- Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Mi smo tu na Tre­be­škom br­du pre­no­ći­li u ne­koj ku­ći – ka­zu­je ­da­lje Mi­li­vo­je Ča­ra­pić – uvje­re­ni da će nas uju­tro sve pu­sti­ti da ide­mo put Čaj­ni­ča ka­ko je do­go­vo­re­no i ka­ko je ka­pe­tan Re­ko obe­ćao. Kad sva­nu, oni od­jed­nom pre­vr­nu­še plo­ču.
U ne­ko do­ba ba­nu ko­man­dant te vi­še­grad­ske bri­ga­de sa pra­ti­o­cem. Uđe vi­sok, na­o­čit čo­vjek i pred­sta­vi nam se: ja sam Ah­met Sej­dić, ko­man­dant vi­še­grad­ske bri­ga­de, ko­ja je uče­stvo­va­la u va­šem za­ro­blja­va­nju i ja za­to imam pra­vo na po­la vas, da sa tom po­lo­vi­nom ra­dim šta mi je vo­lja i po­stu­pam ka­ko mi je dra­go! To je bi­la su­šti­na te nje­go­ve pri­če, a mi smo ko­nač­no shva­ti­li i ra­zu­mje­li da se vi­še ne po­štu­je obe­ća­nje i na­re­đe­nje ka­pe­ta­na Ami­ra Re­ka.
On­da po­če­še da iz­vo­de mu­škar­ce, kao na is­pi­ti­va­nje. Pr­vo me­ne, Lu­ku Be­go­vi­ća i Ra­do­ja Ča­ra­pi­ća po­koj­nog, bio je naj­mla­đi od nas. Kad nas kre­nu­še iz ku­će, mo­ja maj­ka Ma­ri­ca se one­svi­je­sti, jer je po­vje­ro­va­la da će nas po­stri­je­lja­ti. Po­ve­do­še nas pre­ma šu­mi ne­kim se­o­skim ma­ka­da­mom. Na­jed­nom, na ne­kih sto pe­de­set-dvje­sta me­ta­ra od ku­će, je­dan od tih ko­ji nas vo­de na­re­di nam da za­leg­nem na put. Mi le­go­smo ona­ko ni­či­ce, ne­ma dru­ge. Ši­ri no­ge! Ši­ri ru­ke! I on­da, ona­ko bez ika­kvog raz­lo­ga i po­vo­da, po­či­nje ba­ti­na­nje. Uda­ra­ju ru­ka­ma, no­ga­ma, kun­da­ci­ma – čim stig­nu, i ne gle­da­ju ku­da će uda­ri­ti. Ta­ko ba­rem po­la sa­ta, mo­žda i sat, čo­vjek ogu­gla pa i ne zna ko­li­ko sve to tra­je, a on­da, ču­je­mo po ko­ra­ci­ma, ne­ko do­la­zi i ka­že ovi­ma ko­ji nas tu­ku:
– Sa­mo ne­moj­te po li­cu, ču­vaj­te im fa­ce – po­zna­smo po gla­su Ah­me­ta Sej­di­ća, jer se ne smi­je­mo okre­nu­ti da ga vi­di­mo po­što na sva­ki naš po­kret plju­sne ki­ša uda­ra­ca. Nas je to ma­lo ohra­bri­lo jer smo skon­ta­li da nas ne­će ubi­ti, jer ako će nas ubi­ti za­što bi nam ču­va­li li­ce.
Na­kon mo­žda i svih sat i po iži­vlja­va­nja, na­re­di­še nam da usta­ne­mo i po­tje­ra­še nas u je­dan pri­stra­nak iz­nad pu­ta. Tu su bi­li ve­li­ki mra­vi­nja­ci onih krup­nih šum­skih mra­va. Na­re­di­še nam da po­li­je­že­mo tik uz te mra­vi­nja­ke i on­da po­če is­pi­ti­va­nje. Me­ni tra­že snaj­per. Dža­ba se prav­dam i ob­ja­šnja­vam da ga ne­mam ni­ti sam ga ika­da imao.
Tra­je to du­go. Mra­vi uz­mi­lje­li po na­ma, ho­će u usta, u nos, u oči, ga­mi­žu na sva­ku stra­nu, a ti ne smi­ješ pr­stom mrd­nu­ti, jer za sva­ki i naj­ma­nji po­kret sli­je­di krv­nič­ki ću­tek . Ja ne­ka­ko i tr­pim mra­ve i ne po­mje­ram se, a Lu­ka ne­sreć­ni, vi­dim ga, le­ži po­red me­ne, ne mo­že da iz­dr­ži. Po­ku­ša­va da stre­se i ne­ka­ko se od­bra­ni od mra­va, a oni bi­ju ne­mi­li­ce. Tu­ku, ču­jem, i Ra­do­ja, ali nje­ga ne vi­dim - le­ži ne­ka­ko iza me­ne...
U ne­ko do­ba, kad im je, valj­da, do­sa­di­lo da nas da­lje mu­če i zlo­sta­vlja­ju, ili mo­žda kad su shva­ti­li da od nas ne mo­gu i ne­ma­ju šta do­zna­ti, da ne­ma­mo šta da pri­zna­mo, je­dan od njih od­jed­nom brek­nu:
– Do­sta je bi­lo: pu­ške na go­tovs!
Ču­jem re­pe­ti­ra­ju se tri pu­ške i ra­ču­nam: do­šao je kraj. Či­ni mi se da sam u tom tre­nut­ku osje­tio go­to­vo kao ne­ko olak­ša­nje: ne­ka se već jed­nom pre­kra­te te mu­ke!
Za­žmu­rio sam i če­kao. Pu­ška gru­nu po­red sa­me gla­ve. Za tre­nu­tak oglu­nuh, ne ču­jem ni­šta i od ta­da na de­sno uvo uop­šte sla­bi­je ču­jem, ali vi­dim da ne­ma ni­ka­kvog bo­la. Ne otva­ram oči, čuh još dvi­je pu­ške, ali još ne znam da li su i Lu­ki i Ra­do­ju pu­ca­li po­red gla­ve kao me­ni, je­sam li ja slu­čaj­no ostao živ...
(Sju­tra: SVI SMO
MO­KRI­LI KRV)


Pri­jet­nja

U jed­nom tre­nut­ku, valj­da kad mu je do­sa­di­lo ba­ti­na­nje, onaj ko­ji je me­ne tu­kao klek­nu po­red me­ne, iz­va­di onaj „ram­bo-nož“ i po­če vr­hom da me go­li­ca po vra­tu. On­da od­šra­fi ne­ki po­klo­pac na dr­šci no­ža, po­ka­za da unu­tra dr­ži so i ob­ja­sni gdje će da za­re­že i da mi na­pra­vi ra­nu a po­tom u nju da sta­vi so!