PRE­VEO I PRI­RE­DIO: SLAV­KO ŠĆE­PA­NO­VIĆ

Od sa­mog po­čet­ka ra­da Li­ce­ja Pu­škin je bio naš pje­snik. Po­sli­je pod­ne smo ima­li čas kod pro­fe­so­ra Ko­šev­skog. On je za­vr­šio ob­ra­du lek­ci­je ne­što pri­je zva­nič­nog ogla­ša­va­nja za­vr­šet­ka ča­sa, i ta­da je re­kao: „A sa­da će­mo, go­spo­do, da is­pro­ba­mo va­ša pe­ra. Opi­ši­te mi, mo­lim vas, ru­žu u sti­ho­vi­ma”. Na­ma ni­ka­ko to ni­je po­la­zi­lo za ru­kom, a Pu­škin je u tre­nut­ku na­spi­sao i pro­či­tao dvi­je stro­fe, ko­je su nas odu­še­vi­le. Ko­šev­ski je uzeo ru­ko­pis i od­nio ga sa so­bom. To se do­go­di­lo kra­jem 1811. ili po­čet­kom 1812. go­di­ne.
Pu­škim je, po­tom, stal­no i ak­tiv­no uče­stvo­vao u svim knji­žev­nim kre­ta­nji­ma, im­pro­vi­zo­vao je ta­ko­zva­ne na­rod­ne pje­sme, oštrio epi­gra­me o svi­ma na­ma. Naj­pri­je je bio ak­ti­van u okvi­ri­ma Li­ce­ja, a po­tom i van nje­ga, sve do mo­skov­skih, sa­vre­me­nih iz­da­vač­kih ku­ća. Sve je to pra­tio P.V.Anen­kov, po­zna­ti iz­da­vač Pu­ški­no­vih dje­la, ko­ji je uob­li­ča­vao svoj rad neo­bič­no is­tan­ča­nim i pot­pu­nim po­zna­va­njem Pu­ški­no­vog stva­ra­la­štva i to­plom lju­ba­vlju pre­ma Pu­ški­nu – pje­sni­ku i čo­vje­ku.
Sa­da ću da is­pri­čam slu­čaj „go­gelj-mo­gelj”, o ko­je­mu je trag sa­ču­van u Lje­to­pi­su Li­ce­ja. Je­dan naš obič­ni ne­sta­šluk je do­bio ta­ko ve­li­ke raz­mje­re, da je mo­gao ima­ti po­gub­ne po­sle­di­ce i za Pu­ški­na i za me­ne. Me­ni, Pu­ški­nu i Ma­li­nov­skom pro­htje­lo se da pi­je­mo „go­gelj-mo­gelj” (pi­će na­pra­vlje­no u do­ma­ćoj ra­di­no­sti od ru­ma, ja­ja i še­će­ra, ko­je je svo­je­vre­me­no pio Ni­ko­laj Va­si­lje­vič Go­golj). Ja sam obez­bi­je­dio fla­šu ru­ma, do­da­li smo ja­ja i še­ćer, i za­po­čeo je pro­iz­vod­ni pro­ces u uza­vre­lom sa­mo­va­ru. Ra­zu­mi­je se, po­red nas tro­ji­ce, u to na­še ma­lo ve­čer­nje sla­vlje bi­li su uklju­če­ni i dru­gi, ali oni su osta­li iza ku­li­sa te za­ba­ve. U stva­ri, je­dan od njih, upra­vo Tir­kov, na ko­ga je rum su­vi­še ja­ko dje­lo­vao, po­stao je uzrok zbog ko­je­ga je de­žur­ni slu­žbe­nik pri­mi­je­tio ne­ku neo­bič­nu ži­vost, ga­la­mu i tr­ku. Oba­vi­je­stio je o to­me in­spek­to­ra ko­ji je po­sli­je ve­če­re iz­vr­šio pre­gled i pri­mi­je­tio me­đu na­ma ne­ka­kvu uzru­ja­nost. Od­mah su po­če­la is­pi­ti­va­nja i is­tra­ge. Nas tro­ji­ca smo od­mah pri­zna­li da je to na­ša ra­bo­ta, i da smo mi je­di­ni kriv­ci.
