PI­ŠE: BU­DO SI­MO­NO­VIĆ

Po zva­nič­nim po­da­ci­ma, u pe­ri­o­du od mar­ta do ok­to­bra 1944, dok je dje­lo­va­la i zlo­či­ne či­ni­la na pro­sto­ru sje­ve­ro­i­stoč­ne Bo­sne, 13. SS Han­džar di­vi­zi­ja i nje­ni ne­u­mor­ni i oda­ni po­ma­ga­či ze­le­no­ka­drov­ci, usta­še i čet­ni­ci, na­rav­no i u sa­dej­stvu sa dru­gim nje­mač­kim, ne ma­nje bru­tal­nim i ne­mi­lo­srd­nim for­ma­ci­ja­ma, ubi­li su ukup­no 1.803 li­ca, uglav­nom ne­bo­rač­kog sta­nov­ni­štva, pre­te­žno Sr­ba, ali i Je­vre­ja, Ka­ra­vla­ha, čak i mu­sli­ma­na, da se i ne go­vo­ri o po­bi­je­nim ra­nje­nim par­ti­za­ni­ma i bol­nič­kom oso­blju ot­kri­ve­nih u taj­nim bol­ni­ca­ma i ba­za­ma na ovom pro­sto­ru.
Te­ško raz­o­ča­ra­nje ve­li­ko­mu­sli­man­skih li­de­ra i ide­o­lo­ga pro­na­ci­stič­ke baj­ke o bo­san­sko­her­ce­go­vač­koj auto­no­mi­ji, od­no­sno tri­je­žnje­nje obič­nih mu­sli­man­skih ma­sa iz ko­jih su re­gru­to­va­ni pri­pad­ni­ci Han­džar di­vi­zi­je i dru­gih po zlu srod­nih mu­sli­man­skih for­ma­ci­ja, na­stu­pi­lo je u tre­nut­ku ka­da je Tur­ska okre­nu­la le­đa Hi­tle­ru i su­lu­doj na­ci-fa­ši­stič­koj osva­jač­koj ko­a­li­ci­ji. A kad su nje­mač­ke ar­mi­je kre­nu­le iz Grč­ke da se vra­ća­ju sa svog pro­pa­log osva­jač­kog po­ho­da, da se pro­bi­ja­ju i po­vla­če pre­ma sje­ve­ru, i naj­za­gri­že­ni­jim pro­na­ci­sti­ma u re­do­vi­ma mu­sli­ma­na u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni bi­lo je pot­pu­no ja­sno da su Hi­tle­ru iz­bro­ja­ni da­ni, od­no­sno da va­lja na vri­je­me na­pu­šta­ti brod ko­ji se opa­sno na­gi­nje i ne­za­dr­ži­vo to­ne.
Han­džar di­vi­zi­ja je, po zva­nič­nim po­da­ci­ma, u de­cem­bru 1943. go­di­ne ima­la 21.065 voj­ni­ka, u ju­nu 1944. 19.136, a u de­cem­bru 1944. sve­ga 12. 793 voj­ni­ka. Nje­no su­no­vrat­no osi­pa­nje je po­če­lo ka­da je vr­hov­ni ko­man­dant Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke voj­ske Ju­go­sla­vi­je Jo­sip Broz Ti­to 17. augu­sta 1944. go­di­ne pro­gla­sio am­ne­sti­ju za sve pri­pad­ni­ke Han­džar di­vi­zi­je ko­ji ni­je­su okr­va­vi­li ru­ke. Pro­ces nje­nog ras­pa­da­nja je na­ro­či­to ubr­zan na­kon pro­do­ra Ru­sa na Bal­kan i na­go­vje­šta­ja da će di­vi­zi­ja bi­ti pre­mje­šte­na na Is­toč­ni front i su­če­lje­na Cr­ve­noj ar­mi­ji.
Dan na­kon vi­je­sti da se na pa­la­ti Al­ba­ni­ja u cen­tru Be­o­gra­da za­vi­jo­ri­la par­ti­zan­ska za­sta­va, imam Ab­du­lah Mu­ha­si­lo­vić, je­dan od de­se­ti­na mo­bi­li­sa­nih u Han­džar di­vi­zi­ji, po­di­gao je po­bu­nu i sa oko 100 sled­be­ni­ka od­bio da ide na Is­toč­ni front, na­pu­stio po­lo­ža­je, vra­tio se u Bo­snu i pre­dao par­ti­za­ni­ma.
Ovo je sa­mo je­dan pri­mjer ma­sov­nih de­zer­ter­stva iz Ha­džar di­vi­zi­je ko­ja su u je­sen 1944. go­di­ne po­sta­la sva­ko­dne­vi­ca. Ta­ko je sa­mo to­kom sep­tem­bra te go­di­ne, vi­še od 2.000 voj­ni­ka iz stro­ja ove ve­li­ke Hi­tle­ro­ve uzda­ni­ce pre­šlo u je­di­ni­ce NOV. Taj broj se iz da­na u dan po­ve­ća­va pa kra­jem go­di­ne di­vi­zi­ja go­to­vo da i ne po­sto­ji kao ne­ka ozbilj­na voj­na for­ma­ci­ja.
