PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Po­sto­je svje­do­čan­stva kod po­je­di­nih an­tič­kih pi­sa­ca, da je Ar­hi­med na­pra­vio od bron­ze po­se­ban me­ha­nič­ki si­stem ko­jim je pri­ka­zao ka­ko se okre­ću Mje­sec i Sun­ce oko Ze­mlje. U tom Ar­hi­me­do­vom me­ha­nič­kom mo­de­lu, tre­ba­lo je po­seb­nom ru­či­com po­kre­ta­ti či­tav me­ha­ni­zam da bi se ve­o­ma do­bro vi­dje­lo, na oči­gle­dan na­čin, ka­kva je pro­stor­na po­zi­ci­ja i ras­po­red tih ti­je­la i na ko­ji na­čin se ona kre­ću. Ujed­no se ti­me ob­ja­šnja­va­lo i ka­ko na­sta­ju od­re­đe­ne ne­be­ske po­ja­ve, ko­je su ra­ni­je bi­le tu­ma­če­ne na mi­stič­ni ili re­li­gi­o­zni na­čin. Ka­sni­je je Ar­hi­med tu svo­ju „sfe­ru“ usa­vr­šio ta­ko da se ona mo­gla mon­ti­ra­ti uz ne­ku te­ku­ću vo­du ko­ja je slu­ži­la kao po­gon­ski me­ha­ni­zam. Mno­gi lju­di su do­la­zi­li kod slav­nog na­uč­ni­ka da bi vi­dje­li to ču­do ta­da­šnje teh­ni­ke. Osim to­ga, Ar­hi­med je na­pra­vio i po­se­ban op­tič­ki ure­đaj ko­jim je mo­gao pri­bli­žno od­re­di­ti preč­nik Sun­ca i Mje­se­ca. Naj­po­zna­ti­ja nje­go­va kon­struk­ci­ja, na tom pla­nu, je­ste svo­je­ruč­na iz­ra­da po­seb­nih pa­ra­bo­lič­nih (ili sfer­nih) ogle­da­la, ko­ji­ma je pa­lio ne­pri­ja­telj­ske la­đe rim­skog osva­ja­ča Mar­ce­la. Ar­hi­med je jar­ku Sun­če­vu svje­tlost sa­ku­pljao svo­jim ogle­da­li­ma i po­tom je usmje­ra­vao ka rim­skim la­đa­ma. Ka­ko je uspi­je­vao da skon­cen­tri­še ve­ću ko­li­či­nu Sun­če­ve svje­tlo­sti i to­plo­te, to je tim sno­pom po­sti­zao ve­li­ku tem­pe­ra­tu­ru ko­ja je pa­li­la dr­ve­ne opla­te na rim­skim bro­do­vi­ma. Ka­sni­je su, po­čev­ši od dru­ge po­lo­vi­ne 17. vi­je­ka, sfer­na i pa­ra­bo­lič­na iz­du­blje­na ogle­da­la po­če­la da se upo­tre­blja­va­ju u astro­no­mi­ji kao naj­va­žni­ji dje­lo­vi ve­li­kih te­le­sko­pa.
Po­sli­je pi­o­nir­skog ra­da Ari­star­ha i Era­to­ste­na, u Alek­san­dri­ji se, na­kon mno­gih ma­nje po­zna­tih na­uč­ni­ka, po­seb­no is­ta­kao Hi­parh iz Ni­ke­je (oko 190–120. g. pri­je n.e.), ko­je­ga isto­ri­ča­ri na­u­ka sma­tra­ju naj­ve­ćim prak­tič­nim astro­no­mom sta­ro­ga vi­je­ka i osni­va­čem sfer­ne tri­go­no­me­tri­je. O nje­go­vom ži­vo­tu se, me­đu­tim, ni­šta po­u­zda­no ne zna, iz­u­zev da je ro­đen u Ni­ke­ji, gra­du u Ma­loj Azi­ji, iz­me­đu Cr­nog i Mra­mor­nog mo­ra. Učio je u Alek­san­dri­ji, gdje je ka­sni­je na­sta­vio svo­ju na­stav­nič­ku dje­lat­nost, po­seb­no se po­sve­tiv­ši re­dov­nim si­ste­mat­skim po­sma­tra­nji­ma kre­ta­nja ne­be­skih ti­je­la i pro­u­ča­va­njem mno­gih po­ja­va na zvje­zda­nom ne­bu. Ta­da je op­ser­va­to­ri­ju u Alak­san­dri­ji opre­mio no­vim in­stru­men­ti­ma, ko­je je sa­smo­stal­no usa­vr­šio i obez­bi­je­dio da se nji­ma mo­gu mje­ri­ti ma­nje uglov­ne ve­li­či­ne od onih ko­je su mo­gle bi­ti od­re­đi­va­ne u pre­đa­šnjem vre­me­nu. Tre­ba ov­dje uka­za­ti sa­mo na či­nje­ni­cu da se da­ti ugao mo­že bo­lje (pre­ci­zni­je, tač­ni­je) oči­ta­ti na od­re­đe­nom in­stru­men­tu, ako se ko­ri­sti ve­ći uglo­mjer ko­ji je bio sa­stav­ni dio sva­kog an­tič­kog pri­bo­ra i in­stru­men­ta za mje­re­nje na ne­be­skoj sfe­ri.
