PI­ŠE: BU­DO SI­MO­NO­VIĆ


Po ka­zi­va­nju dje­voj­či­ce Jo­ke Že­pi­njić iz se­la Ud­bi­ne, ko­je je Ra­di­vo­ju Ko­va­če­vi­ću „u pe­ro” pre­pri­čao Bra­no Sa­vić, po­zna­ti re­vo­lu­ci­o­nar, rat­ni ko­man­dant i po­sle­rat­ni vi­so­ki ru­ko­vo­di­lac iz Še­ko­vi­ća, pri­pad­ni­ci SS Han­džar di­vi­zi­je su po­čet­kom ma­ja 1944. go­di­ne i ov­dje po­ći­ni­li uža­sni zlo­čin.
„Nas 24 dje­ce i že­na str­pa­li su u so­bi­cu, ta­ko da smo prak­tič­no le­ža­li jed­no na dru­gom... Sju­tra­dan je ne­pri­ja­telj­ska voj­ska oti­šla ne­ku­da, osta­lo ih je sa­mo ne­ko­li­ko sa ka­ma­ma u ru­ka­ma. Ka­da ih je jed­na že­na za­mo­li­la da je pu­ste sa­mo da po­mu­ze kra­vu i na­hra­ni di­je­te, od­ve­li su je u po­drum i za­kla­li... Ka­sni­je je, sa osta­lim po­bi­je­nim, iz­gor­je­la u is­toj ku­ći. Za­tim su za­tra­ži­li da im ne­ko od nas do­ne­se vo­de. Po vo­du je po­šla Cvi­ja Šev­ku­šić sa se­strom, ko­ja joj je bi­la do­šla u go­ste. Dok se ma­lo uda­lji­la, Cvi­ji­na se­stra je po­če­la da bje­ži pre­ma ri­je­ci Dri­nja­či. Zlo­čin­ci su po­če­li da tr­če i pu­ca­ju za njom. Sko­či­la je u ri­je­ku i uda­vi­la se. Dru­gu Cvi­ji­nu se­stru Ma­ru su mu­či­li i za­tim je od­ve­li u po­drum i za­kla­li. SS zlo­čin­ci su po­sli­je to­ga ula­zi­li kod nas u so­bu, iz­dva­ja­li sta­ri­je, od­vo­di­li u po­drum i kla­li. Stra­ho­ta ih je bi­lo i po­gle­da­ti. U ru­ka­ma, sa za­su­ka­nim ru­ka­vi­ma, dr­ža­li su kr­va­ve no­že­ve. Odi­je­la su im bi­la po­pr­ska­na kvr­lju, a oči pod­na­du­le. Ka­da su po­tje­ra­li na­šu maj­ku, sko­či­li smo i uhva­ti­li joj se za ru­ke i sku­te... Od­ve­li su je u po­drum i za­kla­li. Ču­li smo sa­mo njen krik: „Ja­oj, mo­ja dje­co!”
Po­sli­je su nam na­re­di­li da iza­đe­mo iz ku­će; ho­će da je za­pa­le... Pred ku­ćom je le­ža­lo di­je­te ko­je ni­je ima­lo vi­še od 15 da­na, sto­ji ga pi­ska. Maj­ku su mu pri­je to­ga stri­je­lja­li. Je­dan SS zlo­či­nac vik­nu da ga po­ne­se­mo sa so­bom. Mo­ja se­stra od stri­ca uze di­je­te u na­ruč­je. Po­tje­ra­li su nas u je­dan po­drum. Ka­da smo svi ušli za­tvo­ri­li su vra­ta, a on­da po­če­li da pu­ca­ju!
„Po­gi­nu nam Vi­to­mir” re­če mi, ša­pa­tom, se­stra. Vi­to­mir je naš brat, imao sve­ga 9 go­di­na.
„Joj, mi­la mo­ja maj­ko, is­pa­de mi oko!” – vik­nu dje­ča­čić iz­be­zu­mlje­nim gla­som... Dru­go di­je­te re­če da mu je is­pao drob i istog tre­nut­ka za­u­vi­jek za­ću­ta.
Mi­tra­lje­zi i da­lje ne­pre­sta­no tu­ku. A on­da čuh glas mo­je se­stre: „Pre­bi­še mi ru­ku!” Po­gle­da­la sam je ćut­ke. Na jed­nom je po­go­di i dru­gi kur­šum i ona se sru­ši is­pred me­ne, bez ri­je­či...
