PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Za­hva­lju­ju­ći či­nje­ni­ci da je uz Kle­o­pa­tru, ko­ja je do­pu­to­va­la u Rim, iz­me­đu osta­lih, sa njom bio i astro­nom Si­si­gen, nje­mu je po­vje­re­na re­for­ma rim­skog ka­len­da­ra. Ka­non­skim edik­tom je ozva­ni­čen no­vi, Ju­li­jan­ski ka­len­dar (na­zvan ta­ko u čast Ju­li­ja Ce­za­ra). Tre­ba is­ta­ći da je ka­sni­je, sed­mom mje­se­cu u no­vom ka­len­da­ru, da­to ime tog ve­li­kog rim­skog im­pe­ra­to­ra (mje­sec ju­li) ko­ji ima 31 dan. Po­sli­je to­ga je osmi mje­sec no­vog ka­len­da­ra do­bio ime u čast Ok­ta­vi­ja­na Av­gu­sta (av­gust), ta­ko­đe sa mak­si­mal­nim bro­jem od 31 dan. Zbog to­ga je dru­gi mje­sec u ka­len­da­ru, fe­bru­ar, ostao okr­njen sa „sve­ga” 28 da­na, ali mu je za­to sva­ke če­tvr­te (pre­stup­ne) go­di­ne do­da­van onaj 336. dan, ka­ko bi se na­dok­na­dio za­o­sta­tak ju­li­jan­ske go­di­ne u od­no­su na vri­je­me obi­la­ska Sun­ca oko Ze­mlje (od­no­sno, ka­ko je to da­nas po­zna­to, na­še pla­ne­te oko Sun­ca). Ovaj Ju­li­jan­ski ka­len­dar se još uvi­jek ko­ri­sti u na­šoj Srp­skoj pra­vo­slav­noj cr­kvi.
Od svih an­tič­kih astro­no­ma Kla­u­di­je Pto­lo­mej je uspio da stek­ne naj­po­ča­sni­je mje­sto za­hva­lju­ju­ći svo­me mo­nu­men­tal­nom dje­lu pod na­slo­vom Me­ga­le mat­he­ma­ti­ke sin­tak­sis astro­no­mi­as (Ve­li­ki ma­te­ma­tič­ki si­stem astro­no­mi­je); po­kat­kad se, me­đu­tim, grč­ka ri­ječ sin­tak­sis pre­vo­di kao zbor­nik. Ovo dje­lo je ka­sni­je po­sta­lo kla­sič­ni udž­be­nik cje­lo­kup­ne astro­nom­ske mi­sli sta­ro­ga svi­je­ta. Kad je ka­sni­je pre­ve­de­no na arap­ski, uz nje­gov na­slov je do­dat arap­ski pre­fiks al, i ta­ko je na­stao no­vi na­ziv Al­ma­gest, pod ko­jim je to ču­ve­no Pto­lo­me­je­vo dje­lo osta­lo sa­ču­va­no za sva bu­du­ća po­ko­lje­nja. I da­nas se, upra­vo, pod tim na­zi­vom tre­ti­ra ovo naj­po­zna­ti­je astro­nom­sko dje­lo ko­je po­ti­če iz an­tič­ke epo­he i po­ka­zu­je do­met ko­ji su sta­ri Gr­ci u po­znoj An­ti­ci, ka­da je Egi­pat pri­pa­dao Rim­skoj im­pe­ri­ji, po­sti­gli na po­lju na­u­ke o zvi­je­zda­ma i ne­be­skim po­ja­va­ma.
Pto­lo­mej je bio od­li­čan ma­te­ma­ti­čar, je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih iz pe­ri­o­da ka­da je ova na­u­ka ima­la ve­o­ma plod­ne re­zul­ta­te i, iza se­be du­gu na­uč­nu i škol­sku tra­di­ci­ju. Eukli­do­va ge­o­me­tri­ja je ute­me­lji­la ge­o­me­tri­ju, kao ključ­nu ma­te­ma­tič­ku oblast, i po­ka­za­la me­to­de ka­ko se tre­ba­ju eg­zakt­ne na­u­ke za­sni­va­ti i pri­mje­nji­va­ti. Pto­lo­mej je ži­vio ne­ko­li­ko vje­ko­va po­sli­je Eukli­da, ka­da su mno­ga ra­ni­ja ge­ni­jal­na do­stig­nu­ća već po­sta­la uobi­ča­je­ni dio sva­kog iole ozbilj­ni­jeg ma­te­ma­tič­kog obra­zo­va­nja. Sta­ri fi­lo­zof­ski ide­al, ko­jeg su stal­no is­ti­ca­li naj­ve­ći sta­ri mi­sli­o­ci, po­čev­ši od Ta­le­sa i Pi­ta­go­re, pre­ko Pla­to­na i Ari­sto­te­la, pa do ka­sni­jih pred­stav­ni­ka Aka­de­mi­je i Li­ke­ja, na­šao je naj­pot­pu­ni­ji iz­raz, upra­vo, u Pto­lo­me­je­vom astro­nom­skom dje­lu. On je, na­i­me, astro­no­mi­ju pot­pu­no ma­te­ma­ti­zo­vao, uta­na­čio je sa svim po­u­zda­nim pra­vi­li­ma, ko­ja su kra­si­la zna­me­ni­to Eukli­do­vo dje­lo. Tre­ba­lo je sva astro­nom­ska do­stig­nu­ća, a ona su bi­la mno­go­broj­na, po­ve­za­ti u jed­nu cje­li­nu, ge­o­me­trij­ski ih ob­ra­di­ti i obra­zo­lo­ži­ti i ta­ko stvo­ri­ti je­dan za­o­kru­že­ni si­stem zna­nja, ko­ji će pred­sta­vlja­li kru­nu du­hov­nog na­po­ra da se ob­ja­sni ko­smič­ka sli­ka svi­je­ta. U to­me je za­i­sta Pto­lo­mej uspio i zbog to­ga se kroz nje­gov Al­ma­gest isto­vre­me­no po­ka­zu­je i cje­lo­kup­no an­tič­ko preg­nu­će, u na­sto­ja­nju da se od­go­net­ne slo­že­na pro­ble­ma­ti­ka sve­u­kup­nih kre­ta­nja ne­be­skih ti­je­la i svih po­ja­va na ne­bu.
