-Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Ni­je­su ubi­li ni Lu­ku Be­go­vi­ća, ni Ra­do­ja Ča­ra­pi­ća, i nji­ma su kao i me­ni pu­ca­li po­red gla­ve. Ka­sni­je smo shva­ti­li da je nji­ma, ustva­ri, bi­lo va­žno da oni osta­li ko­je su dr­ža­li za­to­če­ne u ku­ći po­mi­sle da smo po­bi­je­ni jer ni­je­smo htje­li ni­šta da pri­zna­mo i ot­kri­je­mo, da je sve to bio ma­ne­var da za­stra­še i po­ko­le­ba­ju one ko­ji mo­žda ne­što kri­ju.
Bi­lo je tu po­sli­je sve­ga, no­vih mu­ka i zlo­sta­vlja­nja. Na­tr­pa­ti u usta li­šće: je­di, maj­ku ti čet­nič­ku, da vi­dim ka­ko br­stiš li­šće! Ili nas na­go­ni­lo da uda­ra­mo i tu­če­mo je­dan dru­go­ga, a ako opa­ze da ni­je­si uda­rio naj­ja­če što mo­žeš, sli­je­di ti de­set uda­ra­ca od njih. Bi­ju čim stig­nu i stal­no po do­njem di­je­lu ti­je­la – ni­ka­ko po gla­vi i obra­zi­ma, da se vi­di i po­zna­je.
Do­ve­do­še on­da još dvo­ji­cu, tog mi ro­đa­ka Mo­mi­ra Ča­ra­pi­ća, ko­jem su zbog ne­čeg neo­bja­šnji­vog i bez­raz­lo­žnog bi­li po­seb­no kiv­ni, i Ra­da­na po­koj­nog Plje­valj­či­ća. Mo­mi­ru, bio ta­da lju­di­na, imao vi­še od sto ki­la, za­vr­nu­še ko­šu­lju i ma­ji­cu i na le­đi­ma mu je­dan no­žem ucr­ta po­lu­mje­sec i zvi­je­zdu, a po­sli­je su ga to­li­ko tu­kli da je je­dan na kra­ju iz­dro ko­lac iz ogra­de i po­čeo ga mla­ti­ti ko­cem po no­ga­ma i le­đi­ma dok ni­je pao i ni­je vi­še mo­gao sta­ja­ti na no­ga­ma.
Ra­da­na po­koj­nog, imao je ta­da 32 go­di­ne, le­go­še po­tr­bu­ške pre­ko ne­ka­kve sta­re fu­či­je i on­da se je­dan po­če igra­ti no­žem oko nje­go­vih uši­ju. Ka­ma, ona pra­va, oštra sa obje stra­ne kao ži­let, a vrh joj kao igla. Po­sli­je ga je uveo u po­drum ku­će u ko­joj su nas dr­ža­li, pro­bio mu tom ka­mom uvo i za­bio je u gre­du, pa ga osta­vio ta­ko da vi­si o gre­di i kr­va­ri u stra­šnim mu­ka­ma i bo­lo­vi­ma...
Te­ško mi je o sve­mu to­me i da pri­čam, bo­jim se da sve to sa­da iz­gle­da ne­vje­ro­vat­no, da ne­ko mo­že po­mi­sli­ti ka­ko ja tu ne­što iz­mi­šljam i ma­štam, ali se u sve naj­mi­li­je što imam i što mi je naj­sve­ti­je mo­gu za­kle­ti da je bi­lo ova­ko.
Ko­nač­no, po­sli­je te tor­tu­re ko­ju smo mi po­je­di­ni pre­tr­pje­li, vra­ti­še nas u ku­ću, ali do­lje u po­drum. Čud­no je i ne­vje­ro­vat­no ka­ko čo­vjek ogu­gla i na ba­ti­ne. Osje­ćaš uža­sni bol pr­vih de­se­tak uda­ra­ca, a po­sli­je se oka­me­niš, ne­ma bo­la, pre­tr­neš i sve­jed­no ti, a te uda­ra­li a mi­lo­va­li. Ta­ko dok si vruć, dok ti je ti­je­lo utr­nu­lo i odr­ve­ni­lo, ali mu­ke su na­stu­pi­le u to­ku no­ći, kad smo se ohla­di­li. Ta­da su vi­snu­li bo­lo­vi ne­iz­dr­ži­vi i pro­ra­di­le ra­ne – le­ži­mo na ze­mlji i ne mo­že­mo ni­čim mrd­nu­ti, a noć pro­kle­ta, iako je lje­to, du­ga kao zim­ska, ni­kad da sva­ne.
Mo­mir me u jed­no do­ba pri­zva:
– Mi­li­vo­je, sve­ga ti ži­vo­ga, de mi ski­ni i do­daj onu ža­gu.
On ugle­dao ve­li­ku ruč­nu te­ste­ru, do­ma­ćin je osta­vio i na­mje­stio na gre­du:
– Ma, šta će ti ža­ga, do­bro te vi­dje­lo – pi­tam ga ja.
– De mi je do­daj da se pri­ko­ljem, ne mo­gu vi­še...
Je­ste me te no­ći naj­ma­nje pet­na­est pu­ta pri­zi­vao, mo­lio i ku­mio svim i sva­čim da mu do­dam te­ste­ru. A već o Ra­da­nu ne­sreć­nom i da ne pri­čam ka­kve je on mu­ke is­tr­pio.
Stra­šan je to osje­ćaj, tr­piš mu­ke, gle­daš na ka­kve stra­šne mu­ke uda­ra­ju i tvo­je naj­bli­že, ro­đa­ke i pri­ja­te­lje, a ne mo­žeš da po­mog­neš ni se­bi, a ka­mo­li nji­ma. I ni­ko ne za­re­zu­je na­še bo­lo­ve i ja­u­ke, čak ni to što go­to­vo svi mo­kri­mo krv...
Sju­tra: OSAM MJE­SE­CI U TAM­NI­CI


Ri­ječ Ed­he­ma Klo­va

A bi­lo i me­đu nji­ma lju­di, sra­mo­ta je ne re­ći – ka­že Mi­li­vo­je Ča­ra­pić.
Bi­la tu i jed­na gru­pa Čaj­ni­ča­na sa ko­ji­ma sam ne­kad ra­dio. Po­naj­sta­ri­ji me­đu nji­ma je bio Ed­hem Klo­vo. Jed­nog da­na me iz­ve­do­še iz po­dru­ma, po­sje­da­še oko me­ne i pro­sto kao da se iz­vi­nja­va­ju. U to­me na­i­đe jed­na gru­pa Vi­še­gra­đa­na i tra­že me po ime­nu. Klo­vo gra­bi i ka­že da me ne­ma tu, a on­da po­če da ih ko­ri što nas mu­če go­lo­ru­ke, ni kri­ve ni du­žne:
– To su ćet­ni­ci i krv­ni­ci! – brek­nu taj.
– Ma, ka­kvi ćet­ni­ci, ćet­ni­ci vam go­ni­li ma­ter, ovo obič­ni na­rod, mu­če­ni­ci kao i mi! – brek­nu i Klo­vo.
– A ako ste to­li­ki ju­na­ci, eno vam ćet­ni­ka – po­ka­za ru­kom pre­ma srp­skim po­lo­ža­ji­ma – pa ako vam ba­sta uda­ri­te na njih, a ne iži­vlja­vaj­te se na si­ro­ti­nji i ne­ja­či!