Pri­pre­mio: Ivan Mi­lo­še­vić


Si­ro­ma­štvo je u Su­li­nom do­bu bi­lo ve­li­ko, ta­ko da su mno­gi od­la­zi­li u ino­stran­stvo. Ne­ki su osta­ja­li ta­mo za stal­no, ne­ki se vra­ća­li sa za­vid­nom za­ra­dom, a ne­ki pra­znih dže­po­va. Je­dan ko­ji ni­je ni­šta za­ra­dio na­šao se u ko­vač­ni­ci gdje je i Su­la bio da bi ot­ko­vao ko­su. Pi­tao Su­la ovog ple­me­ni­ka ko­li­ko je za­ra­dio, a on mu od­go­vo­rio:
– Ni­je­sam do­nio mno­go pa­ra, ali je­sam pa­me­ti da bi mo­gao su­di­ti bo­lje od Te­be, a Su­la će na to:
– Bio zdra­vo, ako zbo­riš pra­vo, a po­tom re­če ko­va­ču da ugri­je ne­ko gvo­žđe do­bro. Kad se gvo­žđe do­bro ugri­ja­lo Su­la ga uze ma­ši­ca­ma pa po­vi­ka:
– Drž gvo­žđe ro­đa­če, e se ola­di! Ovaj zgra­bi gvo­žđe, pa u glas:
– Po­mog­ni­te lju­di, ako bo­ga zna­te!
– Tr­pi, ro­đo, kad si to­li­ko pa­me­ti do­nio iz svi­je­ta – re­če Su­la.
Jed­nom pri­li­kom Su­la je za­no­ćio sa ne­ko­li­ko Ko­ma­na u Za­ga­ra­ču, pa se po­kri­li ćin­ter­cem. Me­đu Ko­ma­ni­ma bio je i nje­gov stric ko­ji je pri­mi­je­tio da ga ne­ki Za­gar­ča­ni ne gle­da­ju bla­go­na­klo­no, pa je stric tra­žio od si­nov­ca ob­ja­šnje­nje za­što ga gle­da­ju po­pri­je­ko, a Su­la mu je od­go­vo­rio:
– Ko su­di i prav­du di­je­li, va­zda ne­ko­ga po­vri­je­di. Kad su za­spa­li Su­la svo­jim ka­pe­tan­skim ćin­ter­cem po­kri­je stri­ca, a stri­če­vim se­be. Kad su se uju­tro pro­bu­di­li stric se za­ču­dio što je Su­li­nin ćin­te­rac na nje­mu, a Su­la će nje­mu:
– Stri­ko, da su me­ne ubi­li ti me ne bi zbog sta­ro­sti mo­gao osve­ti­ti, a da su te­be, ja bih te osve­tio sa se­dam, a sva bi Cr­na Go­ra zna­la da je ubi­jen stric Su­le Ra­do­va.
Iz­me­đu Tu­ra­ka i Su­li­nih ple­me­ni­ka vo­đe­na je bor­ba na Ko­lo­vo­zu kod Spu­ža. U toj bi­ci Ko­ma­ni za­ro­be ne­ko­li­ko dje­ce sa maj­ka­ma. Do­ve­du ih kod Su­le da bi od­lu­čio šta da se sa nji­ma ra­di. Su­la kad je vi­dio tur­ske bu­le i đe­cu na­re­di:
– Od­ve­di­te ih do gra­ni­ce. Ne­ki su se na tu od­lu­ku po­če­li bu­ni­ti, ali će Su­la od­luč­no re­ći:
– Od ka­da je za­đe­nut za pas, cr­no­gor­ski an­džar ni­je sje­ka đe­cu, a cr­no­gor­ski ju­nak ni­je po­se­za na čast i obraz Tur­ki­nja. Što je na­re­đe­no od­mah je uči­nje­no.
Ple­me­ni­ci su če­sto do­la­zi­li kod Su­le da se po­sa­vje­tu­ju o svim lič­nim, po­ro­dič­nim i dru­štve­nim pi­ta­nji­ma, kao kod iz­u­zet­nog auto­ri­te­ta. Jed­ne ve­če­ri u nje­go­voj ku­ći di­sku­to­va­lo se o krv­noj osve­ti kao pri­rod­nom pra­vu, a ta­ko­đe su ne­ki mi­sli­li da je i pre­ja­ka ri­ječ zlo­če­sta zbog ko­je se mo­že gla­va iz­gu­bi­ti.
Su­la će na ta raz­mi­šlja­nja iz­ni­je­ti svoj stav ko­ji gla­si:
– Ubi­ti čo­vje­ka zbog po­ga­ne ri­je­či, isto je što i sko­či­ti u oganj i bos ga­zi­ti po uglji­vlju, pa na­sta­vi­ti.
– Kad pro­klju­ča ljud­ska zlo­ba, a ni­ko je ne ka­žnja­va, i kad se pro­spe ne­du­žna krv, a ni­ko se na nju ne osvr­će, on­da se čo­vjek mo­ra sve­tit da ka­zni zlo­tvo­ra. Osve­ti­ti tre­ba krv, ako vi­diš da to ne mo­že ljud­ska prav­da.
Knjaz Da­ni­lo po­zvao Su­lu jed­ne glad­ne go­di­ne da mu do­di­je­li ži­to za ka­pe­ta­ni­ju. Ta­da mu je re­kao da ži­to po­di­je­li po bož­joj prav­di. Su­la je ži­to dao naj­i­muć­ni­jim, a ni­šta si­ro­ma­šnim. Čuo to knjaz i hit­no Su­lu po­zvao na Ce­ti­nje i uko­rio ga za uči­nje­no. Su­la mu je ta­da od­go­vo­rio da je po­stu­pio po nje­go­voj na­red­bi, od­no­sno po bož­joj prav­di. Knjaz se sje­tio šta je re­kao i dao i si­ro­ma­šni­ma, ta­ko da su svi do­bi­li po­moć u nje­go­voj ka­pe­ta­ni­ji.(NA­STA­VI­ĆE SE)