PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić


O Nje­go­šu i nje­go­vom dje­lu mno­go se pi­sa­lo i is­tra­ži­va­lo. Na­pi­sa­ni su to­mo­vi i to­mo­vi knji­ga. Osvje­tlja­va­ne su raz­li­či­te di­men­zi­je nje­go­ve lič­no­sti i dje­la. Ovo na­ro­či­to va­ži za fi­lo­zof­sko-isto­rij­sku i mo­ral­nu di­men­zi­ju. Či­ni se da je Nje­goš kao re­li­gi­o­zni tip sa ka­rak­te­ro­lo­škog sta­no­vi­šta naj­ma­nje eks­pli­ci­ran. Dvor­ni­ko­vić je, uz po­moć Ni­ko­la­ja Ve­li­mi­ro­vi­ća, dao pot­pu­ni­je opi­se Nje­go­ša kao re­li­gi­o­znog ti­pa, kao re­li­gi­o­znog du­ha.
Pri­je ne­go što se pre­zen­tu­je auto­rov po­gled na Nje­go­ša kao re­li­gi­o­znog ti­pa, či­ni se da je neo­p­hod­no uka­za­ti na nje­go­vu kon­sta­ta­ci­ju: „Ju­go­slo­ve­ni ni­su da­li ni­jed­nog re­li­gi­o­znog ge­ni­ja, ali ga, u stva­ri, ni­je da­la ni osta­la Evro­pa... Po­red Bu­de, Moj­si­ja, Hri­sta, Pa­vla, Augu­sti­na, Evro­pa ne­ma ko­ga da po­sta­vi. U re­li­gi­o­znoj sfe­ri Evro­pa je osta­la sa­mo du­hov­na fi­li­ja­la Azi­je”. Šta Dvor­ni­ko­vić mi­sli o Nje­go­šu u ovom kon­tek­stu?
Od­mah u po­čet­ku Dvor­ni­ko­vić pri­mje­ću­je da Nje­goš ne­ma ni­ka­kvog od­no­sa pre­ma lič­no­sti Hri­sto­voj. Za po­tvr­du ove kon­sta­ta­ci­je Dvor­ni­ko­vić po­zi­va u po­moć Ni­ko­la­ja Ve­li­mi­ro­vi­ća: „Hri­sto­lo­gi­ja Nje­go­še­va je go­to­vo ru­di­men­tar­na. Ni­kad ni je­dan sve­šte­nik hri­šćan­ski ni­je ma­nje re­kao o Hri­stu. U Nje­go­ša po­sto­ji bun­tov­na osu­da sve­ta kao stvo­re­nja Bož­jeg ‘Svet je sa­stav pa­kle­ne ne­slo­ge’, ljud­ski ži­vot sno­vi­đe­nja stra­šno”. Uka­zu­ju­ći na oso­be­nost Nje­go­še­vog re­li­gi­o­znog du­ha, Dvor­ni­ko­vić ka­že: „Ose­ća­nje ko­zmič­ke tra­gi­ke i su­prot­no­sti naj­du­bljih si­la u sve­tu i čo­ve­ku, osnov­ni je re­li­gi­o­zni do­ži­vljaj Nje­go­šev. Sa te vi­so­ke tač­ke do­hva­ta­ju zra­ci li­ko­ve i ku­li­se i u sa­mom „Gor­skom vi­jen­cu”. U „Lu­či mi­kro­ko­zmi” on je sav uto­nuo u po­tre­su tog do­ži­vlja­ja... Nje­goš pri­ma bor­bu ži­vo­ta. On je vi­di svu­da, u ko­smo­su, u pri­ro­di i me­đu lju­di­ma. I sam se za­pa­ja mi­sti­kom he­ro­i­zma. Ali, naj­du­blji ton, ono re­flek­siv­no, fi­lo­sof­sko i re­li­gi­o­zno u nje­mu, osta­je bol što sve to ta­ko mo­ra da bu­de i što je to ne­u­mit­ni za­kon mi­kro­ko­zma – iako je u čo­vje­ku, bed­nom mi­kro­ko­zmu, usa­đe­na že­lja i ide­ja da se iz­nad to­ga dig­ne”.
Za­klju­ču­ju­ći svo­je ka­zi­va­nje o Nje­go­šu kao re­li­gi­o­znom ti­pu, Dvor­ni­ko­vić nu­di sa­žet i na­da­sve pro­mi­šljen stav: „Re­flek­siv­na sve­tlu­ca­nja kroz ep­ski de­se­te­rac, o bo­lu i tra­gi­ci he­ro­i­zma, u Nje­go­ša su se raz­buk­ta­la do pu­nog pla­me­na. Svo­jim re­li­gi­o­zno-fi­lo­zof­skim do­ži­vlja­jem, Nje­goš je uzi­dao i po­ve­zao ve­kov­ni ži­vot na­šeg ep­skog kr­ša sa op­štom ljud­skom mi­šlju o čo­vje­či­jem tra­gi­zmu, sa ide­ja­ma jed­nog Mil­to­na i Lajb­ni­ca”.
Na­sta­vi­će se


