-Pi­še: Mil­ka Šće­pa­no­vić

Po­ne­kad po­mi­slim da je vri­je­me da se ma­lo od­mo­rim od te­ma u ko­ji­ma stal­no ne­ko­ga ili ne­što kri­ti­ku­jem. Ni­ko ne vo­li kri­ti­ku, a ni “fa­la” ne sto­ji baš sva­ko­me. Pro­šlo je tek ne­ko­li­ko ne­dje­lja ot­kad sam na­pi­sa­la da ni­sam od onih ko­ji vo­le pa­te­ti­ku u te­ma­ma ko­je se ti­ču in­va­li­di­te­ta. Ipak, od­lu­či­la sam da ma­lo te pa­te­ti­ke is­ko­ri­stim i ti­me pr­vi put de­man­tu­jem se­be. Jer, ska­ka­nje sa­moj se­bi u usta je je­di­ni na­čin da ,,sko­čim’’ ka­ko bi ne­ko vi­dio da se ne­što de­ša­va u Cr­noj Go­ri kad je ova ka­te­go­ri­ja sta­nov­ni­štva u pi­ta­nju.
Pret­po­sta­vljam, bo­lje re­ći znam, da će ko­lum­nu pro­či­ta­ti, osim, na­rav­no, oso­ba s in­va­li­di­te­tom, uglav­nom lju­di ko­ji na ovaj ili onaj na­čin ima­ju ve­ze s na­ma – na­ši ro­di­te­lji i po­ro­di­ce, asi­sten­ti, pri­ja­te­lji i po­zna­ni­ci – svi oni ko­ji, vi­še ili ma­nje, do­bro po­zna­ju naš svi­jet ili svi­jet na­šeg “po­seb­nog” čla­na po­ro­di­ce.
Ovo je mo­žda pr­vi put da pi­šem ko­lum­nu ko­ja ni­je za oso­be s in­va­li­di­te­tom. Ova je za sve vas ko­ji to ni­ste. Ali je o na­ma, ili na­šim oso­ba­ma s in­va­li­di­te­tom.
Ni­je mi na­mje­ra da zvu­čim pa­te­tič­no već da pod­stak­nem lju­de da raz­mi­sle o ne­če­mu če­mu, mo­žda, ina­če ne bi po­sve­ti­li ni pet mi­nu­ta, za ko­li­ko na­ pri­mjer mo­gu pro­či­ta­ti ovaj tekst.
U Cr­noj Go­ri, na­ža­lost, ne po­sto­je po­da­ci o bro­ju oso­ba s in­va­li­di­te­tom, kao ni sta­ti­sti­ke osim onih ko­je se od­no­se na ostva­ri­va­nje kon­kret­nih pra­va u raz­li­či­tim obla­sti­ma, a još je te­že da go­vo­ri­mo o po­da­ci­ma i sta­ti­sti­ka­ma u ve­zi sa raz­li­či­tim smet­njama kod oso­ba sa in­va­li­di­te­tom.
Ko­li­ko oso­ba s in­va­li­di­te­tom po­zna­je­te? Je li je­dan od ma­kar de­set va­ših pri­ja­te­lja oso­ba s in­va­li­di­te­tom?
Ni­je sva­ki in­va­li­di­tet vi­dljiv, ali za­pi­taj­mo se ko­li­ko oso­ba u in­va­lid­skim ko­li­ci­ma vi­di­mo u vo­zu ili auto­bu­su sva­kog da­na? Ko­li­ko lju­di s bi­je­lim šta­pom ili s psom vo­di­čem pro­đe po­red nas uli­com?
U me­di­ji­ma je sli­ka vr­lo slič­na – oso­be s in­va­li­di­te­tom su sla­bo za­stu­plje­ne, a če­sto se pri­ka­zu­ju i u pot­pu­no ne­pri­hva­tlji­vom svje­tlu­Za­pra­vo, i ovo­me ću pri­ći na dru­ga­či­ji na­čin. Ko­li­ko oso­ba s in­va­li­di­te­tom ra­di u me­di­ji­ma, po­seb­no u onim naj­i­stak­nu­ti­jim? Je­su li zbog svog in­va­li­di­te­ta oka­rak­te­ri­sa­ni kao ne­spo­sob­ni?
