PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić


Ako bu­de­te upor­ni u po­sma­tra­nju ho­da­nja, ot­kri­će te zna­tan broj no­vih ka­rak­ter­nih li­ko­va. Bu­di­te upor­ni, ako že­li­te da iden­ti­fi­ku­je­te ono što upot­pu­nju­je ka­rak­te­ro­lo­šku sli­ku na­šeg na­ro­da.
Oko i po­gled di­nar­ca je po­sve oso­ben. Evo ka­ko ih idi Dvor­ni­ko­vić: „Di­na­r­sko tam­no oko mo­že da po­gle­da 'mr­ko', a i ќr­va­vo' stra­ho­vi­to pre­te­ći da čo­ve­ka za­ze­be do dna sr­ca. Za di­nar­ske Za­gor­ce ka­že se da ima­ju oči ko­je 'pre­se­ca­ju'. Na po­zna­toj sli­ci Ili­je Bir­ča­ni­na dao je sli­kar stu­di­ju tog mr­kog, sr­di­tog po­gle­da. Sve cr­te li­ca, i br­ko­vi, po­ten­ci­ra ozna­ke mu­ško­sti, do­pri­no­se stro­go­sti po­gle­da. To po­tvr­đu­ju i sti­ho­vi iz na­rod­nih pje­sa­ma: 'Kad po­gle­da, kan­da mu­nja si­ne', pre­va­lju­je okom kr­va­vi­jem, a bi­je­lim po­škri­pu­je zu­bom'”. 'Kad sa­gle­da cr­ne oči mar­ku, i ka­kav je na oči­ma Mar­ko, pod Bog­da­nom no­ge od­u­mr­še”. Či­ta­va ska­la stra­hot­nih po­gle­da, mo­že da se na­đe u di­nar­skom oku, onom istom ko­je iz vuč­jeg li­ca mo­že kat­kad da gle­da ta­ko pi­to­mo kao jag­nje krot­ko dok ga ni­sam u ži­li­cu tak­nuo. Oko je ogle­da­lo du­še. Di­nar­sko oko je če­sto pro­nic­lji­vo i in­ten­ziv­no u po­sma­tra­nju. Ne­ve­ro­vat­no je ko­jom br­zi­nom i ve­šti­nom ume di­nar­ski gor­štak da osmo­tri i okom 'ob­u­hva­ti' čo­ve­ka, da uvre­ba i naj­ma­nju sit­ni­cu u ge­stu i spo­lja­šno­sti. Isti­na, tu se vi­še ne ra­di sa­mo o funk­ci­ji oka kao ču­la već o ce­lo­kup­noj lič­no­sti ko­ja kroz to oko gle­da. Tim po­gle­dom 'iz du­še u du­šu' do­bi­ja ne­što pro­dor­no i uboj­no”.
I nos da­je na­ro­či­tu po­seb­nost Di­nar­cu. Di­nar­ci su po­sle pred­nje azij­ske ra­se naj­no­sa­ti­ja ra­sa na ku­gli ze­malj­skoj. Di­nar­ski nos, iz­ba­čen i po­vi­jen kao or­lov­ski kljun, ne gu­bi ve­zu sa osta­lom kon­struk­ci­jom li­ca, ne­go je čak i od­re­đu­je. Di­nar­ski nos, sma­tra Dvor­ni­ko­vić, odi­še 'go­spod­stvom', po­no­snom sa­mo­sve­šću. Po­ka­zu­je te­žnju da di­za­njem iz­nad stva­ri i za sa­vla­đi­va­nje stva­ri, ot­kri­va sim­bo­li­ku du­še. Di­nar­ski nos, uzev­ši u cje­li­ni, oda­je ja­ku bi­o­lo­gi­ju di­nar­skog ti­pa čo­vje­ka.