Po­red usa­vr­ša­va­nja po­je­di­nih astro­nom­skih in­stru­me­na­ta, Hi­parh je, isto­vre­me­no, po­bolj­šao i me­to­de nji­ho­ve pri­mje­ne. Pri to­me je po­seb­nu pa­žnju po­kla­njao pra­vil­noj upo­tre­bi tih in­stru­me­na­ta u na­sto­ja­nju da se od­go­va­ra­ju­će gre­ške (ko­je su ne­mi­nov­ne) sve­du na što ma­nju mje­ru. Bez pre­ci­znog oči­ta­va­nja uglo­va, ne mo­gu se do­bi­ti ni do­volj­no po­u­zda­ni po­da­ci za iole ozbilj­ni­ji na­uč­ni rad, ni­ti za iz­vo­đe­nje od­go­va­ra­ju­ćih te­o­rij­skih za­klju­ča­ka. Isti­na, Hi­par ni­je imao am­bi­ci­je na te­o­rij­skom pla­nu, po­put svo­ga pret­hod­ni­ka Ari­star­ha, ali je za­to na­sto­jao da prak­tič­ni rad do­ve­de do naj­ve­ćeg ste­pe­na sa­vr­šen­stva ko­ji se u to vri­je­me mo­gao po­sti­ći. Hi­parh je če­sto od­la­zio iz Alek­san­dri­je i oba­vljao po­sma­tra­nja sa dru­gih mje­sta. Imao je svo­je stal­ne zvje­zdar­ni­ce u Si­ra­ku­zi, za­tim na po­je­di­nim ostr­vi­ma (po­seb­no na Ro­do­su), a spo­mi­nje se da je od­la­zio i u Va­vi­lon, gdje se isto­vre­me­no upo­znao sa astro­nom­skim do­stig­nu­ći­ma svih ta­mo­šnjih sta­rih na­ro­da. Ve­o­ma je do­bro, da­kle, po­zna­vao astro­no­mi­ju, ko­ja se vje­ko­vi­ma raz­vi­ja­la kod na­ro­da u Me­so­po­ta­mi­ji, od ko­jih je pre­u­zeo po­dje­lu kru­ga na 360 ste­pe­ni, kao i ma­nje uglov­ne je­di­ni­ce: mi­nut i se­kund.
Ta­ko je, za­pra­vo, tek Hi­parh po­čeo si­ste­mat­sku pro­mje­nu mje­re­nje uglo­va ma­njim je­di­ni­ca­ma od ste­pe­na, što je pred­sta­vlja­lo ve­o­ma zna­čaj­nu na­uč­nu no­vi­nu. Po­ka­za­lo se da je sek­sa­ge­zi­mal­ni na­čin uglov­nog mje­re­nja mno­go po­de­sni­ji od svih dru­gih mo­guć­no­sti, po­seb­no od mje­re­nja uglo­va ko­ri­šće­njem de­kad­nog (de­ci­mal­nog) si­ste­ma. Na­pi­sao je ne­ko­li­ko knji­ga, ali su one to­kom vje­ko­va pro­pa­le. O Hi­par­hu i nje­go­vom ra­du, o nje­go­vim iz­van­red­nim prak­tič­nim do­stig­nu­ći­ma, naj­vi­še se zna po ono­me što je o nje­mu na­pi­sao nje­gov slav­ni na­sta­vljač Pto­lo­mej. U Pto­lo­me­je­vom Al­ma­ge­stu se ve­o­ma če­sto go­vo­ri o Hi­par­hu, o mje­re­nji­ma ko­ji­ma je on za­du­žio astro­no­mi­ju. Pto­lo­mej svo­ga slav­nog pret­hod­ni­ka po­mi­nje pre­ko sto­ti­nu pu­ta, mno­go vi­še od svih osta­lih an­tič­kih na­uč­ni­ka za­jed­no, što ja­sno svje­do­či ko­li­ko je uva­ža­vao rad ovog svog pret­hod­ni­ka. Mno­gi ka­sni­ji re­zul­ta­ti, ko­ji se vo­de kao Pto­lo­me­je­vo dje­lo, mo­gu se re­la­tiv­no jed­no­stav­no iz­ve­sti iz Hi­par­ho­vih mje­re­nja. Sto­ga ima isto­ri­ča­ra ko­ji, upra­vo, ta­ko tu­ma­če je­dan broj po­da­ta­ka ko­ji se na­la­ze u naj­zna­čaj­ni­jem dje­lu sta­ro­ga vi­je­ka ko­je ob­u­hva­ta či­ta­vu an­tič­ku astro­no­mi­ju – u Pto­lo­me­je­vom Al­ma­ge­stu.
Hi­parh se u pot­pu­no­sti pri­dr­ža­vao Ari­sto­te­lo­vog uče­nja o Ze­mlji, kao cen­tru va­si­o­ne. U tom smi­slu je vr­šio svo­ja po­sma­tra­nja, mje­rio uglo­ve, pa­žlji­vo bi­lje­žio sve uoče­ne po­ja­ve, po­seb­no na­sto­je­ći da po­ve­že sve po­lo­ža­je pla­ne­ta, Sun­ca i Mje­se­ca u jed­nu cje­li­nu. Sve sa­ku­plje­ne po­dat­ke je uspio da ve­o­ma li­je­po i sklad­no ob­ja­sni, osla­nja­ju­ći se na ge­o­ce­nr­trič­ni si­stem svi­je­ta. On je tom si­ste­mu naj­vi­še do­pri­nio upra­vo svo­jim mno­go­broj­nim ve­o­ma kva­li­tet­nim i po­u­zda­nim po­sma­tra­nji­ma, uz ko­ri­šće­nje svo­jih usa­vr­še­nih in­stru­me­na­ta.
(Na­sta­vi­će se)