PRE­VEO I PRI­RE­DIO: SLAV­KO ŠĆE­PA­NO­VIĆ


Ne mo­gu da ov­dje ne po­me­nem sce­nu kad nam je Pu­škin či­tao svo­ju pje­smu „Ma­li pir stu­de­na­ta.“ On je ta­da le­žao u bol­ni­ci i po­zvao nas je da ču­je­mo tu pje­smu. Po­sli­je ve­čer­njeg ča­ja mi smo ma­sov­no po­šli k nje­mu, za­jed­no sa li­cej­skim či­nov­ni­kom Či­ri­ko­vim.
Po­če­lo je či­ta­nje:
Pri­ja­te­lji! Do­šao je sud­nji čas!
Sve je ti­ho, sve je mir­no...
I ta­ko da­lje..
Pa­žnja mak­si­mal­na. Ti­ši­na du­bo­ka. Sa­mo se po­vre­me­no ču­ju kli­ca­nja iz pu­bli­ke.
Kju­helj­be­ker mo­li pri­sut­ne da ne ome­ta­ju či­ta­ča. On je bio tu, u pu­nom za­no­su, sav pre­dan slu­ša­nju. Či­ta­nje je do­šlo do po­sljed­nje stro­fe, i mi slu­ša­mo:
Pje­sni­če! Zbog gr­je­ho­va tvo­jih,
Ti si ov­dje tr­je­zni­ji od svih,
Vilj­gelj­me, pro­či­taj svo­je sti­ho­ve,
Da ja lak­še i br­že za­spim!
Pri ta­kvom re­a­go­va­nju slu­ša­o­ci za­bo­ra­vlja­ju na pje­sni­ka, nje­go­vi sti­ho­vi su usmje­re­ni na ne­sreć­nog me­tro­ma­na, ko­ji, ras­to­piv­ši se pod uti­ca­jem Pu­ški­no­ve po­e­zi­je, upa­da u pot­pu­no lu­di­lo zbog neo­če­ki­va­nih epi­gra­ma i na­šeg di­vljeg pri­ti­ska. Taj Kju­helj­be­ker je bio do­bra du­ša! Kad je do­šao se­bi, on je mo­lio Pu­ški­na da još jed­nom pro­či­ta svo­ju pje­smu, jer je on još ta­da sla­bo čuo na jed­no uho ko­je je bi­lo ošte­će­no škro­fu­la­ma.
Sa­da ću da is­pri­čam o do­sta ozbilj­nom slu­ča­ju zbog ko­je­ga sam mo­rao du­go da se spo­rim sa Pu­ški­nom u ve­zi sa di­rek­to­rom En­gelj­gar­dom. U su­sjed­nom par­ku, is­pred voj­ne usta­no­ve, u ve­čer­njem su­to­nu svi­ra­la je pu­kov­ska mu­zi­ka. To je pri­vla­či­lo pa­žnju še­ta­ča, po­seb­no mla­đih, na­rav­no i nas ne­iz­bje­žnih buč­nih li­ce­ja­ca, ka­ko su na­zi­va­li na­šu buč­nu i po­kre­tlji­vu gru­pu. Če­sto smo mi ta­mo od­la­zi­li kroz dvor­ski hod­nik, na ko­ji se iz­la­zi­lo iz so­ba u ko­ji­ma su ži­vje­le dvor­jan­ke im­pe­ra­to­ri­ce Je­li­sa­ve­te Alek­se­jev­ne. Njih je bi­lo tri: Plju­sko­va, Va­lu­je­va i knja­gi­nja Vol­kon­ska. Sa Vol­kon­skom je ži­vje­la mla­da i li­je­pa so­ba­ri­ca Na­ta­ša. De­ša­va­lo se da se u mrač­nom hod­ni­ku ne­ki od nas sa njom sret­ne i pri­jat­no po­raz­go­va­ra. Ona je mno­ge od nas po­zna­va­la, a i ko ne bi po­zna­vao li­cej­ce, ko­ji su za­pi­nja­li za oko še­ta­či­ma u par­ku?
Jed­nom smo pro­la­zi­li tim hod­ni­kom ra­su­ti u ma­njim gru­pa­ma. Pu­škin je, na ne­sre­ću, išao sam. U mra­ku je čuo šu­šta­nje žen­ske ha­lji­ne i bio je si­gu­ran da to ni­je ni­ko dru­gi ne­go so­ba­ri­ca Na­ta­ša. Po­le­tio joj je u su­sret, za­gr­lio i na­iv­no je po­lju­bio. U tom tre­nut­ku, kao na­ro­či­to su se otvo­ri­la vra­ta so­be i sce­na je osvi­je­tlje­na! U nje­go­vom za­gr­lja­ju ni­je bi­la so­ba­ri­ca Na­ta­ša, ne­go, upra­vo, knja­gi­nja Vol­klon­ska! Što da ra­di?! Da bje­ži gla­vom bez ob­zi­ra, ne bi ni­šta po­mo­glo, a pre­stup ni­je bio ni ma­lo na­i­van. Ne­što je tre­ba­lo pred­u­ze­ti. On je od­mah pro­na­šao me­ne i sve mi is­pri­čao. Ja sam mu pred­lo­žio da od­mah sve po­vje­ri di­rek­to­ru Enelj­gar­du, i da ga za­mo­li za po­moć i za­šti­tu. On se ni­ka­ko ni­je sa mnom sa­gla­sio. Mi­slio je da je naj­bo­lje da knja­gi­nji na­pi­še iz­vi­nja­va­ju­će pi­smo, i da je mo­li za opro­štaj. Me­đu­tim, ona ga je pred­u­hi­tri­la. Iste ve­če­ri po­ža­li­la se bra­tu P.M. Vol­kon­skom, a Vol­kon­ski je di­rekt­no o to­me oba­vi­je­stio ca­ra.
