PI­ŠE: BU­DO SI­MO­NO­VIĆ

Pri­ča o Han­džar di­vi­zi­ji, či­ni se, bi­la bi ne­pot­pu­na i sa­ka­ta bez još jed­nog po­gla­vlja ko­je, mo­že se uči­ni­ti na pr­vi po­gled, ne­ma baš di­rekt­ne ve­ze sa ovom opa­kom SS for­ma­ci­jom i nje­nom zlo­či­nač­kom isto­ri­jom. Ri­ječ je o ge­no­cid­nom zlo­či­nu po­či­nje­nom u Ve­li­ci pod­no Ča­ko­ra 28. ju­la 1944. go­di­ne, jed­nom od naj­svi­re­pi­jih i naj­be­sti­jal­ni­jih, ne sa­mo u isto­ri­ji Dru­gog svjet­skog ra­ta.
Već je re­če­no da je sa­stav Han­džar di­vi­zi­je, po­red mu­sli­ma­na iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne i Hr­vat­ske, či­nio i je­dan broj Al­ba­na­ca, uglav­nom do­bro­vo­lja­ca sa Ko­so­va i Me­to­hi­je i dru­gih kra­je­va gdje oni ži­ve. Ta­ko­đe je, na osno­vu svje­do­če­nja pri­pad­ni­ka ove je­di­ni­ce, na­gla­še­no da su se ese­sov­ci-Šip­ta­ri u Han­džar di­vi­zi­ji is­ti­ca­li svo­jom bru­tal­no­šću, ko­ja je do pu­nog iz­ra­ža­ja do­šla na­ro­či­to u po­zna­toj ope­ra­ci­ji di­vi­zi­je i nje­nih vjer­nih po­ma­ga­ča, na­zva­noj „Us­kr­šnje ja­je”, po­kre­nu­toj 12. apri­la 1944. go­di­ne. Za ne­ko­li­ko da­na u ru­ke oku­pa­to­ra su pa­li Ja­nja, Do­nje Tr­no­vo i Uglje­vik, a ba­ta­ljon ko­ji su či­nil Al­ban­ci za­po­sjeo je Ma­je­vi­cu. Bi­la je to, me­đu­tim, po­sled­nja ofan­zi­va ove je­di­ni­ce u sa­sta­vu Han­džar di­vi­zi­je, jer je 17. apri­la usli­je­di­la pre­ko­man­da i Al­ban­ci su sta­li pod bar­jak dru­ge, no­ve SS di­vi­zi­je.
Oči­gled­no za­do­vo­ljan is­ku­stvom sa Han­džar di­vi­zi­jom, Hi­tler je po­čet­kom 1944. go­di­ne od­lu­čio da iz nje­mač­kih lo­go­ra oslo­bo­di oko 4.000 Šip­ta­ra, pri­pad­ni­ka biv­še ju­go­slo­ven­ske voj­ske, ko­ji su za­ro­blje­ni i in­ter­ni­ra­ni u apri­lu 1941. Oni će bi­ti oko­sni­ca no­ve, 21. brd­ske SS di­vi­zi­je, ko­joj je Jo­zef Ge­bels dao ime „Sken­der­beg”. Je­zgro te di­vi­zi­je pred­sta­vlja­li su Al­ban­ci ko­ji su se ka­li­li u Han­džar di­vi­zi­ji, a pri­dru­ži­će im se ba­li­sti sa Ko­so­va i Me­to­hi­je i vul­ne­ta­ri, for­ma­ci­je do­bro­vo­ljač­ke mi­li­ci­je u či­jim su re­do­vim, po­red Al­ba­na­ca sa Ko­sme­ta bi­li i mu­sli­ma­ni, pre­vas­hod­no iz Pla­va i Gu­si­nja.
Ulo­ga glav­no­ko­man­du­ju­ćeg je po­vje­re­na Dža­fe­ru De­vi, ali su i ov­dje, na­rav­no, kom­ple­tan ko­mand­ni, ofi­cir­ski sa­stav či­ni­li Njem­ci, a u agi­ta­ci­ji za pri­stu­pa­nje ovoj je­di­ni­ci i u pro­pa­gi­ra­nju nje­nih bor­be­nih ci­lje­va i za­da­ta­ka, da­ka­ko, pre­sud­nu ulo­gu je i ovog pu­ta imao ne­za­o­bi­la­zni ve­li­ko­mu­sli­man­ski ide­o­log, „ve­li­ki je­ru­sa­lim­ski muf­ti­ja” Mu­ha­med Emin el Hu­se­i­ni.
Na­rav­no, u ovoj pri­li­ci ni­ti je mo­gu­će ni­ti ima po­tre­be pra­ti­ti cio „bor­be­ni put” Sken­der­beg di­vi­zi­je – či­ni se da je do­volj­no pod­sje­ti­ti na ono što je tog jul­skog da­na 1944. go­di­ne za ma­nje od tri sa­ta uči­ni­la u Ve­li­ci, pod­sje­ti­ti na bes­pri­mjer­ni ge­no­cid u ovoj pi­to­moj pod­ča­kor­skoj do­li­ni, o ko­je­mu se do pri­je tri­de­se­tak go­di­na uglav­nom – opet za­rad brat­stva i je­din­stva i mi­ra u ku­ći – ću­ta­lo ili tek u po gla­sa go­vor­ka­lo. Tek kad je 1984. go­di­ne u cen­tru Ve­li­ke po­bi­jen mra­mor za sje­ća­nje na žr­tve i na nje­mu upi­sa­ne ri­je­či Mi­ha­i­la La­li­ća, ši­rom je otvo­re­na i ta gro­zo­mor­na stra­ni­ca stra­da­nja pra­vo­slav­nog ži­vlja na ovim pro­sto­ri­ma:
„Nek se zna – po­ru­čio je ve­li­ki pi­sac – ka­ko zli­kov­ci iz hi­tle­rov­skih di­vi­zi­ja Sken­der­beg i Princ Eugen 28. ju­la 1944. go­di­ne svi­re­pom zlo­bom usmr­ti­še 428 že­na, dje­ce i sta­ra­ca Ve­li­ke i oko­li­ne. Ne­ka ovaj mra­mor sto­ji žr­tva­ma na ča­sni spo­men, ubi­ca­ma na sra­mo­tu”.
(Kraj)


