-PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Mi­tro­po­lit ra­ško-pri­zren­ski Ni­ći­for pi­sao je 4. ja­nu­a­ra 1905. go­di­ne Kon­zu­la­tu Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je u Pri­šti­ni: „Po­i­ma­ju­ći neo­d­lo­žnu po­tre­bu da ima­mo u što kra­ćem vre­me­nu ospo­so­blje­ne kli­ri­ke sa vi­šom bo­go­slov­skom spre­mom i zna­njem grč­kog je­zi­ka, mi smo još lanj­ske go­di­ne upu­ti­li u Ca­ri­grad je­ro­mo­na­ha Ga­vri­la da se spre­ma iz grč­kog je­zi­ka, te da po to­me bu­de pri­mljen na Hal­kij­sku bo­go­slo­vi­ju, o če­mu smo iz­vi­je­sti­li i nad­le­že­ne da bi se po­me­nu­tom pru­ži­la ma­te­ri­jal­na po­moć za taj cilj”. Mi­tro­po­lit Ni­ći­for ka­že da­lje da je u Ca­ri­grad upu­tio i je­ro­mo­na­ha Se­va­sti­ja­na i da se „oba ova vri­jed­na i po­šte­na kli­ri­ka Sr­bi­na” mo­gu sma­tra­ti pi­tom­ci­ma ra­ško-pri­zren­ske epar­hi­je. Ni­ći­for mo­li da im se pru­ži ma­te­ri­jal­na po­moć i da im Po­slan­stvo u Ca­ri­gra­du po­mog­ne da na­đu do­brog uči­te­lja grč­kog je­zi­ka. Ga­vri­lov glav­ni sa­vjet­nik i čo­vjek ko­ji ga je pre­po­ru­čio mi­tro­po­li­tu Ni­ći­fo­ru bio je nje­gov stric, ar­hi­man­drit ma­na­sti­ra Mo­ra­ča Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca.
Ja­nu­a­ra 1905. go­di­ne je­ro­mo­nah Ga­vri­lo se na­la­zi u Ca­ri­gra­du. U dnev­ni­ku Srp­ske knji­ža­re iz ja­nu­a­ra 1905. pi­še da je je­dan pri­mje­rak Li­snog ka­len­da­ra i dva pri­mjer­ka ka­len­da­ra Go­lu, kao i je­dan bu­kvar dat je­ro­mo­na­hu Ga­vri­lu. Fe­bru­a­ra 1905. je­ro­mo­nah Ga­vri­lo pi­še iz Ca­ri­gra­da mi­tro­po­li­tu Ni­ći­fo­ru da već mje­sec da­na uči grč­ki je­zik. On ka­že da je po­ku­šao da uđe na Hal­ku i da ta­mo uči je­zik, ali po­što su sa Fa­na­ra to od­bi­li, ure­đe­no je da uči je­zik u Ca­ri­gra­du. On ka­že da o nje­mu vo­de ra­ču­na i da re­dov­no pri­ma bla­go­de­ja­nje, ali da je tek sad po­sli­je de­set mje­se­ci pro­ve­de­nih u Ca­ri­gra­du sa­znao da za nje­ga sred­stva ni­je­su zva­nič­no odo­bre­na. On mo­li mi­tro­po­li­ta da mu se po­moć ko­ju pri­ma ne uki­ne. U istom pi­smu do­pi­sao je je­ro­mo­nah Se­va­sti­jan da su se za pet mje­se­ci pro­mi­je­ni­la tri pi­tom­ca i da se o nji­ma ne vo­di do­volj­no bri­ga.
Po­sla­nik u Ca­ri­gra­du Đor­đe Si­mić iz­vi­je­stio je Ni­ko­lu Pa­ši­ća 7. apri­la 1905. da je po­vo­dom pi­sma od 23. fe­bru­a­ra 1905. go­di­ne, u ko­me mu se na­re­đu­je da dej­stvu­je kod Pa­tri­jar­ši­je za do­pu­šte­nje da se te go­di­ne pri­me na Hal­ku tri do če­ti­ri Sr­bi­na đa­ka, išao u po­sje­tu kod pa­tri­jar­ha. Pa­tri­jarh mu je re­kao da sva­ka srp­ska epar­hi­ja ima pra­vo na jed­no od dva mje­sta u Bo­go­slo­vi­ji na Hal­ki za đa­ke sa nji­ho­vog pod­ruč­ja, pod uslo­vom da ovi ima­ju za­ko­nom pro­pi­sa­ne oso­bi­ne, do­ba sta­ro­sti i pret­hod­nu spre­mu. Si­mić do­da­je da je na Hal­ki tre­nut­no kao đak sa­mo Pi­per­ko­vić a da se spre­ma­ju Do­žić i Vl. Jer­gić, mo­nah. Pod uslo­vom da na po­čet­ku go­di­ne po­lo­že is­pi­te, tre­ba­lo je da uđu u Bo­go­slo­vi­ju kao kan­di­da­ti sko­pljan­ske epar­hi­je, po­što je Pi­per­ko­vić bio kan­di­dat ra­ško-pri­zren­ske epar­hi­je.
