PI­ŠE: BU­DO SI­MO­NO­VIĆ


Ka­da smo ču­li ka­ko SS zli­kov­ci i čet­ni­ci ko­lju i ubi­ja­ju na­rod, ri­je­ši­li smo da se sklo­ni­mo u pe­ći­nu u ka­njo­nu rje­či­ce Lov­ni­ce – za­pi­sao je Ra­di­vo­je Ko­va­če­vić i po­tre­sno svje­do­če­nje Spa­se­ni­ja Mr­ka­jić iz Ud­bi­ne, maj­ke pe­to­ro dje­ce. – Du­go smo se kri­li u toj pe­ći­ni. Jed­nog ju­tra oko Pe­trov­da­na ču­le su se pu­ške i pred sa­mim ula­zom u na­šu pe­ći­nu pa­de di­vo­ko­za, po­go­đe­na iz pu­ša­ka SS voj­ni­ka.
Ne pro­đe de­se­tak mi­nu­ta, ka­da sti­go­še SS voj­ni­ci i s nji­ma čet­ni­ci...
Ni­je se ima­lo ku­da, mo­ra­li smo iza­ći. Čim smo iza­šli čet­ni­ci su po­če­li da nas tu­ku, a SS voj­ska nas, tog mo­men­ta, uzi­ma u za­šti­tu. Go­vo­ri­li su: „Za­ro­bi­te se­bi, pa tu­ci­te!”
Po­ve­za­li su nas jed­no za dru­go, otje­ra­li na br­do Ku­ri­lo i za­tvo­ri­li u pro­stor ogra­đen bo­dlji­ka­vom ži­com. To im je bi­lo ne­što kao lo­gor. Bi­lo nas je oko 60, ve­ći­nom že­na i dje­ce.
Tih da­na pa­da­la je ki­ša i bi­lo je ve­o­ma hlad­no. Pet da­na smo le­ža­li u bla­tu i če­ka­li čet­nič­kog ko­man­dan­ta Pe­tra Jo­vi­či­ća iz Pa­pra­će. On je je­di­ni bio ovla­šćen da sa SS zli­kov­ci­ma od­lu­ču­je o na­šoj sud­bi­ni. Mno­gi smo po­zna­va­li Pe­tra i na­da­li se da će nas spa­si­ti. Grd­no smo se pre­va­ri­li.
– Po­ma­že Bog, par­ti­za­ni! – re­če Jo­vi­čić ka­da uđe me­đu nas. – Svi su ovi iz par­ti­zan­skog mje­sta i sve ih tre­ba stri­je­lja­ti – pre­kra­ti i ode u ko­man­du SS voj­ske.
Ne pro­đe du­go vre­me­na me­đu nas, kao bi­je­sni psi, upa­do­še i SS i čet­nič­ki zli­kov­ci. Po­če­še da nas is­pi­tu­ju i mu­če. Pr­vo iz­dvo­ji­še 6 mla­dih že­na i dje­vo­ja­ka iz Mi­ća­no­vi­ća, ne zna se ko­ja je od ko­je ljep­ša i po­če­še da ih si­lu­ju pred na­ma. Po de­se­tak voj­ni­ka sto­ji u ko­lo­ni i gu­ra se ko će pri­je do­ći na red... Nad Smi­lja­nom Mi­ća­no­vić, ko­ja je bi­la naj­ljep­ša u ci­je­lom kra­ju, iz­mi­je­ni­lo se ne znam ni sa­ma ko­li­ko voj­ni­ka. Po­sli­je zlo­či­na ona je le­ža­la u bla­tu, ras­kre­če­na i u ne­svi­je­sti. On­da su do­ni­je­li usi­ja­no že­lje­zo i na če­lu joj na­pra­vi­li pe­to­kra­ku zvi­je­zdu, a za­tim je ubi­li. Tom pri­li­kom su joj ubi­li i mu­ža i 6 dje­ce...
Po­sli­je mu­če­nja, po­če­še da od­re­đu­ju gdje će ko­ju gru­pu po­bi­ti. Mi­ća­no­vi­će otje­ra­še u vo­de­ni­cu kod Lov­nič­ke cr­kve i tu ih ži­ve spa­li­še. Jed­nu gru­pu, u ko­joj je bio i moj muž Bo­žo, otje­ra­li su na Ča­ni­ća po­lje, gdje su ih po­bi­li hra­sto­vim ko­ljem...
U ne­koj ba­zi uhva­ti­li su 4 bol­ni­čar­ke, mla­de i li­je­pe dje­voj­ke. Dok su ih si­lo­va­li cvi­li­le su i ku­ka­le. Po­sli­je to­ga od­vu­kli su ih u po­tok i po­u­bi­ja­li.
U jed­nom mo­men­tu Jo­vi­čić se obra­ti me­ni:
– Oda­kle si ti Bo­ži­ni­ce?
– Iz Tr­no­ve, Je­vre­mo­va – od­go­vo­rih.
– Te­be i tvo­ju dje­cu ću osta­vit, jer ste iz do­bre fa­mi­li­je. Sa tvo­ji­ma sam do­sta hlje­ba po­jeo i pi­ća po­pio, a mu­ža ću ti ubi­ti, za­to što je ko­mu­ni­sta. Mo­li­la sam ga i pre­kli­nja­la da mi po­šte­di mu­ža, ali ni­je htio ni da ču­je...
Za­tim mi je odi­sta dao pro­pu­sni­cu da, sa još dvi­je že­ne i dje­com, mo­gu ići za Vi­da­ko­vi­će. Ka­da smo kre­nu­le, sin­čić mog dje­ve­ra Ko­mlje­na star sve­ga 5 go­di­na, obje­si mi se o skut i po­če da vri­šti:
– Stri­na, ne daj me, ho­će da me ubi­ju!
Pe­tar ga je gru­bo od­gur­nuo od me­ne i u dje­ča­ko­voj ru­či­ci osta­de par­če tka­ni­ne otrg­nu­to od mo­je suk­nje...
– Pe­tre, mo­lim te kao ro­đe­nig bra­ta, kao Bo­ga! Ka­da si me­ne i mo­ju dje­cu pu­stio, ne­moj mi uzi­ma­ti ni to di­je­te, sa­mo ne­ka se sa­ču­va Ko­mlje­no­vo po­tom­stvo...
– Ho­ću Ko­mlje­no­vo sve ži­vo da za­trem!, od­bru­si zli­ko­vac, do­hva­ti pu­šku i ubi di­je­te pred na­ma...
Sju­tra: I TUR­SKA
IM OKRE­NU­LA LE­ĐA