Ve­li­ka još če­ka pu­nu isti­nu

Ne­po­bit­no je da su tog vre­log jul­skog da­na 1944, pr­ven­stve­no pri­pad­ni­ci Sken­der­beg di­vi­zi­je i is­klju­či­vo ba­li­sti sa Ko­sme­ta i vul­ne­ta­ri, ma­hom iz Pla­va i Gu­si­nja, na naj­zvjer­ski na­čin ubi­li go­to­vo sva­kog če­tvr­tog sta­nov­ni­ka Ve­li­ke; da se ni do da­nas ne zna ta­čan broj žr­ta­va (valj­da i za­to što su ci­je­le po­ro­di­ce is­tra­že­ne pa ni­ko ni­je ostao da ka­že ka­ko je bi­lo i ko­ga od ta­da vi­še ni­je bi­lo me­đu ži­vi­ma); da taj mon­stru­o­zni, svi­re­pi zlo­čin još ni­je zva­nič­no kva­li­fi­ko­van kao naj­kla­sič­ni­ji ge­no­cid i da se sva ime­na zli­ko­va­ca još ni­je­su na­šla ma­kar na za­slu­že­nom stu­bu sra­ma.


Pred tim za­pi­re ljud­ski ra­zum

Pred po­je­di­no­sti­ma ve­lič­kog po­ko­lja za­pi­re ljud­ski ra­zum. Pri­mje­ra ra­di, ov­dje je tog da­na po­kla­no če­tr­na­e­sto­ro dje­ce ko­ja su bi­la mla­đa od go­di­nu da­na; na naj­zvjer­ski­ji na­čin je ubi­je­no osam mla­dih že­na u od­ma­kloj trud­no­ći, zli­kov­ci su ih ži­ve ras­po­ri­li i pr­va svje­tlost ko­ju su ugle­da­la nji­ho­va ne­ro­đe­na dje­ca bi­la je sjaj oštri­ce no­že­va po­mah­ni­ta­lih i neo­bja­šnji­vom mr­žnjom i zlo­bom ras­pa­me­će­nih ko­lja­ča...