-Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Kad su sju­tra­dan ja­vi­li da je Ra­dan Plje­valj­čić ipak pod­le­gao ra­na­ma i da će bi­ti sa­hra­njen u Ro­ga­ti­ci, Mi­li­vo­je Ča­ra­pić je tra­žio da mu omo­gu­će da ode na sa­hra­nu. Ta­mo ga tek do­če­ka­le pra­ve mu­ke – na jed­noj stra­ni Ra­da­no­ve oja­đe­ne se­stre, na dru­goj nje­go­va se­stra i mla­da su­pru­ga ko­je ni­je vi­dio dvi­je go­di­ne. Ni­je mo­gao vi­še da iz­dr­ži, u jed­nom tre­nut­ku se one­svi­je­stio i pao kao snop.
On će se, ipak, iz Ro­ga­ti­ce, od­mah vra­ti­ti na po­lo­žaj, na to Jsbuč­ko se­dlo kod Go­ra­žda i u je­di­ni­ca­ma Voj­ske Re­pu­bli­ke Srp­ske, na bo­ji­štu, osta­ti sve do pot­pi­si­va­nja Dej­ton­skog spo­ra­zu­ma. Po­ro­di­ca će se tek ta­da ko­nač­no oku­pi­ti u Čaj­ni­ču. Iz­mu­če­ni, ali ipak svi ži­vi.
Uroš, gla­va po­ro­di­ce, iako je u tam­ni­ci u Go­ra­ždu pre­ži­vio te­žak mo­žda­ni udar, ipak se, ko­li­ko-to­li­ko opo­ra­vio i do­če­kao da vi­di unu­čad i od si­na Mi­li­vo­ja i od ćer­ke Mi­re. Svi su se po­seb­no ove­se­li­li kad je Mi­li­vo­je 2000. go­di­ne do­bio ćer­ku Ma­ri­ju jer su on i nje­go­va Bi­lja­na pri­je to­ga bi­li osam go­di­na u bra­ku, bez dje­ce.
Ro­di­te­lji su mu, pr­vo otac, a pri­je go­di­nu da­na i maj­ka, vječ­no po­či­nu­li, a Mi­li­vo­je, ko­ji je u me­đu­vre­me­nu do­bio još jed­nu ćer­ku, 2008. go­di­ne se pre­se­lio u Plje­vlja i tu sa svo­jom Bi­lja­nom svio no­vo po­ro­dič­no gni­je­zdo. Pre­ža­lio je rod­no Buč­je, ali ni­je i ne že­li da za­bo­ra­vi sve ono što je pre­ži­vio i is­tr­pio, ni zlo­tvo­re i kr­vo­pi­je, a po­seb­no ne do­bro­tvo­re, one ko­ji su ga ma­kar li­je­pom ri­ječ­ju za­du­ži­li.
– Kad sam se ja­vio i pri­stao da svje­do­čim u dva sud­ska po­stup­ka za rat­ne zlo­či­ne, pro­tiv onih ko­ji su i me­ne mu­či­li i zlo­sta­vlja­li, vi­še njih mi je go­vo­ri­lo: šta će ti to sad, za­bo­ra­vi, bi­lo pa pro­šlo, gle­daj svo­ga po­sla i pa­zi po­ro­di­cu.
A ja sve to i či­nim upra­vo i pri­je sve­ga zbog mo­je dje­ce: ka­kav bih to ja čo­vjek bio ako bih pri­stao na ću­ta­nje, ka­kvo bi to bi­lo ljud­sko po­sr­nu­će i ku­ka­vič­luk, šta bih ja bio u oči­ma svo­je dje­ce ako bih za­šti­tio one ko­ji su me fi­zič­ki mu­či­li, a psi­hič­ki po­ni­ža­va­li i ga­zi­li kao čo­vje­ka. Da za­šti­tim one ko­ji bi i sju­tra, ako bi mi, nji­ho­ve žr­tve, za­žmu­ri­li i za­ću­ta­li, to isto po­no­vi­li, ako bi ih za­pa­lo.
Da za­šti­tim one ko­ji su pre­kr­ši­li na­re­đe­nje i po­ga­zi­li ri­ječ ko­man­dan­ta Ami­ra Re­ka i ona­ko nas zvjer­ski šest da­na pre­bi­ja­li i mu­či­li na Tre­be­škom Br­du, ili one ko­ji su nas str­pa­li i osam mje­se­ci dr­ža­li u tam­ni­ci, u ko­ju čo­vjek ne bi za­tvo­rio tri­de­sto­ro pa­šča­di da pre­no­će ne­go bi im oko po­no­ći otvo­rio vra­ta i pu­stio ih.
A tek ka­kav bih čo­vjek bio da pre­ću­tim i za­bo­ra­vim ono što je za nas uči­nio ka­pe­tan Amir Re­ko. Umri­je­ću, ali me ni­ko ne­će raz­u­vje­ri­ti da nas je onog sud­njeg da­na na Buč­ju sa­mi Bog po­gle­dao i da smo sa­mo za­hva­lju­ju­ći nje­mu i Ami­ru Re­ku osta­li ži­vi. Da sa­mo za­hva­lju­ju­ći Ami­ro­vom čoj­stvu i od­va­žno­sti, nje­go­voj ljud­sko­sti i hra­br­o­sti, tog da­na na Buč­ju ni­je pro­li­ve­na ni­jed­na kap srp­ske kr­vi.
To je ne­po­bit­na bož­ja isti­na ko­ju ni­ko od nas ni­kad ne smi­je za­bo­ra­vi­ti, baš kao što je isti­na da on ni na ko­ji na­čin ni­je kriv ni za­slu­žan za sve ono što nam se ka­sni­je de­si­lo. Kri­vi su oni ko­ji će ka­sni­je i nje­mu ra­di­ti o gla­vi, za­to što ni­je do­zvo­lio da se Buč­je „oči­sti” od Sr­ba, ko­ji su ga zbog to­ga na­zi­va­li ku­ka­vi­com i iz­daj­ni­kom, ko­ji su ga, ko­nač­no, na­gna­li da ubr­zo sve­mu okre­ne le­đa, ski­ne uni­for­mu i ba­ci oruž­je ka­ko ne bi po­sr­nuo kao čo­vjek, plju­nuo na se­be i po­ga­zio svo­ja uvje­re­nja, okr­va­vio ru­ke kr­vlju ne­vi­nih i za­ga­zio u zlo­či­ne kao i oni ko­ji su mu ko­man­do­va­li i na­re­đi­va­li da „oči­sti” Buč­je, ili oni ko­ji su ta­ko svi­re­po po­bi­li nje­go­vu po­ro­di­cu.
Sju­tra: SJE­TIO SAM SE
MAJ­ČI­NIH RI­JE­ČI