Je­ro­mo­nah Se­va­sti­jan je oba­vi­je­stio mi­tro­po­li­ta Ni­ći­fo­ra 14. mar­ta 1905. go­di­ne iz Ca­ri­gra­da, da je Ga­vri­lo učio se­dam mje­se­ci grč­ki je­zik pret­hod­ne go­di­ne i da ni­je mo­gao da po­lo­ži pri­jem­ni is­pit, već je na­sta­vio da se spre­ma i te­ku­će go­di­ne. On do­da­je da je za Ga­vri­la do­šla po­tvr­da za sti­pen­di­ju i obe­ća­nje da će da ga po­ša­lju u Ati­nu na je­sen.
Kra­jem ju­na 1905. mi­tro­po­lit Ni­ći­for se obra­tio Kon­zu­la­tu u Pri­šti­ni sa pred­lo­gom da se dva do tri sve­šte­ni­ka mo­na­škog re­da pri­pre­ma­ju uče­ći grč­ki je­zik, čak i ako ne bu­du pri­mlje­ni na Hal­ku. Da bi se to po­sti­glo, bi­lo je po­treb­no, po nje­go­vom mi­šlje­nju, dje­cu iz Pri­šti­ne, Pri­zre­na i dru­gih mje­sta, sla­ti u grč­ke gim­na­zi­je u So­lun, a o to­me ne oba­vje­šta­va­ti Pa­tri­jar­ši­ju u Ca­ri­gra­du, da toj dje­ci ne bi stva­ra­la pro­ble­me. Što se Ga­vri­la ti­če, mi­tro­po­lit Ni­ći­for pred­la­že, da se on ako ne po­lo­ži pri­jem­ni, što je vje­ro­vat­no jer se „od ne­kog do­ba od na­ših vi­še tra­ži ne­go i od sa­mih Gr­ka”, po­ša­lje u Ati­nu oda­kle bi po­sli­je za­vr­še­nih stu­di­ja mo­gao da se upo­tri­je­bi „za na­še po­slo­ve u op­štoj na­šoj mi­si­ji u ovim kra­je­vi­ma”. Kon­zul Spa­laj­ko­vić je pred­log mi­tro­po­li­tov upu­tio Jo­va­nu Žu­jo­vi­ću, mi­ni­stru ino­stra­nih dje­la.
U to vri­je­me Sto­jan No­va­ko­vić pi­še pi­smo pred­sjed­ni­ku Mi­ni­star­skog sa­vje­ta Lju­bi Sto­ja­no­vi­ću, u ko­me mu pre­po­ru­ču­je je­ro­đa­ko­na Var­na­vu Ro­si­ća iz Pe­tro­gra­da (ro­dom iz Plje­va­lja), ko­ji je če­ti­ri go­di­ne pri­je to­ga stu­pio na Du­hov­nu aka­de­mi­ju u Pe­tro­gra­du kao ru­ski pi­to­mac i svr­šio je, da ga upu­ti u Tur­sku. Ro­sić je bio škol­ski drug Ga­vri­la Do­ži­ća iz Pri­zre­na. No­va­ko­vić ka­že da, s ob­zi­rom na to ka­kvo je sta­nje cr­kve u Tur­skoj – ne­do­sta­tak obra­zo­va­nih lju­di me­đu sve­šten­stvom i sla­bost „no­vo­o­sno­va­ne srp­ske je­rar­hi­je” – tre­ba pri­mi­ti Ro­si­ća. On je ma­ja 1905. go­di­ne pro­iz­ve­den u je­ro­đa­ko­na i po­tom i u je­ro­mo­na­ha. Di­plo­mu je tre­ba­lo da do­bi­je po­čet­kom ju­na u Pe­tro­gra­du. Kon­zul u Pri­šti­ni Spa­laj­ko­vić je sma­trao da o Ro­si­ću tre­ba po­ve­sti ra­ču­na i da­ti mu mo­guć­nost da se pri­pre­mi za „kan­di­da­ta ar­hi­je­rej­skog”. Ro­sić je upu­ćen u Ca­ri­grad ra­di uče­nja grč­kog je­zi­ka i ško­lo­va­nja na Hal­ki. Upis na Bo­go­slo­vi­ju na Hal­ki po­sli­je za­vr­še­ne Aka­de­mi­je ni­je bio po­tre­ban, ali je to ura­đe­no zbog tur­skih vla­sti ko­je su bi­le osje­tlji­ve na sva­ku pro­pa­gand­nu ak­ci­ju Sr­bi­je. Sti­gao je 5. av­gu­sta 1905. go­di­ne i ne­ko vri­je­me je upra­vljao srp­skom ško­lom u Ca­ri­gra­du.
(NA­STA­VI­ĆE SE)