Uza­lud­na žr­tva

Pe­ći­na je bi­la pu­na ne­ja­či, ko­ja je sta­ja­la i drh­ta­la u hlad­noj vo­di, bez hra­ne – opi­su­je Ko­va­če­vić jed­nu stra­vič­nu epi­zo­du zlo­či­na u Še­ko­vi­ćim. Ka­ko u nju pri­je to­ga ni­ko ni­je za­la­zio, jer je ima­la uzak iz­laz, čet­ni­ci i SS zlo­čin­ci su unu­tra ba­ci­li bom­be da bi lju­de u njoj po­bi­li. Oni unu­tra su ću­ta­li, sa­mo je di­je­te Mi­le­ve Be­ća­no­vić po­če­lo da pla­če, pa je ne­ko iz sa­bi­je­ne ma­se re­kao:
– Uda­vi ga!
– Ja ga ne mo­gu uda­vi­ti, evo uda­vi­te ga vi! – od­go­vo­ri­la pre­stra­vlje­na maj­ka...
Pro­šlo je iz­vje­sno vri­je­me, a di­je­te ni­ka­ko da se umi­ri. Pri­šao je je­dan čo­vjek, za­da­vio ga i ba­cio u vo­du. Ubr­zo je tu i maj­ka po­gi­nu­la i za­u­vi­jek osta­la u pe­ći­ni, za­jed­no sa svo­jim če­dom...