Po­što su osje­ti­li da me­đu na­ma ima još ži­vih, SS zlo­čin­ci po­no­vo otvo­ri­še va­tru i tu­kli su kroz po­drum­ska vra­ta, sve dok su ču­li pi­sku dje­ce. Tek ka­da su sko­ro sva dje­ca po­bi­je­na, a nas ne­ko­li­ko pre­ži­vje­lih uću­ta­li, puc­nja­va je pre­sta­la...Nas ne­ko­li­ko ko­ji smo osta­li u ži­vo­tu po­če­smo da iz­la­zi­mo iz po­dru­ma. Se­stra od stri­ca po­ni­je­la je mo­ju se­stri­cu, ko­ja je ima­la tek 5 go­di­na. Sre­ćom, ni­je bi­la ra­nje­na. Brat od stri­ca, sa sve­ga 9 go­di­na, sav je bio iz­re­še­tan kur­šu­mi­ma: na nje­mu je bi­lo bez­broj ra­na. Ka­da je vi­dio da iz­la­zi­mo, po­vi­ka: „Ne­moj­te me osta­vi­ti da iz­go­rim!” Nje­ga sam ja po­ni­je­la...
Po­red nas če­tvo­ro, u ži­vo­tu je bi­la i mo­ja dru­ga se­stra od sri­ca ko­ju je kur­šum ra­nio u ča­ši­cu ko­lje­na i ni­je mo­gla da sta­ne na no­gu. Mo­li­la je da i nju po­ne­se­mo, ali joj ni­je­smo mo­gli po­mo­ći. Dim je već ku­ljao u po­drum i po­čeo da gu­ši. Osta­la je u po­dru­mu i iz­go­re­la...
Po ka­zi­va­nju Bra­na Sa­vi­ća, u Osma­ci­ma i osta­lim okol­nim se­li­ma u do­li­ni Spre­če, SS zlo­čin­ci su tih da­na zvjer­ski ubi­li pre­ko 110 oso­ba, a u ovim zlo­či­ni­ma uče­stvo­va­li su i ze­le­no­ka­drov­ci iz okol­nih mje­sta:
– Se­la Bo­bar, Sta­ni­mi­ro­vi­ći, Si­mi­ći, Vi­da­ko­vi­ći, Lu­pa­na­ri, Mi­haj­lo­vi­ći, Pe­tro­vi­ći, Ča­ni­ći i još ne­ka dru­ga pot­pu­no su spa­lje­na i opljač­ka­na. Sa­mo u se­lu Vre­la ubi­je­no je bli­zu 40 li­ca, me­đu ko­ji­ma i sta­ri­ca od pre­ko 70 go­di­na. Bo­lje ni­je­su pro­šla ni se­la: Su­ča­ne, Po­be­da­ri, Mi­ća­no­vi­ći, Ud­bi­na, Vla­či­ći i Sa­vi­ći, u ko­ji­ma je ubi­je­no pre­ko 100 li­ca. Sa­mo sa pre­zi­me­nom Mi­ća­no­vić ubi­je­na su 32 li­ca, od to­ga 17 dje­ce. U se­lu Saj­to­vi­ći ne­pri­ja­telj­ski voj­ni­ci su u jed­noj šta­li spa­li­li 25 li­ca. U se­lu Pan­te­lić „ze­le­ni ka­dar” je ubio 20 li­ca, u Bo­ro­go­vu u jed­noj ku­ći, ta­ko­đe su spa­li­li 20 li­ca i ubi­li 9 lju­di, ko­je su na­šli na gro­blju dok su sa­hra­nji­va­li po­koj­ni­ka...
Su­tra: ZA­DA­VIO DI­JE­TE DA IH NE ODA PLA­ČOM


Mi­ća­no­vi­ći

Po ka­zi­va­nju Bra­na Sa­vi­ća, u Mi­ća­no­vi­ći­ma je stra­da­lo 40 oso­ba. Sa­mo iz po­ro­di­ce Đor­đa Mi­ća­no­vi­ća ubi­je­no je, po­red nje­ga, i 7 nje­go­vih si­no­va, maj­ka i su­pru­ga. Po­red ovog Mi­ća­no­vi­ća, SS voj­ni­ci i čet­ni­ci su ubi­li že­nu i 4 dje­ce Ne­đe Mi­ća­no­vi­ća, za­tim za­kla­li že­nu Va­si­li­ja Ri­sti­ća sa dvo­je dje­ce. Že­ni su pro­sje­kli gru­di i kroz njih pro­tu­ri­li ru­či­ce mr­tvog dje­te­ta, a de­ve­to­go­di­šnjoj dje­voj­či­ci ra­sje­kli sto­mak.