- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Vla­di­mir Dvor­ni­ko­vić ka­že da je kod di­nar­skog ti­pa pri­sut­no bud­no ču­va­nje i bor­ba za lič­ni in­ter­gri­tet, ju­nač­ka su­je­ta, tak­mi­če­nje i nad­me­ta­nje, osje­tlji­vost za lič­nu čast, te­žnja da se bu­de ci­je­njen i po­što­van. Pri­sut­no je, me­đu­tim, i zlo­pam­će­nje, osje­tlji­vo i ja­ko re­a­go­va­nje, žuč­ne i lič­ne po­le­mi­ke, grd­nje i op­tu­žbe.
Si­mo Šo­ba­jić pred Pr­vi svjet­ski rat, pod uti­ca­jem Jo­va­na Cvi­ji­ća, pi­še o psi­ho­lo­škim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma Cr­no­go­ra­ca. On na­vo­di bi­stri­nu, su­ro­vost, ozbilj­nost, su­je­tu, pla­ho­vi­tost i ne­po­vjer­lji­vost. Šo­ba­jić ka­že: „Ni ma­njeg po bro­ju na­ro­da, ni ve­ćeg po gor­do­sti i uobra­že­nju. Ne­ma po­sla na svi­je­tu, za ko­ji Cr­no­go­rac ne bi bio spo­so­ban, a ne­ma čo­vje­ka ko­ji bi bio pred Cr­no­gor­cem; on sve mo­že, sve zna i ima sve. Su­je­tom se ‘ra­ni, od su­je­te ži­vi. Upo­ran je do kraj­no­sti, i ni­kad ne po­pu­šta i ne pri­zna­je; pun je du­ha i ot­por­no­sti”. Šo­ba­jić ka­že da je zbog su­je­te Cr­no­gor­cu te­ško da bu­de pod­re­đen u ne­kom po­slu jer to sma­tra po­ni­že­njem. On na­vo­di: „Ni­je ne­rad ne­go su­je­ta uzrok što Cr­no­go­rac oće da gla­va­ri... Mno­go vi­še ne­go za bo­gat­stvom Cr­no­go­rac gi­ne za gla­var­stvom. Su­je­ta uvi­jek tra­ži go­spo­dar­stvo. A Cr­no­go­rac oće do ugle­da i vla­sti ma po ko­ju ci­je­nu”. Vje­ru­je da je sve što ra­di ve­li­ko i sud­bo­no­sno i da sve što či­ni, či­ni u ime svih Cr­no­go­ra­ca.
Šo­ba­jić pi­še i sle­de­će: „Na sva­ki vaš uspjeh ili pred­nost on će bi­ti za­vi­dljiv i pa­ko­san, i na­ći će pu­ta i na­či­na da vas ismi­je ili da vas ni­po­da­šta­va: ne tr­pi ni međ so­bom ono­ga ko­ji se iz­dva­ja – osim ako je gla­var, a nje­ga tr­pi što mo­ra; ali mu ni­či­ja zla sre­ća ni­je mi­li­ja ne­go gla­var­ska”. Opi­su­ju­ći Cr­no­gor­ce sa sje­ve­ra, me­đu ko­je spa­da­ju i Mo­ra­ča­ni, Šo­ba­jić ka­že da su krup­ni­ji, sna­žni­ji i pri­lič­no tro­mi i pla­ho­vi­ti lju­di, ozbilj­ni i ću­tlji­vi. Za ple­me­na nik­šić­ke i mo­rač­ke na­hi­je isti autor ka­že da su hlad­ni­ji i raz­bo­ri­ti­ji, sa naj­pra­vil­ni­jim po­gle­di­ma na lju­de i do­ga­đa­je i uz naj­ma­nje lič­nog is­po­lja­va­nja, ali da za­to ima­ju „naj­i­sti­ni­ti­je spo­sob­no­sti za vo­đe­nje i upra­vlja­nje dru­gi­ma”. Kod njih je sla­bi­je ple­men­sko obi­ljež­je, a je­zik i iz­go­vor su naj­či­sti­ji, go­vo­re spo­ro, ali su naj­i­straj­ni­ji u po­slu.
