zna­lo o na­mje­ra­ma Ki­ri­lo­vim u Sta­roj Sr­bi­ji. U to vri­je­me u Be­o­gra­du su se na­šla dva hi­lan­dar­ska ar­hi­man­dri­ta i tu su sa­zna­li za za­klju­če­ni ugo­vor iz­me­đu Ki­ri­la i ra­ško-pri­zren­skog mi­tro­po­li­ta. Ohra­bre­ni ne­pri­ja­telj­skim dr­ža­njem pre­ma tom ugo­vo­ru u Sr­bi­ji, oni su pro­mi­je­ni­li stav pre­ma Ki­ri­lu i po­zva­li ga na od­go­vor­nost zbog ne­kih po­stu­pa­ka.(NA­STA­VI­ĆE SE)