PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić


Dvor­ni­ko­vić se u svo­joj knji­zi du­že za­dr­žao na fi­zi­og­no­mič­koj ana­li­zi di­nar­skog ti­pa. Ana­li­zi­rao je sko­ro sva­ku cr­tu na li­cu i cje­lo­kup­noj fi­gu­ri lju­di ko­je ozna­ča­va kao ti­pič­ne di­nar­ske. On je svo­ju ana­li­zu sa­žeo u sle­de­ći pri­kaz: „Te­le­sna po­ja­va di­nar­ca, uze­ta u ce­li­ni, vi­so­ka je, vit­ka i ela­stič­na, sna­žnog ko­stu­ra i iz­ra­že­nih mi­ši­ća. U ce­lo­sti di­na­rac je gor­štač­ki soj čo­ve­ka. Hod di­nar­ca je la­gan i od­me­ren, pre spor ne­go brz. I na rav­nom osta­je gor­štač­ka si­lu­e­ta tog ho­da. Te­lo na­pred po­gnu­to, ru­ke se da­le­ko nji­šu, a no­ge kao da se sna­žno za­bi­ja­ju u tle. Ko­ra­ci ni­su ve­li­ki, s ob­zi­rom na du­ži­nu no­gu. Čo­vek ide, ali mu se su­vi­še ne žu­ri”. (Ka­rak­te­ro­lo­gi­ja Ju­go­slo­ve­na. Ovo su naj­i­zra­že­ni­ja ka­rak­te­ri­sti­ka ho­da di­nar­ca. No, či­ni se da po­sto­je raz­li­či­tost u ho­du, u ho­da­nju, o če­mu Dvor­ni­ko­vić ni­je pi­sao.
Ako se na­đe­te na ne­kom pro­met­nom mje­stu, na že­lje­znič­koj sta­ni­ci, ili, pak, na bi­lo kom pro­met­nom mje­stu u gra­du i udu­bi­te se u ho­da­nje pro­la­zni­ka, pro­na­ći će te ve­o­ma raz­li­či­te na­či­ne i „sti­lo­ve” ho­da­nja. Sva­ko od na­či­na ho­da­nja uka­zu­je i na ka­rak­ter­na i psi­hič­ke ti­po­ve ho­da­ča.
Od­mah će vam pa­sti u oči ho­dač uz­dig­nu­te i za­ba­če­ne gla­ve una­zad. Oči mu lu­ta­ju po ne­be­skim vi­si­na­ma. Či­ni se da je na ne­bu ne­što ugle­dao, ali on, u stva­ri, ni­šta od­re­đe­no ne gle­da, već sa­mo ble­ne u vi­si­ne. Ko­ra­ci ovog ho­da­ča su du­gač­ki i neo­d­mje­re­ni. Usta su otvo­re­na ili po­lu­o­tvo­re­na. On ne pri­mje­ću­je pro­la­zni­ke. Ni­ko ne mo­že utvr­di­ti kud je na­u­mio da ide i gdje će se za­u­sta­vi­ti. Ako ga ne­ko na pu­tu za­u­sta­vi, on re­a­gu­je kao da ga je ne­ko pro­bu­dio iz du­bo­kog sna. Iz­be­zu­mlje­no gle­da u onog ko­ji ga je za­u­sta­vio. Tre­ba mu znat­no vre­me­na da do­đe k’ se­bi. Ova­kav na­čin ho­da­nja naj­če­šće ot­kri­va ho­da­ča ni­žeg ni­voa in­te­li­gen­ci­je.
Vaš po­gled ne mo­že za­o­bi­ći put­ni­ka ko­ji ho­da kao da ga­zi (pr­ti) du­bo­ki sni­jeg. Či­ni se da ho­da na kr­plja­ma. Sva­ki no­vi ko­rak iza­zi­va kli­ma­nje gla­vom. Po­ne­kad li­či na čo­vje­ka ko­ji ku­pus sa­di i ko­ji pre­ska­če dru­ge usje­ve da ih ne bi na­ga­zio. Ri­ječ je o pla­nin­ci­ma, o lju­di­ma ko­ji su si­šli sa gor­njih se­la. Po­gri­je­ši­će­te ako ih svr­sta­te u ne­in­te­li­gent­ne. Na­pro­tiv, če­sto je ri­ječ o bi­strim lju­di­ma. Du­žim bo­rav­kom u gra­du, oni mi­je­nja­ju hod. Ko­ra­ci im bi­va­ju kra­ći, a kli­ma­nje gla­vom sve vi­še ne­sta­je.
