PRE­VEO I PRI­RE­DIO: SLAV­KO ŠĆE­PA­NO­VIĆ


U ve­zi sa slu­ča­jem „go­gelj – mo­gelj” Pu­škin je od­mah po­dr­žao sti­ho­ve I. I . Dmi­tri­je­va:

Mi smo, ne­dav­no, iz do­sa­de,
Pu­ščin, Pu­škin i ja ba­ron,
Po ča­šu-dvi­je osu­ši­li,
Fo­mu bez po­sla osta­vi­li.

Fo­ma je bio či­ko ko­ji nam je ku­pio i do­nio rum, zbog če­ga je ostao bez po­sla. Mi smo mu, ko­li­ko smo bi­li u mo­guć­no­sti, ka­sni­je na­do­mje­sti­li šte­tu ko­ju je pre­tr­pio zbog gu­bit­ka rad­nog mje­sta.
Po­ja­vi­le su se i ka­ri­ka­tu­re na ko­ji­ma su is­pod sto­la iz­vi­ri­va­li oni ko­je smo uspje­li ta­mo da sa­kri­je­mo.
Uop­šte­no gle­da­no, taj ne to­li­ko te­ški ne­sta­šluk, ko­ji, na­rav­no ni­je bio ni za po­hva­lu, po­di­gao je to­li­ku bu­ku i pra­ši­nu da je ogor­čio na­še po­ro­di­ce, za­hva­lju­ju­ći isu­vi­še mu­drom shva­ta­nju i po­stu­pa­nju li­cej­skog ru­ko­vod­stva. A sve se mo­glo za­vr­ši­ti u okvi­ri­ma Li­ce­ja, da di­rek­tor Ga­u­en­švild i in­spek­tor Fro­lov ni­je­su od­lu­či­li da, ra­di pre­do­stro­žno­sti, oba­vi­je­ste o to­me mi­ni­stra .
Tre­ba re­ći da su svi pro­fe­so­ri Li­ce­ja sa iz­u­zet­nim uva­ža­va­njem gle­da­li na Pu­ški­nov ta­le­nat. Jed­nom pri­li­kom ga je pro­fe­sor ma­te­ma­ti­ke Kar­cov po­zvao pred ta­blu i po­sta­vio mu al­ge­bar­ski za­da­tak. Pu­škin se du­go pre­mje­štao sa no­ge na no­gu, i ću­te­ći pi­sao po ta­bli ne­ka­kve for­mu­le. Na kra­ju ga je pro­fe­sor pi­tao: „Pa do če­ga si do­šao? Če­mu je jed­nak iks?” Smi­ju­ći se, Pu­škin je od­go­vo­rio: „Iks je jed­nak nu­li”. Na to je pro­fe­sor za­klju­čio: „Do­bro je. Kod vas se, Pu­ški­ne, u ma­te­ma­ti­ci sve za­vr­ša­va nu­lom. Idi­te. Sje­di­te na svo­je mje­sto i pi­ši­te sti­ho­ve”.
Hva­la pro­fe­so­ru Kar­co­vu što zbog ma­te­ma­tič­kog fa­na­ti­zma ni­je ra­to­vao sa Pu­ški­no­vom po­e­zi­jom. Pu­škin se vi­še od svih dru­gih pred­me­ta in­te­re­so­vao za ča­so­ve kod pro­fe­so­ra Ku­ni­ci­na, i to pot­pu­no na svoj na­čin: lek­ci­je ni­kad ni­je po­na­vljao. Ni­je prak­ti­ko­vao ni da pre­pi­su­je pro­fe­so­ro­va pre­da­va­nja, a štam­pa­nih skrip­ti ta­da još ni­je bi­lo, ta­ko da je on uče­nju pri­stu­pao bez ika­kvih pri­pre­ma.
Na na­šem zva­nič­nom is­pi­tu pro­fe­sor Der­ža­vin je, na se­bi svoj­stven na­čin, ovjen­čao sla­vom na­šeg pje­sni­ka. Svi mi, nje­go­vi dru­go­vi, ra­do­va­li smo se i po­no­si­li ti­me. Pu­škin je, tom pri­li­kom, či­tao svo­ja „Sje­ća­nja o Car­skom se­lu”. U tim sjaj­nim sti­ho­vi­ma on je do­dir­nuo sr­ca ru­skih či­ta­la­ca. A či­tao ih je sa neo­bič­nom ži­vo­šću. Dok smo slu­ša­li či­ta­nje tih, na­ma po­zna­tih sti­ho­va, po­di­la­zi­li su nas žmar­ci. Ka­da je sam pa­tri­jarh na­ših pje­sni­ka u odu­še­vlje­nju, sa su­za­ma u oči­ma, i sa bla­go­slo­vom, po­mi­lo­vao i po­lju­bio Pu­ški­no­vu ko­vr­dža­vu gla­vu, mi smo svi ću­ta­li. Htje­li smo i sa­mi da za­gr­li­mo i po­lju­bi­mo na­šeg pje­sni­ka, ali nje­ga već ta­mo ni­je bi­lo – po­bje­gao je!
Sle­de­će sti­ho­ve Pu­škin je na­pi­sao Delj­vi­go­voj se­stri Ma­ri­ji, mi­loj ži­vah­noj dje­voj­či­ci, ko­ja je ta­da ima­la se­dam ili osam go­di­na:
Ju­če mi je Ma­ša na­re­di­la
Da joj u stro­fu slo­žim ri­me,
I za na­gra­du mi obe­ća­la
Da će u pro­zi re­ći: hva­la.
Sti­ho­vi su sa­mi po se­bi bi­li dra­gi, ali su na­ma li­cej­ci­ma bi­li po­seb­no in­te­re­sant­ni. Kor­sa­kov je na njih kom­po­no­vao mu­zi­ku i tu stro­fu su pje­va­le dje­voj­či­ce sko­ro u svim ku­ća­ma, ali su li­cej­ci ima­li pra­vo pr­ven­stva. Pje­sma „Lje­po­ti­ca ko­ja je mi­ri­sa­la du­van” po­sve­će­na je Gor­ča­ko­voj se­stri, knja­gi­nji Je­le­ni Mi­haj­lo­voj Kan­ta­ku­zi­noj. Vje­ro­vat­no ona ni­je či­ta­la, jer ni­je ni zna­lam za te sti­ho­ve ko­ji su na­sta­li kao plod ras­plam­sa­le ma­šte mla­dog pje­sni­ka.
Pje­smom „Ži­vo­pi­scu” Pu­škin mo­li umjet­ni­ka da mu na­cr­ta por­tret K.P. Ba­ku­nji­ne, se­stre jed­nog na­šeg dru­ga:
Di­je­te ma­šte, fan­ta­zi­je!
U za­no­su du­še pla­me­ne,
Ne­mar­nom svo­jom čet­ki­com
Sr­ce mo­ga dru­ga na­cr­taj!
Ni­je ova pje­sma pr­va ni je­di­na u ko­joj pje­snik iz­ra­ža­va du­šev­ni bol i pat­nju svog sr­ca.(Na­sta­vi­će se)