Pro­pa­li su po­tom svi nje­mač­ki po­ku­ša­ji kon­so­li­da­ci­je već sa­svim pro­ri­je­đe­nog stro­ja Han­džar di­vi­zi­je mo­bi­li­sa­njem i for­mi­ra­njem no­vih slič­nih je­di­ni­ca. Ko­nač­no, to što je još osta­lo od nje, pre­da­lo se En­gle­zi­ma u Austri­ji 8. ma­ja 1945. go­di­ne. Naj­ve­ći broj za­ro­blje­nih han­dža­ro­va­ca za­vr­šio je u za­ro­blje­nič­kom lo­go­ru u Ri­mi­ni­ju, oda­kle će se ka­sni­je ve­ći­na vra­ti­ti u Ju­go­sla­vi­ju, a osta­tak, uglav­nom ko­mand­ni sa­stav i oni za ko­je se si­gur­no zna­lo da su ogre­zli u zlo­či­ni­ma, iz­ru­če­ni su no­voj ju­go­sla­ven­skoj vla­sti pred či­jim će su­do­vi­ma po­tom po­lo­ži­ti ra­ču­ne za uči­nje­na zlo­dje­la.
Ta­ko je sta­vlje­na tač­ka na još jed­nu su­ma­nu­tu ide­ju Adol­fa Hi­tle­ra, na jed­nu od naj­za­ni­mlji­vi­jih kon­tro­ver­za Dru­gog svjet­skog ra­ta, ko­ja je do da­nas osta­la ne­do­volj­no osvi­je­tlje­na i raz­ja­šnje­na.
Aka­de­mik En­ver Re­džić ve­li da je „ras­pad 13. mu­sli­man­ske SS-di­vi­zi­je bio po­tvr­da ka­ko ne­iz­bje­žnog po­ra­za nje­mač­kog oku­pa­to­ra uop­šte, ta­ko i po­ra­za auto­no­mi­stič­kog ci­lja mu­sli­man­ske po­li­ti­ke, ko­ja se ve­za­la za nje­mač­kog oku­pa­to­ra“.
Vje­ro­vat­no u du­hu po­sli­je­rat­ne ko­mu­ni­stič­ke po­li­ti­ke brat­stva i je­din­stva, da se iz raz­lo­ga po­mi­re­nja i pra­šta­nja ne ta­la­sa sa pri­ča­ma ko­je za­di­ru u me­đu­na­ci­o­nal­ne od­no­se i ras­ko­pa­va­ju kr­va­ve ro­vo­ve rat­nih po­dje­la i ob­ra­ču­na, u tra­vu za­bo­ra­va su za­tra­plje­ne i isti­ne o stra­vič­nim zlo­či­ni­ma ove nje­mač­ke SS for­ma­ci­je. Za­to sa­da i ne ču­de sve uče­sta­li­ji po­ku­ša­ji, ne sa­mo ne­gi­ra­nja ne­go čak i ve­li­ča­nja ove sra­mot­ne ve­le­i­zdaj­nič­ke i ve­le­zlo­či­nač­ke voj­ske, pra­vlje­nja ne­ka­kve „rav­no­te­že“ zlo­či­na i do­ka­zi­va­nja ka­ko je to, ba­ja­gi, bi­la sa­mo osve­ta mu­sli­ma­na za zlo­či­ne ko­je su čet­ni­ci i par­ti­za­ni či­ni­li nad mu­sli­ma­ni­ma. Sve to bi, mo­žda, i mo­glo da pi­je vo­du da ni­je ne­po­bit­nih do­ka­za da su se ti mu­sli­man­ski „osvet­ni­ci“ u odo­ra­ma i pod oruž­jem naj­mrač­ni­je osva­jač­ke si­le ko­ju je svi­jet za­pam­tio, u jed­nom tre­nut­ku uor­ta­či­li i sa oni­ma ko­ji­ma su se, to­bož, sve­ti­li jer su oči­gled­no i jed­ni i dru­gi ima­li dru­ge mrač­ne i su­lu­de ci­lje­ve, a ne­vi­ne žr­tve su tu bi­le sa­mo uz­gred­na, ne­mi­nov­na po­sle­di­ca, ne­pop­hod­na da se nji­ho­vom kr­vlju za­ma­žu oči i ne ­vi­dlji­vim uči­ni cilj ko­jem sve to vo­di.
Sju­tra: ŽR­TVA­MA ZA SPO­MEN, ŽI­VI­MA ZA OPO­MEN