Lu­ka­vo oko

Sna­žna fi­gu­ra kra­lja Ni­ko­le, sa neo­bič­no iz­ra­zi­tim cr­ta­ma li­ca, kao da sva pro­go­va­ra vo­ljom i bor­be­no­šću. Is­pod ja­kih, ka­rak­te­ri­stič­no sve­de­nih obr­va, svje­tlu­ca pro­nic­lji­vo i lu­ka­vo oko, sa­mo još jed­na ma­la, ne­pri­mjet­na cr­ta oko usta, i lav se pre­tva­ra u do­bro­ćud­no jag­nje. U tom oku je bi­la taj­na nje­go­ve lič­no­sti, ne­što što je za­da­va­lo to­li­ko ne­spo­koj­stva svi­ma ko­ji su sa njim do­la­zi­li u do­dir. Umio je da fa­sci­ni­ra, upra­vo da hip­no­ti­še lju­de. Od­li­čan go­vor­nik, du­ho­vit ko­zer, pun lju­ba­znog i go­spo­stve­nog tak­ta – ka­da je htio i kad mu je bi­lo od po­tre­be – on je lju­de osva­jao kao od ša­le, čak i on­da ka­da bi pre­da nj do­la­zi­li kao uvre­đe­ni i ogor­če­ni pro­tiv­ni­ci. Mno­ge aneg­do­te pre­pri­ča­va­ju se još i da­nas o tom nje­go­vom lju­ba­znom lu­kav­stvu.
Ka­da je pri­mao svo­je Cr­no­gor­ce, pod bri­je­stom, on bi po­ga­đao već iz­da­le­ka, ne sa­mo s ka­kvom će stva­ri pre­da nj iza­ći, ne­go i što će pred njim za­ta­ji­ti. Bio je čo­vek i br­ze ak­ci­je i ne­ču­ve­nog za­te­za­nja, ka­ko je već us­tre­ba­lo. Ener­gič­no, ali smi­šlje­no, on je sa­mo u pra­vom mo­men­tu pre­la­zio u na­pad, bi­lo po­li­tič­ki, bi­lo rat­nič­ki.


Po­li­tič­ki i ka­rak­ter­ni lik kra­lja Ni­ko­le

Sve svo­je ka­rak­te­ro­lo­ško zna­nje i umi­je­će, Dvor­ni­ko­vić je usred­sre­dio da bi što vjer­ni­je oka­rak­te­ri­sao lik kra­lja Ni­ko­le. Ob­u­hva­tio je sve di­men­zi­je nje­go­ve lič­no­sti. Na­rav­no, tre­ba ima­ti u vi­du da je Dvor­ni­ko­vić bio i ostao istin­ski pri­vr­že­nik Ju­go­sla­vi­ji, ju­go­slo­ven­skoj dr­ža­vi, što se mo­ra­lo od­ra­zi­ti i na nje­go­vu ana­li­zu li­ka kra­lja Ni­ko­le. U ovom ni­ma­lo za­hval­nom i de­li­kat­nom po­slu, slu­žio se ras­po­lo­ži­vom li­te­ra­tu­rom, do­ku­men­ta­ci­jom, ali je ov­dje do­šlo do iz­ra­ža­ja i auto­ro­vo umi­je­će da sa li­ca „či­ta” ka­rak­ter­ne cr­te.