PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ba­ve­ći se iz­ra­dom svo­ga po­pi­sa naj­mar­kant­ni­jih zvi­je­zda na ne­bu, Hi­pa­rh je, ta­ko, usta­no­vio va­žnu astro­nom­sku či­nje­ni­cu da se ekvi­nok­cij­ske tač­ke po­mje­ra­ju u su­sret Sun­cu za oko 16 uglov­nih se­kun­di to­kom jed­ne go­di­ne; pra­va vri­jed­nost je, me­đu­tim, ne­što ve­ća i za nje­go­vo vri­je­me je iz­no­si­la pre­ko 50 uglov­nih se­kun­di. Pri­li­kom iz­ra­de svog ka­ta­lo­ga, on je mo­rao iz­vr­ši­ti i pr­vu kla­si­fi­ka­ci­ju zvi­je­zda po nji­ho­vom sja­ju. Ne­sum­nji­vo da ih je on po­di­je­lio u šest gru­pa, po­čev­ši od pr­ve gru­pe, u ko­joj se na­la­ze naj­sjaj­ni­je, pa ta­ko ih po­stup­no uno­sio u osta­le ka­te­go­ri­je. One naj­ma­nje sjaj­ne, ko­je se mo­gu je­dva na­zri­je­ti u mrač­noj, ve­droj no­ći bez mje­se­či­ne, Hi­parh je unio u še­stu gru­pu. Ovu po­dje­lu je ka­sni­je Pto­lo­mej pri­hva­tio i umno­go­me usa­vr­šio.
Iz po­mje­ra­nja ekvi­nok­cij­skih ta­ča­ka je pro­iz­i­la­zi­lo i da se ra­van ne­be­skog ekva­to­ra obr­će oko eklip­ti­ke. Ako se po­mje­ra­nje vr­ši ta­ko da go­di­šnje iz­no­si oko 36 uglov­nih se­kun­di, od­no­sno oko jed­nog uglov­nog ste­pe­na u to­ku jed­nog sto­lje­ća, to je zna­či­lo da će se či­tav obi­la­zak oba­vi­ti za 36.000 go­di­na (ova vri­jed­nost se do­bi­ja mno­že­njem bro­je­va 360 x 100 = 36.000). U stva­ri, taj obi­la­zak tra­je ne­što kra­će, ka­ko nas uči ne­be­ska me­ha­ni­ka, i iz­no­si oko 25.800 go­di­na. Po­ja­va po­mje­ra­nja ekvi­nok­cij­skih ta­ča­ka se na­zi­va, kao što smo is­ta­kli, pre­ce­si­jom i ona pred­sta­vlja uzrok zbog če­ga je trop­ska go­di­na kra­ća od zvje­zda­ne (ko­ja iz­no­si 365 da­na 6 ča­so­va i 10 mi­nu­ta, ka­ko je to Hi­parh usta­no­vio).
Hi­parh je ot­krio niz ne­pra­vil­no­sti u Mje­se­če­vom kre­ta­nju. Ovo na­ma naj­bli­že ne­be­sko ti­je­lo, ko­je se ve­o­ma br­zo i oči­gled­no po­mje­ra po po­le­đi­ni ne­be­skog svo­da, ima ne­ko­li­ko kre­ta­nja, ko­ja je za­pa­zio Hi­parh i na­sto­jao da im na­đe uzrok i od­re­di tač­nu vri­jed­nost. Za ta­kav po­sao je tre­ba­lo ima­ti zna­nje, str­plji­vost i po­sje­do­va­ti po­treb­ne astro­nom­ske in­stru­men­te. Hi­parh je go­di­na­ma pra­tio obr­ta­nje Mje­se­ca oko Ze­mlje i mje­rio vri­je­me ko­je mu od­go­va­ra. Usta­no­vio je, naj­pri­je, ko­li­ko tra­je si­de­rič­ki mje­sec, od­no­sno vri­je­me za ko­je Mje­sec obi­đe pu­ni krug u od­no­su na zvje­zda­no ne­bo. Za­tim je, mje­rio vri­je­me Mje­se­če­vih iz­mje­na ob­li­ka, od­no­sno pro­mje­nu svih nje­go­vih fa­za, a po­tom ko­li­ko tra­je kre­ta­nje tog ne­be­skog ti­je­la od jed­nog do dru­gog pro­la­ska kroz nje­go­ve čvo­ro­ve (taj pe­ri­od se na­zi­va dra­ko­ni­stič­ki mje­sec). Pe­ri­od vre­me­na iz­me­đu dva­ju Mje­se­če­vih pro­la­za kroz nje­gov pe­ri­gej, na­zi­va se ano­ma­li­stič­ki mje­sec. Hi­parh je usta­no­vio da se pe­ri­gej po­mje­ra ka is­to­ku, i to za oko 3,5 uglov­nih ste­pe­ni u to­ku jed­nog nje­go­vog obr­ta, od­no­sno si­de­rič­kog Mje­se­ca. Iz to­ga pro­iz­i­la­zi da či­ta­vo obi­la­že­nje pe­ri­ge­ja oko Mje­se­če­ve pu­ta­nje iz­no­si oko 9 go­di­na. I ano­ma­li­stič­ki mje­sec se mi­je­nja, a ta pro­mje­na na­sta­je, ka­ko je Hi­parh usta­no­vio, za­to što se ap­sid­na li­ni­ja obr­će oko Ze­mlje pre­ma is­to­ku.
