PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Kao na­stav­ni­ku Alak­san­drij­ske ško­le, Hi­par­hu je bio do­bro po­znat Ari­star­hov he­li­o­cen­trič­ni si­stem svi­je­ta i mno­go­broj­na is­tra­ži­va­nja tog slav­nog na­uč­ni­ka. Ipak, ni­je pri­hva­tio Ari­star­ho­vo uče­nje o to­me da se Sun­ce na­la­zi u cen­tru svi­je­ta, ni­ti nje­go­ve za­ključ­ke o kre­ta­nju ne­be­skih ti­je­la. Čvr­sto je ostao pri Ari­sto­te­lo­vom si­ste­mu, ali mu je do­dao niz ve­o­ma zna­čaj­nih po­sma­trač­kih po­da­ta­ka, kao i obi­lje dru­gog ma­te­ri­ja­la. Ta­ko je obez­bi­je­dio ka­sni­je da ge­o­cen­trič­no sta­no­vi­šte, u dje­lu nje­go­vog ču­ve­nog na­sta­vlja­ča Pto­lo­me­ja, do­stig­ne kul­mi­na­ci­o­nu tač­ku u ob­li­ku za­o­kru­že­nog si­ste­ma svi­je­ta.
Mje­re­ći du­ži­nu trop­ske go­di­ne na zvje­zdar­ni­ci u Alek­san­dri­ji, Hi­parh je utvr­dio da je lje­to ma­lo du­že od zi­me, da po­sto­ji raz­li­ka u du­ži­ni go­di­šnjih do­ba. Sun­ce se pri­vid­no kre­će po ne­be­skom svo­du, po eklip­ti­ci, ko­ja si­je­če ne­be­ski ekva­tor u dvje­ma tač­ka­ma – pro­ljeć­njoj i je­se­njoj. Ka­da se na­la­zi iz­nad ekva­to­ra, a to je to­kom pro­lje­ća i lje­ta, Sun­ce se ne­što du­že za­dr­ža­va, jer se ta­da spo­ri­je kre­će. Kao upo­red­ba mu je slu­ži­lo Sun­če­vo kre­ta­nje na onom di­je­lu eklip­ti­ke, ko­ji se na­la­zi is­pod ne­be­skog ekva­to­ra, da­kle to­kom je­se­ni i zi­me. Ta­da je nje­go­va br­zi­na ma­lo ve­ća u od­no­su na pret­hod­ni dio go­di­ne. Sto­ga do­la­zi i do raz­li­či­te du­ži­ne go­di­šnjih do­ba. Slič­nu po­ja­vu je za­pa­zio i u kre­ta­nju Mje­se­ca po nje­go­voj pu­ta­nji, ko­ja ta­ko­đe si­je­če ne sa­mo ne­be­ski ekva­tor već i eklip­ti­ku. Da bi ob­ja­snio uoče­ne ne­jed­na­ko­sti u kre­ta­nju ne­be­skih ti­je­la, na­ro­či­to Sun­ca i Mje­se­ca, Hi­parh je pret­po­sta­vio da se sre­di­šta nji­ho­vih pu­ta­nja ne na­la­ze tač­no u cen­tru Ze­mlje. Ti­me je, za­pra­vo, uveo eks­cen­trič­ne kru­žni­ce, kao pu­ta­nje tih ne­be­skih ti­je­la. Za ka­rak­te­ri­za­ci­ju tog eks­cen­tri­ci­te­ta, uveo je ve­li­či­nu uda­lje­no­sti Ze­mlji­nog cen­tra od sre­di­šta obr­ta­nja Sun­ca i Mje­se­ca, ka­da se ona po­di­je­li sa ve­li­či­nom uda­lje­no­sti Mje­se­ca i Sun­ca.
Ka­ko se Mje­sec i Sun­ce kre­ću po kru­žnim pu­ta­nja­ma, či­ji se cen­tar na­la­zi iz­van Ze­mlji­nog sre­di­šta, to je zna­či­lo da ova ne­be­ska ti­je­la ima­ju, da­kle, eks­cen­trič­ne or­bi­te. Iz to­ga je, da­lje, sli­je­di­lo da su nam ta ti­je­la po­ne­kad bli­ža, a u dru­gim po­lo­ža­ji­ma da­lja. Pro­mje­na nji­ho­ve uda­lje­no­sti za­vi­si od ve­li­či­ne eks­cen­trič­no­sti pu­ta­nja po ko­ji­ma Mje­sec i Sun­ce kru­že oko sre­di­šta svi­je­ta. Ka­da je Sun­ce naj­bli­že Ze­mlji, taj po­lo­žaj (tač­ka) se na­zi­va pe­ri­gej, a ka­da je ono naj­u­da­lje­ni­je, on­da se po­lo­žaj na­zi­va apo­gej. Slič­no se, na­rav­no, po­na­ša i Mje­sec, pa se i za nje­ga mo­gu pri­mi­je­ni­ti isti na­zi­vi za naj­bli­žu i naj­u­da­lje­ni­ju po­zi­ci­ju. Za­jed­nič­ki se pe­ri­gej i apo­gej na­zi­va­ju ap­si­de, dok se pra­va ko­ja ih spa­ja na­zi­va ap­sid­na li­ni­ja ili sa­mo ap­si­da. Sun­ce pro­la­zi kroz pe­ri­gej zi­mi, a kroz apo­gej – lje­ti. Ta­ko je Hi­parh ob­ja­snio ne­jed­na­ku br­zi­nu pri­vid­nog Sun­če­vog i pra­vog Mje­se­če­vog kre­ta­nja, kao od­raz nji­ho­ve eks­cen­trič­ne pu­ta­nje. On je do­sta pre­ci­zno od­re­dio i na­gib Mje­se­če­ve pu­ta­nje u od­no­su na eklip­ti­ku, kao i po­lo­ža­je nje­go­vih čvo­ro­va u od­no­su na po­za­di­nu zvje­zda­nog ne­ba.