Do slič­nih za­klju­ča­ka kao Šo­ba­jić do­šao je mno­go ka­sni­je i To­dor Ba­ko­vić, ana­li­zi­ra­ju­ći psi­ho­lo­ški tip Cr­no­go­ra­ca. On ka­že da je iz­ra­že­na am­bi­va­len­ci­ja u ka­rak­te­ru Cr­no­go­ra­ca uzrok ta­ko ja­ko na­gla­še­nih i iz­ra­zi­tih kon­tra­sta u ka­rak­te­ru. Ba­ko­vić ka­že: „Od ve­li­kog pa­tri­o­te za­čas će ra­di sit­ni­ce: od­li­ko­va­nja, pre­sti­ža, ka­ri­je­re ili su­je­te is­pa­sti pr­zni­ca i po­sta­ti ot­pad­nik i bo­ri­ti se pro­tiv svo­je do­ta­da­šnje sud­bi­ne ili ide­ja istom ili još ve­ćom stra­šću ili ža­rom ne­go ko­jim ih je do ta­da bra­nio”. Am­bi­va­lent­na pla­ho­vi­tost sa nar­ci­so­id­nom osje­tlji­vo­šću do­vo­di­li su tri­vi­jal­ne su­ko­be do dra­ma­tič­nih i tra­gič­nih ras­ple­ta. Nar­ci­so­id­nost Cr­no­go­ra­ca, pre­ma Ba­ko­vi­ću, naj­če­šće se ma­ni­fe­sto­va­la u pre­tje­ra­nom hva­lje­nju sop­stve­ne isto­ri­je, sop­stve­nih pre­da­ka, oruž­ja, imo­vi­ne i sl. Ba­ko­vić na­vo­di: „Cr­no­gor­ska nar­ci­so­id­nost i na­gon kao njen naj­i­zra­zi­ti­ji iz­da­nak stva­ra­ju ve­li­ke pro­ble­me i te­ško­će cr­no­gor­skom pro­to­ko­lu i iza­zi­va­ju ve­li­ka ne­za­do­volj­stva i če­ste uvre­de na sve­ča­no­sti­ma, ve­se­lji­ma i sku­po­vi­ma. Vr­lo je te­ško, bez ljut­nje i uvre­da, ras­po­re­di­ti re­do­sljed zva­ni­ca i go­sti­ju. Svi bi htje­li da su pr­vi i u če­lo sa­le, sto­la i tr­pe­ze”. Te­ško pri­hva­ta­ju i naj­do­bro­na­mjer­ni­ju kri­ti­ku i to do­ži­vlja­va­ju kao uvre­du od ono­ga ko je upu­tio. Ga­je ve­li­ku lju­bav pre­ma od­li­ko­va­nji­ma, me­da­lja­ma i jav­nim po­hva­la­ma. Ba­ko­vić za­pa­ža: „Pri­ba­vlja­nje nar­ci­so­id­ne sa­tis­fak­ci­je pred­sta­vlja i raz­vi­jen i po­znat smi­sao Cr­no­go­ra­ca za po­li­ti­ku ko­ja vo­di vla­sti i ru­ko­vo­đe­nju kao naj­si­gur­ni­joj ve­ri­fi­ka­ci­ji, sa­mo­po­tvr­đi­va­nja i sup­til­nog obez­bje­đi­va­nja gra­ti­fi­ka­ci­je”. Cr­no­gor­ci po­seb­no ci­je­ne re­či­tost ko­ja pod­ra­zu­mi­je­va i op­šir­nost u go­vo­ru, a sva­koj stva­ri i po­ja­vi Cr­no­go­rac će, ka­že Ba­ko­vić, do­da­ti ne­ke svo­je su­bjek­tiv­ne ili ne­ga­tiv­ne atri­bu­te, „ne­ko svo­je lič­no i pri­stra­sno vi­đe­nje”.
Re­li­gi­o­znost se kod Cr­no­go­ra­ca, ma ka­ko du­bo­ka bi­la, ni­je iz­ra­ža­va­la spo­lja­šnjim ob­li­ci­ma i kroz ob­re­de. Lju­di su se bo­ja­li gri­je­ha, a ka­zna od Bo­ga sti­za­la je i za skri­ve­na ne­dje­la kroz bo­le­sti i ne­sre­će. U re­li­gi­o­znim shva­ta­nji­ma bi­lo je mno­go ele­me­na­ta na­rod­nog po­gle­da na svi­jet, a u sla­vlje­nju cr­kve­nih ob­re­da re­dov­no su se mi­je­ša­li na­rod­ni ob­re­di. „Cr­no­gor­ci su neo­bič­no po­bo­žni. Osim naj­ve­ćeg bi­ća, Cr­no­go­rac ima mno­go ma­njih bo­žan­sta­va, oli­če­nih u sve­ti­te­lji­ma”. Vje­ru­je se da sve­ti­te­lji po­ma­žu, ali i ka­žnja­va­ju. „Uop­šte sve­ci se stra­šno sve­te; za to da bi se umi­lo­sti­vi­li tre­ba im pri­la­ga­ti što vi­še i za­vje­to­va­ti se. Ima do­sta za­vje­to­va­nih lju­di i že­na, ko­ji sva­ke go­di­ne u isti dan do­la­ze sve­cu – ne­ki pje­ške iz da­lji­ne ne­ki bo­si iz bli­že, a svi s naj­ve­ćim pri­lo­gom što mo­gu da­ti. Oni ta­da vje­ru­ju da ih sve­tac šti­ti i sve nji­ho­ve; a de­si li im se ipak ne­sre­ća, obič­no tra­že u svom ra­du da na­đu ne­ki gri­jeh o bo­žan­stvo. Sto­ga ni­ko u Cr­noj Go­ri ne ra­di ni ne­dje­ljom ni pra­zni­kom, i na gre­šni­ke u to­me gle­da se sa uža­som i sa­ža­lje­njem...”
(NA­STA­VI­ĆE SE)