Pri­pre­mio: Ivan Mi­lo­še­vić


Na­rod­ni ži­vot u Cr­noj Go­ri u Su­li­nom do­bu uslov­no re­če­no mo­že se po­di­je­li­ti na dva di­je­la: do­ba Sve­tog Pe­tra ko­ji se sa so­ci­o­lo­ško-prav­nog sta­no­vi­šta mo­gao na­zva­ti pre­dr­žav­no ili stro­go pa­tri­jar­hal­no i na­kon vla­da­vi­ne Pe­tra I ka­da se in­ten­ziv­no na­sto­ja­lo stva­ra­nje dr­ža­ve, a ti­me i po­ti­ski­va­nje ple­men­ske za­jed­ni­ce i obi­čaj­nih nor­mi, a sa ja­ča­njem dr­ža­ve i stva­ra­nje prav­nih nor­mi. Za­po­čeo je na­ve­de­no i Pe­tar I, ali sa dru­ga­či­jom me­to­do­lo­gi­jom vla­da­nja, na­sta­vio Pe­tar II sa kom­pro­mi­si­ma, dok knjaz Da­ni­lo od­luč­no i že­sto­ko vr­ši dru­štve­ne re­for­me, a na­sta­vlja knjaz – kralj Ni­ko­la I.
Da­kle, Su­la je sa­vre­me­nik če­ti­ri Cr­no­gor­ska go­spo­da­ra: Pe­tra I ka­da po­sta­je član Ku­lu­ka, Pe­tra II ka­da je član Gvar­di­je i ka­pe­tan, knja­za Da­ni­la ko­ji ga raz­vla­šću­je i knja­za Ni­ko­le ko­ji ga re­ha­bi­li­tu­je.
Kod Pe­tra I va­ži­lo je mo­ral­no na­če­lo „ne či­ni­te zlo lju­di­ma ako Bo­ga zna­te”. Kod Pe­tra II „ne­ka bu­de bor­ba ne­pre­sta­na, ne­ka bu­de što bi­ti ne mo­že”. Kod knja­za Da­ni­la „Cr­no­gor­ci, za sva­ku svo­ju ra­bo­tu po­mi­sli­te što će gu­sle ka­za­ti”, a knjaz Ni­ko­la go­vo­ri: „Cr­no­gor­ci, ono što ima­mo da bra­ni­mo sa tri pr­sta mo­že­mo po­kri­ti”.
I dru­gi gla­va­ri ima­ju svo­ja mo­ral­na na­če­la ko­ja sa­op­šta­va­ju u ra­znim pri­li­ka­ma. Mar­ko Mi­lja­nov iz­go­va­ra onu ču­ve­nu: „Ju­na­štvo je bra­ni­ti se­be od dru­go­ga, a čoj­stvo dru­go­ga od se­be”. Mi­sao kao da je po­te­kla sa sa­znaj­nog iz­vo­ra Ema­nu­e­la Kan­ta. Ste­van Per­kov Vu­ko­tić sa­op­šta­va: „Ži­vot za­slu­žu­je op­sta­nak ako mu je čoj­stvo pu­to­kaz”. Su­la ka­že: „Čo­vjek ne tra­ži mno­go – ko­ru lje­ba da ni­je gla­dan, knji­gu da ni­je sli­jep i slo­bo­du da smi­je zbo­rit”. On da­lje ka­že: „Ko ubi­je po­ga­nu ri­ječ, ubio je slo­bo­du”.