Ana­li­zi­ra­ju­ći di­nar­ski mo­del, Dvor­ni­ko­vić kon­sta­tu­je da se na nje­mu mu­ška obi­ljež­ja ras­ko­šno raz­me­ću. „Oštri­na li­ca i ve­li­či­na no­sa (spe­ci­fič­no ne-žen­ske oso­bi­ne) ko­šča­ta i mi­ši­ća­va kon­struk­ci­ja, du­gač­ke no­ge (ta­ko­đe spe­ci­fič­no me-žen­ska oso­bi­na), ja­ka ob­ra­slost li­ca, do vi­so­ko pod ja­go­di­ce, ve­li­ka i iz­ba­če­na 'Ada­mo­va ja­bu­či­ca', za­vra­će­no vi­so­ko če­lo, sve to iz­ra­ža­va pro­to­tip mu­ške po­ja­ve. Kult mu­ško­sti opa­ža se u sve­mu i sva­če­mu. Mu­škost je po­želj­na, nju sva­ko pri­zi­va i njoj se di­vi. Ne­ma ve­će ne­žno­sti ni mi­lo­šte za kćer­ku ne­go kad je otac, i maj­ka, oslo­vi sa 'si­ne moj' ili sa­mo 'si­ne'!” Za­klju­ču­ju­ći kon­sta­ta­ci­je o mu­ško­sti di­nar­skog ti­pa, Dvor­ni­ko­vić sma­tra da je Di­na­rac naj­mu­ški­ji Evro­plja­nin.
Di­nar­ska že­na, ve­li Dvor­ni­ko­vić, ima u svom iz­gle­du „mu­ških” cr­ta, „mu­ških” oso­bi­na. Di­nar­ska že­na ne mo­ra ni­ma­lo da bu­de, ono što na­rod­na reč zo­ve mu­ško­ba­nja, pa ipak ne­što mu­ško go­vo­ri iz nje, ta­man to­li­ko da to uđe i u evrop­ske udž­be­ni­ke ra­sne an­tro­po­lo­gi­je. Iz­ra­zit pro­fil, ko­ji ni­je žen­ska oso­bi­na, u di­nar­ske že­ne ni­je ni­ma­lo re­dak. Mno­ge od onih su­ho­nja­vih že­na du­gog li­ca i no­sa, što vu­ku na le­đi­ma te­ške te­re­te po ko­zjim pu­te­vi­ma Cr­ne Go­re i Her­ce­go­vi­ne, mo­gli bi­ste za­mi­sli­ti i u mu­škom ode­lu. U Cr­noj Go­ri su­de­lo­va­le su i že­ne u rat­nim po­ho­di­ma, kat­kad i u pr­vim re­do­vi­ma. Po­zna­to je iz bal­kan­skog i svet­skog ra­ta tip 'že­ne ko­mi­te'.
Ve­o­ma je in­te­re­sant­na za či­ta­o­ca či­ta­va ga­le­ri­ja li­ko­va di­nar­skog ti­pa ko­je je u ovoj knji­zi pre­zen­ti­rao Dvor­ni­ko­vić. Tu su po­li­ti­ča­ri, umjet­ni­ci, fi­lo­so­fi, pi­sci i ra­zni dru­gi ti­po­vi in­te­lek­tu­al­ca. Ov­dje će se ci­ti­ra­ti opis Nje­go­še­vog li­ka, ko­ji ej za­i­sta po sve­mu oso­ben i pro­nic­ljiv”. Gor­dost Nje­go­ša su uisti­nu raz­di­ra­li pro­ble­mi čo­ve­ko­ve tra­ge­di­je, ali ga još ni­su ot­ki­nu­li od tla – na ko­me se raz­vio di­nar­ski for­mi­ra­ni čo­vek – bo­rac. I Nje­go­šev lik no­si pe­čat bol­nog i tra­gič­nog he­ro­i­zma, ali taj re­li­gi­o­zni mi­sli­lac, ko­ji je još sa svog pi­sa­ćeg sto­la gle­dao na ko­lju po­bo­de­ne tur­ske gla­ve pred svo­jim dvo­rom, bio je još ži­vom kr­vlju po­ve­zan sa tlom di­nar­ske an­tro­po­ge­ne­ze i u naj­vi­šem svom du­hov­nom re­gi­stru, i on­da ka­da je – du­hov­ni sa­put­nik jed­nog Lajb­ni­ca – lu­tao po ma­kro­ko­zmu, on je ostao u okvi­ru ra­snog di­nar­skog čo­ve­ka, psi­ho­lo­ški, bez ika­kve ro­man­ti­ke re­če­no. Sam ge­ni­je te ra­se”.
Ov­dje su pre­zen­ti­ra­ni sa­mo, po na­šem mi­šlje­nju, glav­ne cr­te an­tro­po­lo­ško-ka­rak­te­ro­lo­škog ti­pa Di­nar­ca. Za­in­te­re­so­va­ni či­ta­lac će u ovoj knji­zi na­ći još mno­go to­ga što će pli­je­ni­ti nje­go­vu pa­žnju.
Kraj