Ovo je sa­mo uvod i, na ne­ki na­čin, dru­ga te­ma, ali jed­na in­for­ma­ci­ja je i te­ka­ko va­žna. Na­ši naj­bli­ži ili mi sa­mi ni­smo ono što vi­di­mo na ma­lim ekra­ni­ma. Ni­su ili ni­smo jad­ni­ci ko­ji stal­no ne­što tra­že. Oso­be sa in­va­li­di­te­tom ni­su ne­spo­sob­ne, zna­ju pu­no vi­še ne­go što ne­ko mi­sli, ali ne­ko dru­gi o oso­ba­ma sa in­va­li­di­te­tom zna veoma ma­lo. Ono što vi­di­mo na uli­ci, u auto­bu­su, u vo­zu pra­va je sli­ka. Oso­be sa in­va­li­di­te­tom su lju­di po­put svih dru­gih. Ima­ju iste po­tre­be, ci­lje­ve i že­lje. To je jed­na i je­di­na isti­na.
Bu­de se uju­tro kao i mi, od­la­ze na po­sao, ako ga ima­ju. Ako ne­ma­ju po­sao, dru­že se s pri­ja­te­lji­ma, po­pi­ju ka­fu, oba­ve po­ne­ku od sva­ko­dnev­nih stva­ri u gra­du ili po ku­ći – sku­va­ju čak i ru­čak, idu u na­bav­ku, bo­re se s bi­ro­kra­ti­jom. Idu u ško­lu, na fa­kul­tet, ba­ve se spor­tom. Ve­se­le se dru­že­nju s po­ro­di­com. Ima­ju dje­cu i mu­že­ve. Vo­le i že­le. No­ću sa­nja­ju iste sno­ve. I uju­tro sve iz­no­va.
Sve isto kao i mi, ili ba­rem vr­lo slič­no na­ma.
Da li mo­že­mo da za­mi­sli­mo čo­vje­ka ko­ji se ve­se­li istim iza­zo­vi­ma ko­je no­si no­vi dan kao i mi, a sva­ko ju­tro se bu­di s bo­lom ko­ji je na­ma ne­za­mi­sliv i ko­ji ni­ko­me i ne spo­mi­nju?
Mo­že­mo li da za­mi­sli­mo vla­sni­ka vr­lo uspje­šne kom­pa­ni­je u na­šoj dr­ža­vi ko­jem je sva­ki sat ko­ji pro­ve­de sje­de­ći u ko­li­ci­ma za­pra­vo ko­rak bli­že vr­lo ri­zič­noj ope­ra­ci­ji? Ima­mo li ta­kvog? Ne­ma­mo.
Mo­že­mo li da za­mi­sli­mo spor­ti­stu ko­ji na­kon sva­kog du­e­la u ko­jem se bo­ri za na­slov pr­va­ka Cr­ne Go­re, u spor­tu ko­ji ni­kad ne­će bi­ti na te­le­vi­zi­ji, mo­ra pro­ve­sti ne­dje­lju da­na u bol­ni­ci, bo­re­ći se za sop­stve­ni ži­vot?
Mo­že­mo li za­mi­sli­ti ne­ko­ga ko ne mo­že sam po­pi­ti ni ča­šu vo­de, a vo­di ži­vot kao i mi?
To je pri­ča o oso­ba­ma sa in­va­li­di­te­tom.
To je pri­ča ko­ju ne­ko ne vi­di i ne ču­je.
To ni­je pa­te­tič­na pri­ča o jad­ni­ci­ma.
To je pri­ča o ju­na­ci­ma ko­ji to ne že­le bi­ti.
To je pri­ča o lju­di­ma po­put nas.
(Autor­ka je di­rek­to­ri­ca
NVO ,,Na­še Sun­ce’’)