-Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Po­sli­je tog jed­nog dvo­dnev­nog mu­če­nja, kad nas ni­je­su iz­vo­di­li na­po­lje, ja na­đem jed­nu pla­stič­nu kan­tu u ne­kom ha­va­ri­sa­nom vo­zi­lu tu is­pred za­tvo­ra i pi­tam po­li­caj­ca, jed­nog ko­ji je bio nor­ma­lan i bla­go­na­klon, da li mo­gu da je uzmem i ka­žem mu za­što mi tre­ba. On se za­pre­pa­sti, oči­to čo­vjek ni­je znao ka­kve mi mu­ke tr­pi­mo, do­pu­sti mi da je une­sem u će­li­ju, sje­ća se Mi­li­vo­je Ča­ra­pić mu­ka ko­je su tr­pje­li u go­ra­ždan­skoj tam­ni­ci.
Muč­no mi je i kad po­mi­slim a ne da pri­čam ka­kve su to mu­ke i po­ni­že­nja i po­sli­je bi­la, ka­ko vr­ši­ti nu­ždu u to­li­koj kr­ca­toj će­li­ji u ko­joj su mi bi­le i maj­ka, i stri­na, i sna­ha, i jed­na ro­di­ca bli­ska, za­jed­no i mu­ški i že­ne...Užas i sra­mo­ta ži­va, ali si­la bo­ga ne mo­li, ni­je na­rod bez ne­vo­lje re­kao: ne daj Bo­že šta se tr­pje­ti mo­že.
Ina­če, sve do de­cem­bra smo, pu­nih pet mje­se­ci, ži­vje­li u ono­me što se na na­ma za­te­klo kad su nas po­čet­kom ju­la do­ve­li u za­tvor, jer smo ima­li vr­lo ma­lo odje­će u za­ve­žlja­ji­ma ko­je smo po­ni­je­li od ku­će, a pr­vi put smo se oku­pa­li tek po­sli­je vi­še od mje­sec da­na. Tu u kru­gu is­pred zgra­de bi­lo je vi­še ha­va­ri­sa­nih po­li­cij­skih vo­zi­la. Tu su na blo­ko­ve po­sta­vi­li ne­ku pr­lja­vu ba­čvu, na­pu­ni­li je vo­dom i is­pod nje na­lo­ži­li ma­lo va­tre da se ta vo­da ugri­je, a ku­pa­li smo se ona­ko na­po­lju, iza jed­nog od tih ha­va­ri­sa­nih vo­zi­la. Pr­vo že­ne, pa mi mu­ški.
Po­sli­je tog ku­pa­nja svi smo za­pa­zi­li ka­ko nam in­ten­ziv­no opa­da ko­sa – bi­će da je u onoj ba­čvi bi­la ne­ka­kva he­mi­ka­li­ja, a ne is­klju­ču­jem ni mo­guć­nost da je ne­ko ne­što i na­mjer­no sta­vio u tu vo­du, ali ko je u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji još mi­slio i o ko­si. A za­ni­mlji­vo je da se, upr­kos sve­mu, upr­kos ja­du i pra­ljav­šti­ni u ko­joj smo ži­vje­li osam mje­se­ci, ni­ko ni­je čak ni ošu­gao!
Moj otac je tu u će­li­ji do­bio mo­žda­ni udar. Pre­ba­ci­li su ga u bol­ni­cu, opo­ra­vio se ko­li­ko je to bi­lo mo­gu­će u tim uslo­vi­ma, ali kad je u de­cem­bru do­šlo do jed­ne raz­mje­ne za­ro­blje­ni­ka nje­ga ni­je bi­lo na tom spi­sku. Ipak, za­hva­lju­ju­ći jed­nom kom­ši­ji i pri­ja­te­lju, Fe­ri­du iz Žu­že­la, ko­ji se u po­li­ci­ji ne­što pi­tao za tu raz­mje­nu, i on je sa maj­kom oti­šao iz za­tvo­ra.
Po­čet­kom mar­ta 1993. go­di­ne pu­sti­li su i nas osta­le iz tam­ni­ce to­bož na slo­bo­du, a o ka­kvoj se cr­noj slo­bo­di ra­di­lo do­volj­no je re­ći da ni­je­si mo­gao ni­kud slo­bod­no kro­či­ti, a sva­ko mu­sli­man­sko di­je­te na uli­ci ti je mo­glo za­li­je­pi­ti ša­mar da se ne smi­ješ živ ču­ti. Mo­gao te bi­lo ko ubi­ti ako mu se ćef­ne i da za to ni­ko­me ra­ču­na ne po­la­že. Ras­po­re­di­li su nas da ži­vi­mo kod ri­jet­kih Sr­ba ko­ji su osta­li u Go­ra­ždu i od­re­di­li u ne­ki rad­ni vod te bri­ga­de ko­ja je dr­ža­la li­je­vu oba­lu Dri­ne. Rin­ta­li po cio dan, sve što dru­gi, Mu­sli­ma­ni, ni­je­su ni htje­li ni smje­li – mi smo mo­ra­li. Od ko­pa­nja ro­vo­va do sje­če dr­va. Na kra­ju su nas od­re­di­li da no­si­mo hra­nu nji­ho­vim bor­ci­ma na po­lo­ža­ji­ma. Na­rav­no, uvi­jek pod bud­nom prat­njom na­o­ru­ža­nih voj­ni­ka...
Ta „slo­bo­da-ne­slo­bo­da“ u Go­ra­ždu za Mi­li­vo­ja Ča­ra­pi­ća i dva­de­se­tak nje­go­vih ro­đa­ka i kom­ši­ja iz se­la Buč­ja po­tra­ja­la je sve do 15. apri­la 1994. go­di­ne. Ži­vje­li su u stal­nom stra­hu kad će ne­ko­me od raz­ja­re­nih mu­sli­man­skih bo­jov­ni­ka pa­sti na pa­met da ih po­bi­je, ali i u ve­li­kom ri­zi­ku od srp­ske ar­ti­lje­ri­je ko­ja je ga­đa­la op­sjed­nu­ti grad.
Sju­tra: NE PU­CAJ­TE, SR­BI SMO!


Is­po­sni­ci

A ka­ko nam je bi­lo u tam­ni­ci, mo­žda naj­bo­lje go­vo­ri po­da­tak da nas je ma­lo ko mo­gao po­zna­ti kad smo iza­šli. Ja sam, re­ci­mo, kad sam do­spio u za­tvor imao vi­še id 80 ki­lo­gra­ma, a kad sam iza­šao ni še­zde­set. Ili moj ro­đak Mom­či­lo – va­gao je 104 ki­la pa je spao na mo­ju ki­la­žu – da ga ro­đe­na maj­ka ne pre­po­zna – ka­že Mi­li­vo­je Ča­ra­pić.


I sta­ri­ce u tam­ni­ci

U gru­pi Sr­ba iz Buč­ja, njih 31, ko­ji su do­spje­li u mu­sli­man­sku tam­ni­cu u Go­ra­ždu, ve­ći­nu su či­ni­li sta­ri­ji. Me­đu nji­ma i Ani­ca Ča­ra­pić i Vu­ko­sa­va Be­go­vić, ko­je su uve­li­ko bi­le za­ga­zi­le u de­ve­tu de­ce­ni­ju ži­vo­ta.