Pro­fe­sor Ga­u­en­švild, u to vri­je­me vr­ši­lac du­žno­sti di­rek­to­ra, o to­me je oba­vi­je­stio mi­ni­stra Ra­zu­mov­skog. Mi­ni­star je do­pu­to­vao iz Pe­ter­bur­ga, po­zvao či­ta­vo na­še odje­lje­nje i iz­re­kao nam for­mal­no stro­gu osu­du. Ali ti­me stvar ni­je do­ve­de­na do kra­ja. Sa pro­ble­mom je upo­zna­ta Li­cej­ska kon­fe­ren­ci­ja, ko­ja je utvr­di­la sle­de­će mje­re:
1. Dvi­je ne­dje­lje svi da kle­či­mo u cr­kvi za vri­je­me ju­tar­nje i ve­čer­nje mo­li­tve;
2. Da u tr­pe­za­ri­ji sje­di­mo na po­sled­njim mje­sti­ma, ko­ja su pred­vi­đe­na za one ko­ji su ka­žnje­ni zbog lo­šeg po­na­ša­nja, i
3. Da se na­ša ime­na i pre­zi­me­na, sa for­mu­la­ci­jom kri­vi­ce i osu­de, uz na­še pot­pi­se, une­su u li­cej­sku cr­nu knji­gu, kao opo­me­na i upo­zo­re­nje svim osta­lim li­cej­ci­ma, i da nam se to une­se u svje­do­čan­stvo o za­vr­še­nom Li­ce­ju.
Pr­va tač­ka pre­su­de je bu­kval­no od­mah re­a­li­zo­va­na. Dru­ga mje­ra je ubla­že­na ta­ko što smo, na pred­log ru­ko­vod­stva, vre­me­nom po­ste­pe­no do­la­zi­li na svo­ja pret­hod­no ras­po­re­đe­na mje­sta u tr­pe­za­ri­ji.
Tim po­vo­dom Pu­škin je na­pi­sao sti­ho­ve:
Po­mi­lo­va­ni dje­ča­ci, iže,
Sje­de sad do ka­še bli­že.
Tre­ća mje­ra ni­je osta­vi­la ni­ka­kve po­sle­di­ce. Ka­da je, pri­li­kom na­šeg za­vr­šet­ka Li­ce­ja, cr­na knji­ga, u ko­joj smo sa­mo mi bi­li upi­sa­ni, pre­do­če­na Kon­fe­ren­ci­ji i di­rek­to­ru En­gelj­gar­du, on se za­pre­pa­stio i po­čeo do­ka­zi­va­ti čla­no­vi­ma Kon­fren­ci­je da ne bi bi­lo mu­dro da dav­ni ne­sta­šluk, za ko­ji je ta­da do­ne­se­na ta mje­ra, uti­če na bu­duć­nost po­me­nu­tih di­plo­ma­ca. Svi su se sa njim slo­ži­li i pro­blem je, ko­nač­no, za sva vre­me­na, oti­šao u ar­hi­vu.
Slu­čaj „go­gelj-mo­gelj” je po­slu­žio kao osnov za sti­ho­ve ko­je je Pu­škin po­sve­tio me­ni:
Pam­tiš li, moj po ča­ši, bra­te
Ka­ko smo u pri­jat­noj ti­ši­ni
Uta­pa­li mi tu­gu na­šu
U či­sto, pje­nu­ša­vo vi­no?
Ka­ko smo ću­ta­li, skri­ve­ni
U ti­je­snom uglu Li­ce­ja,
Da­le­ko od škol­ske stra­že,
Uži­va­li opu­šte­ni i le­nji.
Pam­tiš li na­še ša­pu­ta­nje
Za sto­lom sa pu­nim fla­ša­ma,
I ma­lim sta­kle­nim ča­ša­ma,
Uz dim ci­ga­re­ta jef­ti­nih?
Pri­jat­no je ki­pio sa­mo­var,
Di­za­li su se ko­lu­to­vi di­ma!...
Od­jed­nom smo iz­ne­nad­no ču­li
Uža­sni glas škol­skog stra­ža­ra.
Fla­še su u je­dan tren ne­sta­le,
Ča­še su le­tje­le kroz pro­zor,
Po po­du svu­da raz­li­ve­ni
Vo­da i pro­su­to bi­je­lo vi­no
Bje­ži­mo ve­o­ma užur­ba­no,
U tren je ne­stao ra­ni­ji strah
Obra­zi ve­dre, ru­me­ne bo­je,
Ra­zum i sr­ce na usti­ma.
Smi­jeh na­še či­ste ra­do­sti,
Po­gled naš mi­ran i mu­tan,
Za­mi­je­ni­li su čas pi­jan­stva.
Pri­jat­nim na­šim raz­go­vo­rom,
O pri­ja­te­lji mo­ji sr­dač­ni!
Va­ma se ku­nem ja za sto­lom,
Sva­ke go­di­ne, ve­o­ma če­sto,
Sje­tim se vas, uz ča­šu vi­na.
(Na­sta­vi­će se)