Za­ni­mlji­vo je da je Hi­parh iz­vr­šio upo­re­đi­va­nje re­zul­ta­ta, ko­ji se do­bi­ja­ju ako bi se, kao osno­va, ko­ri­stio he­li­o­cen­trič­ni si­stem svi­je­ta. Po­ka­za­lo se da bi se po­sle­di­ce po­kla­pa­le sa oni­ma ko­je se mo­gu po­sma­tra­ti na ne­bu, a ko­je je on, ipak, ob­ja­šnja­vao, ko­ri­ste­ći ge­o­cen­trič­ni si­stem svi­je­ta. Nje­mu je bi­lo mno­go pri­hva­tlji­vi­je ta­kvo uče­nje i, ono mu je omo­gu­ća­va­lo da ob­ja­sni i mno­ge dru­ge po­ja­ve. Da bi ob­ja­snio po­je­di­ne ne­pra­vil­no­sti u kre­ta­nju Sun­ca, a po­seb­no pla­ne­ta, Hi­parh je uveo raz­ne kru­go­ve, po či­jim pe­ri­fe­ri­ja­ma su se kre­ta­la ne­be­ska ti­je­la. Ka­da se, na­i­me, iz­vr­ši su­per­po­zi­ci­ja ra­znih kru­žnih kre­ta­nja, do­bi­ja se re­zul­tat ko­ji do­bro ob­ja­šnja­va pri­vid­ne po­ja­ve na ne­be­skom svo­du. Glav­ni krug ko­ji ima cen­tar u Ze­mlji (ili bli­zu nje­ga), na­zi­va se de­fe­rent, a dru­gi, či­ji cen­tar kru­ži po de­fe­ne­tu, na­zi­va se epi­cikl. Na­kon pa­žlji­vog mje­re­nja po­je­di­nih ele­me­na­ta za kre­ta­nje Sun­ca, usta­no­vio je da du­ži­na (trop­ske) go­di­ne iz­no­si 365 da­na, 6 ča­so­va i 55 mi­nu­ta (što je, ina­če, do­sta tač­na vri­jed­nost). Pod­sje­ća­mo, da je trop­ska go­di­na, vri­je­me za ko­je Sun­ce (pri­vid­no) pre­đe či­tav svoj krug po eklip­ti­ci od jed­nog do dru­gog pro­la­za kroz pro­ljeć­nu tač­ku. Hi­parh je usta­no­vio da je trop­ska go­di­na kra­ća od si­de­rič­ke (zvje­zda­ne). Ina­če, zvje­zda­na go­di­na je vri­je­me obi­la­ska Sun­ca po eklip­ti­ci u od­no­su na ne­ku fik­si­ra­nu zvi­je­zdu. Po­ja­vu je ob­ja­snio na osno­vu ot­kri­ća pre­ce­si­je (pred­nja­če­nja) ekvi­no­cij­skih ta­ča­ka (pro­ljeć­ne i zim­ske tač­ke) u od­no­su na du­ži­nu trop­ske go­di­ne. Do tog ot­kri­ća je do­šao na sle­de­ći na­čin.
Go­di­ne 234. pri­je n.e. Hi­parh je u sa­zvje­žđu Škor­pi­ja ot­krio po­ja­vu no­ve zvi­je­zde (to je iz­ne­nad­no po­ja­ča­va­nje sja­ja ne­ke zvi­je­zde u ve­o­ma krat­kom pe­ri­o­du). Ova po­ja­va je za nje­ga pred­sta­vlja­la čud­no po­na­ša­nje ne­be­skih ti­je­la za ko­ja se sma­tra­lo, po­seb­no na osno­vu Ari­sto­te­lo­vog uče­nja, da pred­sta­vlja­ju pri­mjer sa­vr­šen­stva i ne­pro­mje­nji­vo­sti iz­gle­da. Po­ja­va no­ve zvi­je­zde ga je pod­sta­kla da se pri­hva­ti ve­o­ma ozbilj­nog i te­škog po­sla, da na­pra­vi po­u­zda­ni ka­ta­log naj­zna­čaj­ni­jih zvi­je­zda. Or­ga­ni­zo­vao je rad mje­re­nja po­lo­ža­ja po­je­di­nih vi­dlji­vih zvi­je­zda i pom­no ih bi­lje­žio, ka­ko bi bio si­gu­ran da ima­ju stal­ne po­zi­ci­je na ne­bu. Sa­či­nio je zvje­zda­ni ka­ta­log sa 850 zvi­je­zda; ka­da ga je, me­đu­tim, upo­re­dio sa ka­ta­lo­gom, što su ga sa­či­ni­li nje­go­vi pret­hod­ni­ci Ari­starh i Ti­mo­ha­ris (a to su oni uči­ni­li oko 150 go­di­na pri­je Hi­par­ha), usta­no­vio je da su lon­gi­tu­de (ne­be­ske du­ži­ne) bi­le uve­ća­ne kod svih zvi­je­zda za jed­nu istu vri­jed­nost. Nji­ho­ve la­ti­tu­de (ne­be­ske ši­ri­ne) su osta­le ne­pro­mi­je­nje­ne. Iz to­ga je sli­je­dio lo­gič­ki nu­žan za­klju­čak, da se, za­pra­vo, po­mje­ri­la pro­ljeć­na tač­ka u su­prot­nom smje­ru, ali za istu vri­jed­nost.
(NA­STA­VI­ĆE SE)