Pto­lo­mej je, isti­na, is­ko­ri­stio sva ra­ni­ja do­stig­nu­ća na po­lju astro­no­mi­je, po­seb­no pri­mi­je­niv­ši ge­o­me­trij­ski na­čin nje­nog za­sni­va­nja, ali je na­pra­vio je­dan iz­u­zet­no zna­ča­jan po­du­hvat – on je či­ta­vo pret­hod­no i sa­vre­me­no zna­nje po­ve­zao u jed­nu sklad­nu i ma­te­ma­tič­ki bes­pre­kor­no po­ve­za­nu cje­li­nu. Za­to se ne tre­ba ču­di­ti što je Al­ma­gest po­sta­lo kla­sič­no dje­lo i ne­pri­ko­sno­ve­ni udž­be­nik astro­no­mi­je to­kom na­red­nih 1.700 go­di­na. Gla­vi pro­blem ko­ji se ja­vio u tom dje­lu je­ste ob­ja­šnje­nje slo­že­nog i neo­bič­nog kre­ta­nja pla­ne­ta sa ne­jed­na­ko­sti­ma, ko­je su pred­sta­vlja­le ve­li­ki iza­zov za sve sta­re fi­lo­zo­fe i na­uč­ni­ka. Pro­blem je ko­nač­no ri­je­šio Pto­lo­mej, isti­na kao oštro­um­nu ge­o­me­trij­sku kon­struk­ci­ju, ali ko­ja je ve­o­ma do­bro ob­ja­šnja­va­la sve vi­dlji­ve po­ja­ve. Upra­vo je u to­me naj­ve­ći Pto­lo­me­jev do­pri­nos astro­no­mi­ji, jer se iz nje­go­ve te­o­ri­je mo­glo pro­ra­ču­na­va­ti bu­du­će kre­ta­nje po­je­di­nih ne­be­skih ti­je­la, po­seb­no pla­ne­ta. Iako je, da­kle, nje­gov si­stem bio za­sno­van na po­gre­šnoj pret­po­stav­ci da je Ze­mlja ne­po­kret­na i da se na­la­zi u cen­tru va­si­o­ne, re­zul­ta­ti iz ta­kvih astro­nom­skih i ma­te­ma­tič­kih po­stav­ki su se, ipak, do­volj­no tač­no po­kla­pa­li sa vi­dlji­vim po­ja­va­ma u pri­ro­di.
Pto­lo­mej je ne­dvo­smi­sle­no pri­hva­tio ge­o­cen­trič­no sta­no­vi­šte, ono mu je iz­gle­da­lo pot­pu­no lo­gič­ko i neo­spor­no. Pri to­me se on slu­žio po­je­di­nim Ari­sto­te­lo­vim ar­gu­men­ti­ma, po­seb­no raz­ma­tra­ju­ći ka­kve bi po­sle­di­ce, po nje­go­vom mi­šlje­nju, pro­iz­i­la­zi­le ka­da bi se Ze­mlja obr­ta­la oko ose. U to vri­je­me se zna­la do­sta do­bro ve­li­či­na Ze­mlje, njen preč­nik, po­vr­ši­na i za­pre­mi­na, pa je bi­lo do­volj­no i naj­jed­no­stav­ni­je ra­ču­na­nje da se po­ka­že ko­jom br­zi­nom bi se okre­ta­la bi­lo ko­ja tač­ka na po­vr­ši­ni na­še pla­ne­te. To su, za­i­sta, ogrom­ne br­zi­ne ko­je bi se, ka­ko je on sma­trao (na­do­ve­zu­ju­ći se na Ari­sto­te­lo­vo re­zo­no­va­nje), mo­ra­le is­po­lji­ti pri­li­kom odva­ja­nja bi­lo ko­jeg pred­me­ta iz­nad Ze­mlji­ne po­vr­ši­ne: taj pred­met bi mo­rao za­o­sta­ja­ti za pod­lo­gom. Su­šti­na tog ar­gu­men­ta je, na­gla­ša­va­mo, u či­nje­ni­ci da sta­ri na­uč­ni­ci ni­je­su zna­li prin­cip iner­ci­je.
Pto­lo­me­jev Al­ma­gest se sa­sto­ji iz dva di­je­la ko­ja ukup­no ima­ju tri­na­est knji­ga. Po bro­ju knji­ga, od ko­jih je to zna­me­ni­to an­tič­ko dje­lo sa­či­nje­no, ono je jed­na­ko sa isto to­li­ko po­gla­vlja Eukli­do­vih Ele­me­na­ta. Si­gur­no da to ni­je slu­čaj­na ko­in­ci­den­ci­ja, već je Pto­lo­mej, i na taj na­čin, u raz­di­o­bi svo­ga ra­da, na­sto­jao da se ugle­da na svo­ga ge­ni­jal­nog pret­hod­ni­ka na po­lju ge­o­me­tri­je.
(Na­sta­vi­će se)