Pi­ta­nja o ko­ji­ma je upra­vo bi­lo ri­je­či, a ko­ja je naj­pot­pu­ni­je ob­ra­dio Hi­parh, bi­la su u ve­zi i sa sta­rom an­tič­kom ka­len­dar­skom pro­ble­ma­ti­kom. Sto­ga je ko­ri­sno ov­dje uka­za­ti sa­mo na je­dan, ina­če, ve­o­ma va­žan de­talj iz tog do­me­na. Pr­vo do­sta do­bro uskla­đi­va­nje Mje­se­če­vog sa Sun­če­vim obr­ta­njem, u smi­slu iz­ra­de ka­len­da­ra, oba­vio je Ati­nja­ni­nu Me­ton ko­ji je svoj ka­len­dar sa­op­štio na jed­noj olim­pij­skoj igri i, bio bur­no po­zdra­vljen od oku­plje­nog na­ro­da. Ne ula­ze­ći ov­dje u de­ta­lje tog Me­to­no­vog ka­len­da­ra, ko­je­ga če­sto na­zi­va­ju i Me­to­no­vim ci­klu­som, tre­ba sa­mo na­po­me­nu­ti da je taj ka­len­dar po­čeo da se pri­mje­nju­je 432. go­di­ne pri­je na­še ere. Su­šti­na tog ci­klu­sa je­ste da se u to­ku 19 go­di­na ja­vlja 12 pro­stih go­di­na, sa po 12 mje­se­ci, a se­dam su pot­pu­ne sa po 13 mje­se­ci. Me­ton je za sva­ku go­di­nu u ci­klu­su od 19 go­di­na, iz­ra­ču­nao po­dat­ke o rav­no­dne­vi­ca­ma i sol­sti­ci­ji­ma, o iz­la­sci­ma i za­la­sci­ma zvi­je­zda, kao i o ne­kim dru­gim ka­rak­te­ri­stič­nim astro­nom­skim i me­te­o­ro­lo­škim po­ja­va­ma. Sve je to ima­lo za cilj da se po­mog­ne ze­mljo­rad­ni­ci­ma u oba­vlja­nju ra­tar­skih po­slo­va, kao i po­mor­ci­ma pri­li­kom nji­ho­vih da­le­kih pu­to­va­nja.
Me­to­nov pe­ri­od je ka­sni­je, u 4. vi­je­ku pri­je n.e., usa­vr­šio ra­ni­je po­mi­nja­ni Ka­lip i, ta nje­go­va re­for­ma je na­šla pri­mje­nu u gra­đan­skoj re­for­mi ka­len­da­ra, po­čev­ši od 329. go­di­ne pri­je n.e. I Hi­parh se po­za­ba­vio tom pro­ble­ma­ti­kom, pa je do­šao do mno­go tač­ni­jih re­zul­ta­ta ko­je je na­sto­jao da pri­mi­je­ni u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu. Iako je nje­go­va tač­nost bi­la čak, če­ti­ri pu­ta pre­ci­zni­ja od Ka­lip­ve, na­ža­lost, Hi­par­ho­ve pred­lo­ge ni­je­su usvo­ji­li lju­di na vla­sti, ko­ji su od­lu­či­va­li šta i ka­ko tre­ba da se ra­di u nji­ho­vim dr­ža­va­ma. Po­seb­no to tre­ba na­ve­sti za he­le­ni­stič­ki Egi­pat ka­da su nji­me vla­da­li pred­stav­ni­ci di­na­sti­je Pto­lo­me­ja.
Mno­go vre­me­na i ve­li­kog tru­da je ulo­žio Hi­parh ka­ko bi na­pra­vio što po­u­zda­ni­ju she­mu od­re­đi­va­nja vre­me­na na­stan­ka Sun­če­vih i Mje­se­če­vih po­mra­če­nja. Ove neo­bič­ne po­ja­ve su od­u­vi­jek in­te­re­so­va­le lju­de, po­seb­no Sun­če­va pot­pu­na po­mra­če­nja, ka­da za ne­ko­li­ko mi­nu­ta na mje­sti­ma nji­ho­ve vi­dlji­vo­sti po ne­ko­li­ko mi­nu­ta za­vla­da pra­va noć, na ne­bu se mo­gu vi­dje­ti zvi­je­zde, a ži­vo­ti­nje se po­seb­no uz­ne­mi­re. Hi­parh je kao na­uč­nik pri­šao pro­ble­mu ve­o­ma stu­di­o­zno, po­tan­ko is­pi­tao sve uslo­ve ko­ji do­vo­de do po­mra­če­nja, kao i okol­no­sti u ko­ji­ma će se ona mo­gu od­vi­ja­ti. Uspio je da iz­gra­di do­sta pre­ci­znu me­to­du ko­ja je omo­gu­ća­va­la da se te po­ja­ve pri­lič­no tač­no mo­gu pred­ska­za­ti u bu­duć­no­sti. Da bi se ta­kva pre­ci­znost po­sti­gla, tre­ba­lo je naj­pri­je zna­ti što bo­lju vri­jed­nost za uda­lje­nost Mje­se­ca i Sun­ca, za šta je, u po­čet­ku, Hi­parh ko­ri­stio mje­re­nja, što ih je ra­ni­je oba­vio Ari­starh. On je Ari­star­ho­ve vri­jed­no­sti do­ne­kle po­bolj­šao. Uspio je da pred­vi­di po­mra­če­nja sa ne­ko­li­ko sa­ti od­stu­pa­nja, što je ne­sum­nji­vo bi­lo nje­go­vo ve­li­ko do­stig­nu­će. Mo­gao je šta­vi­še, i da od­re­di pri­ro­du po­mra­če­nja, tj. da usta­no­vi da li će da bu­de pot­pu­no ili dje­li­mič­no po­mra­če­nje.
(NA­STA­VI­ĆE SE)