Ve­o­ma če­sto će te pri­mi­je­ti­ti ho­da­ča ko­ji je sav u po­kre­tu. Hod mu je ubr­zan, kao da ne­ku­da žu­ri. Ko­ra­ci su krat­ki. Ru­ke se ubr­za­no „kla­te”. Po­gle­dom „ska­če” sa pro­la­zni­ka na pro­la­zni­ka, či­ni se da „is­pi­tu­je” slu­čaj­ne pro­la­zni­ke. Mi­mi­ka li­ca je, ta­ko­đe, u po­kre­tu. Gla­vu dr­ži ko­čo­per­no. Usta skla­pa i ras­kla­pa, kao da ho­će po­vre­me­no da uhva­ti va­zdu­ha. Ova­kav hod naj­če­šće ot­kri­va san­gvi­ni­ka.
Čo­vjek us­prav­nog ho­da i ma­lo na­mr­šte­nog če­la mo­že­te če­sto su­sre­sti na na­šim uli­ca­ma. Ko­rak mu je od­sje­čan i od­lu­čan. Nje­go­vo ho­da­nje li­či na pa­rad­ni marš voj­ni­ka. Dok ho­da, po­gled upi­re na­pri­jed u du­bi­nu. Po­vre­me­no raz­gle­da svo­ju fi­gu­ru i svoj stas. Ovaj hod ot­kri­va sa­mo­u­vje­re­nost i do­sto­jan­stvo, a ne­kad i uobra­že­nost. Ima onih ko­ji idu, pa na­glo za­sta­nu. U ho­du se če­sto spo­ti­ču. Po­hi­ta­ju, pa uspo­re, a od­mah za­tim po­hi­ta­ju. Po­gle­dom zvje­ra­ju na sve stra­ne. Če­sto po­gle­da­ju na sat – kao da su ne­gdje za­ka­sni­li a, u stva­ri, nji­hov hod ni­je ve­zan za ta­čan vre­men­ski ter­min. Po­vre­me­no za­vr­te gla­vom ili is­teg­nu vrat. Če­sto u ho­du na­mje­šta­ju odjev­ne pred­me­te. I po­sli­je na­mje­šta­nja, ne­što im fa­li – sle­žu ra­me­ni­ma ili po­vre­me­no pro­đu pr­sti­ma kroz ko­su. Ova­kav hod i dr­ža­nje mo­že ot­kri­ti čo­vje­ka la­bil­nog ka­rak­te­ra.
Kor­zo­om mo­že­te če­sto pri­mi­je­ti­ti čo­vje­ka ko­ji „štra­pa­ci­ra” uli­com nad­me­nih gru­di, za­lic­ka­ne ko­se, a ne­kad i obri­ja­ne gla­ve. Stal­no raz­vla­či ru­ke u ra­me­na, i kao da go­vo­ri: „Vi­di­te ka­ko sam raz­vi­jen”. Po­gled mu nat­kri­lju­je sve uče­sni­ke na kor­zou. Umi­šlja da mu se svi di­ve i da svi ša­pu­ću o nje­go­voj zgod­no­ći, o nje­go­voj pra­vil­no gra­đe­noj fi­gu­ri. Ta­ko­đe, umi­šlja da su se sve že­ne u nje­ga za­lju­bi­le i da su sreć­ne ako ih po­gle­da nje­go­vim ubi­tač­nim po­gle­dom. Oči­gled­no je da ova­kvo dr­ža­nje u ho­du ot­kri­va nad­me­nog i uobra­že­nog čo­vje­ka.
Sve se če­šće na uli­ci su­sri­je­ću dje­voj­ke ob­u­če­ne u ti­je­snoj odje­ći, uskim ha­lji­na­ma (suk­nja­ma) i blu­za­ma. Ovo iz raz­lo­ga na­sto­ja­nja da do­đu do iz­ra­ža­ja kon­tu­re nje­nog ti­je­la i da pro­vo­ka­tiv­no i do­pa­dlji­vo iz­gle­da. Ovo je svo­je­vr­stan ma­mac za pri­pad­ni­ke su­prot­nog po­la. Mi­ni uska suk­nja ili uz ti­je­lo pri­li­je­plje­ne far­me­ri­ce, one­mo­gu­ća­va­ju dje­voj­ku da pra­vi ve­će ko­ra­ke. Ona je na­pro­sto pri­mo­ra­na da sit­no ko­ra­ča. Oče­ku­ju­ći kom­pli­men­te, ona se na­pro­sto še­pu­ri. Ko­ra­ča­nje u mi­ni i za­teg­nu­tim suk­nja­ma, ot­kri­va oso­be ko­ji­ma su fi­zič­ki iz­gled i staj­ling iz­nad sve­ga.
(Na­sta­vi­će se)