Ove du­hov­ne za­po­vi­je­sti zbi­lja su od­ra­ža­va­le ne sa­mo na­rod­ni ži­vot u Cr­noj Go­ri već su bi­le vi­zi­je ko­jim se tra­sa­ma dru­štve­nog i lič­nog ži­vo­ta tre­ba kre­ta­ti. U ova­kvim dru­štve­nim pri­li­ka­ma po­je­din­ci iz­u­zet­nog uma i ka­rak­te­ra do­bi­ja­ju šan­su da se istin­ski ostva­re, na­sto­je­ći da uvi­jek bu­du na stra­ni do­bra, a pro­tiv zla, na stra­ni svje­tlo­sti, slo­bo­de i čoj­stva. Ova­kvo dru­štve­no sta­nje po­go­do­va­lo je Su­li da ne bu­de ni sve­tac ni ve­li­ki gre­šnik, a to zna­či, da je mo­gao bi­ti istin­ski mu­drac. U nje­go­voj mla­do­sti če­ti­ri moć­na car­stva mo­ra­lo je pri­zna­ti či­nje­ni­cu da po­sto­ji ma­le­na Cr­na Go­ra i to: ru­sko, fran­cu­sko austro-ugar­sko i tu­sko. On kao mu­drac mo­rao je po­zna­va­ti isto­rij­sko, du­hov­no, mo­ral­no i so­ci­o­lo­ško-psi­ho­lo­ško is­ku­stvo svog na­ro­da i bi­ti tu­mač tih is­ku­sta­va i nji­hov uz­vi­še­ni gla­sno­go­vor­nik, kao i sim­bo­li­ka.
Dru­štve­na or­ga­ni­za­ci­ja u pr­vom di­je­lu Su­li­nog ži­vo­ta bi­la je u okvi­ru po­ro­di­ce stro­ge pa­tri­jar­hal­no­sti, brat­stva, ple­me­na, na­hi­ja i sa po­čet­nim ele­men­ti­ma dr­žav­ne orga­ni­za­ci­je. Ve­ći­na sta­nov­ni­štva bi­la je ne­pi­sme­na i tek su se po­če­le otva­ra­ti ško­le svje­tov­nog ka­rak­te­ra. Na­rod je uvi­jek bio pri­pra­van da se bra­ni od Tu­ra­ka, Mle­ta­ka, Austri­ja­na­ca, pa i od Fran­cu­za. Dru­štve­ni to­ko­vi su se od­vi­ja­li mu­ko­trp­no, u ve­li­koj ma­te­ri­jal­noj osku­di­ci, sa jed­ne stra­ne, i, sa dru­ge, čvr­stom mo­ti­va­ci­jom da se bu­de na vi­si­ni isto­rij­skih za­htje­va i du­go­roč­nih ci­lje­va. Ova­kvo vri­je­me stva­ra od­va­žne i hra­bre, ali i one dru­ge jer je čo­vjek po­zor­ni­ca do­bra i zla, svje­tlo­sti i ta­me. Da­kle, bi­lo je i onih kod ko­jih je po­sto­ja­la pi­zma, po­hle­pa, že­lja za osve­tom, ma­lo­du­šnost, po­dlost, tvr­do­gla­vost, glu­post, lu­pe­šti­ne i dru­ge ne­ga­tiv­ne po­ja­ve. Sa­gle­da­va­ju­ći ta­da­šnji dru­šte­ni am­bi­jent za iz­u­zet­ne kao što je bio Su­la bi­lo je po­sla ta­ko­re­ći i da­nju i no­ću. Bez tih sve­ti­o­ni­ka ni­ka­da ni­je­dan na­rod ni­je mo­gao ići na­pri­jed, jer su ta­kvi istin­sko dru­štve­no do­bro i traj­na dru­štve­na svo­ji­na.
U tom pe­ri­o­du Su­li­nog ži­vo­ta na­ro­či­to su se ci­je­ni­li dru­štve­na do­bra: slo­bo­da, čoj­stvo, ju­na­štvo i pa­tri­o­ti­zam. Ove vri­jed­no­sti bi­le si uslov op­stan­ka dru­štve­ne za­jed­ni­ce, pa su po­dig­nu­te na ni­vo kul­ta. Dru­štve­ni am­bi­jent bio je ta­kav da su se iz­gra­di­li od­no­si so­li­dar­no­sti i har­mo­ni­je, kao da su obič­ni lju­di zna­li za onu So­kra­to­vu mi­sao: „Od sveg bla­ga naj­bo­lji je do­bar i po­u­zdan pri­ja­telj”, od­no­sno za Pla­to­no­vu mi­sao: „Vr­li­na je bit­na u ob­u­zda­va­nju svo­jih stra­sti i u dr­ža­nju mje­re i har­mo­ni­je”. Cr­no­gor­ci su ta­da do­bro zna­li da se vr­li­na ne ra­đa iz ma­te­ri­jal­nog bla­ga, te da je va­lja­nost mno­go zna­čaj­ni­ja od ko­ri­sno­sti.(NA­STA­VI­ĆE SE)