Pri­pre­mio: Ivan Mi­lo­še­vić


Na pred­log Se­na­ta i No­vi­ce Ce­ro­vi­ća Su­la Ra­dov od stra­ne Pe­tra II po­sta­vljen je za ko­man­sko-za­ga­rač­kog ka­pe­ta­na. On je če­tvr­ti ka­pe­tan u ovom di­je­lu Cr­ne Go­re. Pri­je nje­ga bi­li su Za­gar­ča­ni. Ka­da je po­sta­vljen za ka­pe­ta­na on je već bio po­znat ši­rom Cr­ne Go­re. Go­di­ne 1832. po­stao je član Gvar­di­je ko­ja je bro­ja­la oko 150 bi­ra­nih Cr­no­go­ra­ca či­je je sje­di­šte bi­lo u Ri­je­ci Cr­no­je­vi­ća, dok je sje­di­šte Se­na­ta bi­lo na Ce­ti­nju ko­ji je imao 15 čla­no­va. Pe­tar II for­mi­ra i per­ja­ni­štvo ko­je je u ne­kom smi­slu bi­lo nje­go­va lič­na gar­da. Kao član Gvar­di­je Su­la je va­žio za naj­mu­dreg i naj­pra­vič­ni­jeg gvar­di­ja­na. O Su­li i nje­go­vim pre­su­da­ma, mu­dro­sti­ma, pa­me­tar­stvu pi­sa­lo se u: „Gla­su Cr­no­go­ra­ca”, „Pro­svje­ti”, „Sr­bi­bra­nu”, „Gr­li­ci”, „Srp­skoj ri­je­či”.
Ko­ma­ni i Za­gar­ča­ni su ga ra­do pri­hva­ti­li za star­je­ši­nu kao iz­u­zet­no um­nog i mo­ral­nog čo­vje­ka po­zna­tog u či­ta­voj Cr­noj Go­ri pa i ši­re. On je bio ne­po­sre­dan u ko­mu­ni­ka­ci­ji, pra­ve­dan, ali i oštar kad je tre­ba­lo pro­na­ći put do isti­ne.
Ne­ki pri­mje­ri ko­ji su osta­li u na­rod­nom pam­će­nju u nje­go­voj ka­pe­ta­ni­ji naj­bo­lje go­vo­re o nje­go­voj iz­u­zet­noj lič­no­sti.
Jed­nom pri­li­kom bi­lo je or­ga­ni­zo­va­no ne­ko ve­se­lje u Ko­ma­ni­ma. Pje­va­lo se i igra­lo. U ko­lo ušla i Su­li­na že­na Kok­na ko­ja ni­je po­sje­do­va­la vje­šti­nu igra­nja. Upo­zo­rio je Su­la da ne ula­zi u igru, ali bez uspje­ha. Pri­stu­ni su se smi­ja­li nje­noj igri. Su­la će joj re­ći da ona igra, a on se sra­mi. Ko­ma­ni će i da­lje u smi­jeh, a on će nji­ma: „Du­še mi, ima još do­sta ra­bo­ta ko­je se či­ne u Ko­ma­ni­ma, od ko­jih se Su­la sra­mi”.
Na ne­kom sjed­ni­ku na ko­jem se go­vo­ri­lo o sje­či tur­skih gla­va No­va­ku, Su­li­nom bra­tu ni­je­su se svi­dje­le ne­ke Su­li­ne ri­je­či i u brk mu No­vak re­če da je ne­va­lja­li ju­nak. Su­li ni­je bi­lo pra­vo pa uz osmi­jeh re­če: „Bra­ćo, vi zna­te da je No­vak do­bar ju­nak. Zna­mo, svi to po­tvr­de! Su­la po­tom pi­ta pri­sut­ne gdje dr­že ko­su kad po­ko­se li­va­du? Svi od­go­vo­re da zna­ju. Do­da­ju da je ne di­ra­ju do no­ve ko­sid­be. Su­la će on­da re­ći da je ta­kvo ju­na­štvo No­va­ko­vo i nje­go­vog dru­ga.
Oni su kao i ko­sa, pr­vi u boj, a po­tlje bo­ja sto­je pri vra­ti­ma do­ma đe lju­đi sje­de!
Ču­ve­ni cr­no­gor­ski ju­nak No­vak Ra­mov bio je se­strić Su­lin i nje­go­vog bra­ta No­va­ka i do­bio je ime po uja­ku No­va­ku.
U Su­li­nu ka­pe­ta­ni­ju de­si­lo se da jed­na dje­voj­ka zgri­je­ši, od­no­sno za­trud­ni, te je po­ro­di­la, što bi se da­nas re­klo van­brač­no di­je­te. Ta­da se ta­ko ne­što de­ša­va­lo i po­red kru­tih obi­čaj­nih nor­mi. Ri­jet­ko, ali se de­ša­va­lo. Za sva­ki pro­blem je Su­la mo­rao zna­ti i rje­ša­va­ti ga na ovaj ili onaj na­čin. Dje­voj­ka je do­šla kod Su­le i prav­da­la se da je zgri­je­ši­la pod pri­ti­skom iz­vje­snog mom­če­ta ču­va­ju­ći sto­ku. Slu­šao je Su­la dje­vo­jač­ku is­po­vi­jest i uz­gred­no pu­nio sim­si­ju du­va­nom. Kad je na­pu­nio sim­si­ju du­va­nom tra­žio je dje­voj­ci da mu pri­ždi ži­škom sa og­nji­šta du­van što je ona po­ku­ša­la da uči­ni. No, u to­ku po­ku­ša­ja da mu za­pa­li du­van Su­la je po­mje­rao sim­si­ju de­sno, li­je­vo, go­re, do­lje. Dje­voj­ka, oči­to ne ra­zu­miv­ši ovaj Su­lin po­stu­pak re­če mu:
– Sta­ni, stri­ko, ako oćeš da pri­pa­lim!
– Ne sta­ni, si­ne, bo­ga­mi, jer da si i ti ova­ko ra­di­la, ne bi zgri­je­ši­la – od­go­vo­ri Su­la. Su­vi­šno je ko­men­ta­ri­sa­ti Su­lin po­stu­pak u nje­go­vom po­zna­va­nju mu­ško-žen­skih od­no­sa.
U nje­go­voj ka­pe­ta­ni­ji bi­lo je i onih ko­ji su kra­li. Jed­nom pri­li­kom do­šao kod nje­ga je­dan ple­me­nik da mu se po­ža­li da mu je ne­ko po­krao pče­le. Su­la je od­lu­čio da oku­pi sve od­ra­sle ple­me­ni­ke i prak­tič­no ih po­stro­ji. Še­tao je is­pred stro­ja, a lju­di po­gnu­li gla­ve i šu­te. Od­jed­nom će ve­o­ma gla­sno:
– Ka­ži­te, bra­ćo, ko je ukrao pče­le, da ga ja ne ka­žu­jem! Ni­ko ni­šta ni­je pro­zbo­rio, a Su­la će opet:
– Što ne pri­znaš, ja­dan bra­te, kad te če­la so­či, ko­ja ti je na ka­pi!
Kri­vac ma­hi­nal­no ru­kom ka ka­pi i ta­ko se­be ot­kri­je!
I ovaj pri­mjer go­vo­ri u ko­joj je mje­ri Su­la bio do­mi­šljat i po­zna­va­lac ljud­ske psi­ho­lo­gi­je.
(NA­STA­VI­ĆE SE)