Sju­tra­dan je car do­šao u Li­cej kod di­rek­to­ra Enelj­gar­da i pi­tao ga: „Što se to ov­dje do­ga­đa? Tvo­jim vas­pi­ta­ni­ci­ma je ma­lo što upa­da­ju u moj voć­njak, bi­ju stra­ža­ra i vr­tla­ra, i be­ru mo­je zre­le ja­bu­ke, ne­go sa­da ne do­zvo­lja­va­ju slo­bo­dan pro­la­zak kroz hod­nik dvor­jan­ka­ma mo­je su­pru­ge!“
En­gelj­gard je svo­jom ve­zom već bio in­for­mi­san o ne­spret­nom pre­stu­pu Pu­ški­na. Mo­gu­će da je to sa­znao od sa­mog dvor­jan­ki­nog bra­ta Pe­tra Mi­ha­i­lo­vi­ča Vol­kon­skog, ko­ji mu je mo­gao to ipri­ča­ti iste ve­če­ri. On je od­go­vo­rio ca­ru: „Vi ste me, go­spo­da­ru, pred­u­hi­tri­li. Ja sam tra­žio mo­me­nat da va­še ve­li­čan­stvo oba­vi­je­stim o Pu­ški­no­vopj kri­vi­ci. A on je, ne­sreć­nik, u oča­ja­nju. Do­la­zio je kod me­ne za sa­vjet i do­zvo­lu da knja­gi­nji Vol­kon­skoj na­pi­še iz­vi­nja­va­ju­će pi­smo s mol­bom da mu ve­li­ko­du­šno opro­sti uvre­du“.
Ta­da mu je Enelj­gard de­talj­no is­pri­čao što se i ka­ko do­go­di­lo, tru­de­ći se, ko­li­ko god je bi­lo mo­gu­će, da ubla­ži Pu­ški­no­vu kri­vi­cu. Još je do­dao da je on Pu­ški­nu već iz­re­kao stro­gi ukor i da on, Enelj­gard, mo­li ca­ra da odo­bri pi­sa­nje tog iz­vi­nja­va­ju­ćeg pi­sma. Na tu mol­bu car je od­go­vo­rio: „Ne­ka bu­de ta­ko. Ne­ka na­pi­še to pi­smo, a ja uzi­mam na se­be ulo­gu Pu­ški­no­vog advo­ka­ta. Sa­mo mu pre­ne­si ne­ka to bu­de po­sljed­nji put... Sta­ra da­ma je, mo­žda, bi­la i us­hi­će­na gre­škom mla­dog čo­vje­ka, ne­ka me­đu na­ma bu­de re­če­no.“ Steg­nuo mu je ru­ku i po­šao da su­stig­ne ca­ri­cu, ko­ju je, kroz pro­zor, vi­dio u par­ku.
Na taj na­čin slu­čaj je za­vr­šen neo­bič­no do­bro. Mi smo se svi ra­do­va­li ta­kvom ras­ple­tu, jer nam je bi­lo žao Pu­ški­na, a uz to smo bi­li pot­pu­no svje­sni da se to la­ko mo­glo do­go­di­ti bi­lo ko­me od nas. Ja sam se, sa svo­je stra­ne, tru­dio da mu do­ka­žem da je Enelj­gard re­a­go­vao na pra­vi na­čin i dje­lo­vao od­lič­no. On ni­ka­ko ni­je htio to da pri­zna, ne­go me uvje­ra­vao da se Enelj­gard tru­dio da za­šti­ti se­be, a ne nje­ga. Mno­go i du­go smo se oko to­ga spo­ri­li. Za me­ne je osta­la ner­je­ši­va za­go­net­ka: za­što je Pu­škin od­ba­ci­vao svu po­moć i pa­žnju di­rek­to­ra Enelj­gar­da i nje­go­ve su­pru­ge? Za­što on ni­ka­ko ni­je že­lio da vi­di, u pra­vom svje­tlu, tog čo­vje­ka, i za­što je iz­bje­ga­vao sva­ko zbli­ža­va­nje sa njim? Ta ne­pra­ved­nost Pu­ški­na pre­ma Enelj­gar­du, ko­je­ga sam ja svom du­šom za­vo­lio, ja­ko me uz­bu­đi­va­la i uz­ne­mi­ra­va­la. Vje­ro­vat­no se u nje­mu skri­va­lo ne­što što me­ni ni­ka­ko ni­je htio da ka­že. Na kra­ju kra­je­va sam ja pre­stao da se tru­dim i osta­vio sam sve vre­me­nu, ra­ču­na­ju­ći da je­di­no ono mo­že da ga ura­zu­mi i od­vra­ti od ta­kve ne­shva­tlji­ve upor­no­sti.
(Na­sta­vi­će se)