-Pi­še: Bu­doSi­mo­no­vić

To mu­če­nje na Tre­be­škom br­du tra­ja­lo je pu­nih šest da­na, a tek tre­ći dan su nam do­ni­je­li ne­ke ja­de da po­je­de­mo – do­tle su svi ži­vje­li od ono­ga što su po­ni­je­li iz ku­će i što se za­te­klo u tim oja­đe­nim tor­ba­ma i za­ve­žlja­ji­ma – ka­že Mi­li­vo­je Ča­ra­pić. Še­sto­ga da­na nas iz­ve­do­še i oku­pi­še pred ku­ćom: vo­di­mo vas, ve­le, na­trag, ono­me ko vam je obe­ćao slo­bo­du, pa ne­ka on vi­di šta će s va­ma.
Vra­ća­ju nas, da­kle, na­trag. Ja lič­no sam ra­ču­nao da nas vo­de ka ne­koj od tih vr­ta­ča i ja­ru­ga u Buč­ju i oko Buč­ja, da nas tu ne­gdje po­bi­ju i za­tr­pa­ju. U to sam po­seb­no bio uvje­ren kad od­ne­kud iz­vu­ko­še tri pa­ra „li­si­ca” i nas mla­đe, sve po dvo­ji­cu po­ve­za­še – valj­da su ra­ču­na­li da bi­smo mo­gli po­ku­ša­ti da bje­ži­mo, a mi smo se je­dva vu­kli pu­tem ko­li­ko smo bi­li pre­mla­će­ni i iz­mr­cva­re­ni.
Pro­đo­smo Buč­je i do­ve­do­še nas na ne­ko Mu­jo­vo br­do – to je već bli­zu Go­ra­žda. Već je du­bo­ka noć, mo­žda je­da­na­est ili sko­ro po­noć. Ne vi­di se do­bro i je­dan od tih na­ših spro­vod­ni­ka se u jed­nom tre­nut­ku ne­ka­ko okli­znu, opa­li mu pu­ška i sam se­be ra­ni. To je, me­đu­tim, pro­bu­di­lo i oruž­je na po­lo­ža­ji­ma oko­lo, za­pu­ca i s jed­ne i s dru­ge stra­ne i mi se ne­ka­ko na­đo­smo iz­me­đu dvi­je va­tre. Za­gru­va­še i gra­na­te mi­no­ba­cač­ke. Mi ne­ko­li­ci­na sklo­ni­smo se u toj gun­gu­li iza ne­ke ku­će, ali nas na­ši spro­vod­ni­ci otje­ra­še oda­tle da bi se oni tu sklo­ni­li, a nas na­gna­še da se šću­ću­ri­mo uz jed­nu obli­žnju me­đu.
Ne bi za­du­go, gru­nu jed­na gra­na­ta, pa­de, vi­di­mo, ne­gdje bli­zu nas i na­ši spro­vo­ni­ci, oni ko­ji su se sklo­ni­li na mje­stu na ko­jem smo do ma­lo­čas bi­li mi, za­ja­u­ka­še i po­če­še da za­po­ma­žu – po­ra­nja­va­la ih ta gra­na­ta. Tro­ji­ca ra­nje­na, a je­dan po­gi­be. Mi, ni­ko­me ni po pr­stu...
Kad se sve to ma­lo smi­ri, do­ve­do­še nas u sta­ni­cu po­li­ci­je u Go­ra­ždu i ras­po­re­di­še u tri će­li­je. U dvi­je po de­se­to­ro, u jed­nu je­da­na­e­sto­ro. Će­li­je su bi­le du­gač­ke po če­ti­ri me­tra, a ši­ro­ke dva i dva­de­set cen­ti­me­ta­ra – ni pu­nih de­vet kva­dra­ta. To su sta­re će­li­je u ko­je su pri­je ra­ta pri­vo­đe­ni pi­ja­ni dok se ne otri­je­zne ili osum­nji­če­ni tek da pre­no­će. Na sre­di­ni je bi­la jed­na dr­ve­na plat­for­ma, ne­što po­put fran­cu­skog le­ža­ja i mo­že se za­mi­sli­ti ka­ko smo mo­gli da se smje­sti­mo, nas je­da­na­e­sto­ro u to­li­kom pro­sto­ru i na tom ubo­gom le­ža­ju bez će­ba­di i igdje iče­ga...
U Go­ra­ždu, po­što su nas smje­sti­li u za­tvor, ne­ću da gri­je­šim du­šu i la­žem, ni­ko nas ni­je ni pr­stom ta­kao, a ka­ko nam je bi­lo u psi­hič­kom smi­slu i šta smo sve dru­go pre­tr­pje­li, to je dru­ga pri­ča i to, ne daj bo­že, ni krv­ni­ci­ma.
Re­ci­mo, za sve to vri­je­me dok smo bi­li u za­tvo­ru, pod klju­čem, od ju­la de­ve­de­set dru­ge do po­čet­ka mar­ta de­ve­de­set tre­će go­di­ne, do­no­si­li su nam ne­što hra­ne i vo­de sa­mo jed­nom dnev­no. Uglav­nom par­če hlje­ba i naj­če­šće ne­ka po­sna ri­ža ba­re­na na vo­di. Jed­nom ne­sla­na, dru­gi dan pre­sla­na, oku­sit se ne mo­že. To par­če hlje­ba di­je­liš na tro­je jer ni­kad ni­je bi­lo si­gur­no kad će do­ći no­vo sle­do­va­nje. Bi­lo je, re­ci­mo, to­li­ko si­tu­a­ci­ja da po dva da­na ni­ko ne otvo­ri vra­ta od će­li­je. Jed­nom, do­bro sam upam­tio, pu­nih 58 sa­ti! Ni­ti je ko šta jeo, ni­ti pio, ni­ti je ko mo­gao iza­ći da oba­vi ma­kar ma­lu nu­ždu. A ko ni­je do­ži­vio te mu­ke, ko ni­je tr­pio i su­zdr­ža­vao se od mo­kre­nja, taj ne zna šta je užas i šta su bo­lo­vi. To je bi­lo ne­što naj­stra­šni­je, to kao da ti de­set no­že­va si­je­če po utro­bi.
Sjutra: Mogao je da nas ubije kome se ćefne


Bjek­stvo Zo­ra­na Be­go­vi­ća

Dok su nas spro­vo­di­li na­trag pre­ma Go­ra­ždu, je­dan mo­mak od na­ših, Zo­ran Be­go­vić po­koj­ni, bu­kval­no je ne­stao. Iako je bio mla­đi, imao je dva­de­se­tak go­di­na, on za ču­do ni­je bio ve­zan pa mu je to sva­ka­ko i olak­ša­lo da se iz­vu­če i ne­pri­mi­je­ćen po­bjeg­ne. To mu, po svoj pri­li­ci, ne bi vje­ro­vat­no po­mo­glo da mu ni­je po­mo­gao ne­ko od spro­vod­ni­ka Mu­sli­ma­na. Nje­mu je maj­ka bi­la ro­dom od Čaj­ni­ča i vje­ro­vat­no se u to­me kri­je ne­ka taj­na pri­ja­telj­ska ve­za ko­ja ga je spa­si­la. Na­ža­lost, on će dvi­je, dvi­je i po go­di­ne ka­sni­je ipak po­gi­nu­ti.