PI­ŠE: BU­DO SI­MO­NO­VIĆ

Po­kolj je­vrej­skih po­ro­di­ca u Sre­bre­ni­ku ta­ko­đe je jed­na od ne­bro­je­nih kr­va­vih stra­ni­ca iz su­mrač­ne isto­ri­je 13. mu­sli­man­ske SS Han­džar di­vi­zi­je, is­pi­sa­nih to­kom 1944. go­di­ne u sje­ve­ro­i­stoč­noj Bo­sni, Sre­mu i Po­sa­vi­ni.
Ri­ječ je o po­ro­di­ca­ma še­sna­e­sto­ro Je­vre­ja, lje­ka­ra, ko­ji su u sep­tem­bru 1941. go­di­ne iz Za­gre­ba i ne­kih mje­sta Sla­vo­ni­je do­šli u Bo­snu ra­di su­zbi­ja­nja en­dem­skog si­fi­li­sa. Sta­ci­o­ni­ra­li su se u Tu­zli, a sa so­bom su do­ve­li i oko 40 čla­no­va svo­jih po­ro­di­ca. Po oslo­bo­đe­nju Tu­zle, 2. ok­to­bra 1943. go­di­ne, svi su ovi lje­ka­ri oti­šli u par­ti­zan­ske je­di­ni­ce dok su nji­ho­ve po­ro­di­ce, uglav­nom že­ne, dje­ca, a bi­lo je i ne­ko­li­ko bo­le­snih i iz­ne­mo­glih sta­ra­ca, sklo­nje­ni po se­li­ma Sre­bre­ni­ka, Lu­kav­ca i Do­bo­šni­ce.
„Do­la­skom pri­pad­ni­ka 13. SS di­vi­zi­je u te kra­je­ve – ka­ko pi­še Ra­di­vo­je Ko­va­če­vić – čla­no­vi je­vrej­skih po­ro­di­ca bi­li su iz­da­jom ne­kih mje­šta­na tih se­la ot­kri­ve­ni. Njih su 18. apri­la 1944. go­di­ne SS je­di­ni­ce sa­ku­pi­le u bli­zi­ni Sre­bre­ni­ka, u se­lu Ku­ga­ma, i 22. apri­la nad nji­ma iz­vr­ši­li ma­sa­kr: sve su ih po­kla­li, iz­u­zev su­pru­ge dok­to­ra Ede Daj­ča. Ona je, ka­da su joj pred oči­ma za­kla­li si­na, po­ku­ša­la da po­bjeg­ne, ali su je ubi­li iz va­tre­nog oruž­ja dok je po­ku­ša­va­la da pre­sko­či ži­ča­nu ogra­du (po oslo­bo­đe­nju, zbog ubi­stva 22 Je­vre­ja u Tu­zli je na smrt osu­đe­no se­dam han­dža­ro­va­ca, dok ih je 31 osu­đe­no na du­go­traj­ne za­tvor­ske ka­zne).
Stra­šna sud­bi­na Sr­ba i osta­lih iz Lo­pa­ra i oko­li­ne ni­je mi­mo­i­šla ni ma­lu ko­lo­ni­ju Ka­ra­vla­ha na­sta­nje­nu u ovom pre­kra­snom pod­ma­je­vič­kom kra­ju, ko­ja je tu do­se­li­la kra­jem 18. i po­čet­kom 19. vi­je­ka. Uoči Dru­gog svjet­skog ra­ta bi­lo je oko 70 po­ro­di­ca. Pre­ma ka­zi­va­nju Vi­de Ra­do­je­vić i nje­nih si­no­va, kao i Dra­gi­ce Ni­ko­vić, či­ji su otac i maj­ka ta­da stra­da­li, u na­se­lje ovih vri­jed­nih i mir­nih lju­di jed­nog pri­je­po­dne­va ba­nu­li su han­dža­rov­ci... Stra­da­lo ih je ukup­no 78.
Ma­je­vič­ko či­sto par­ti­zan­sko se­lo Va­kuf uoči ra­ta ima­lo je 47 do­mo­va i oko 265 sta­nov­ni­ka. U po­gro­mu Han­džar di­vi­zi­je i nje­nih sa­te­li­ta u pro­le­će 1944. zvjer­ski je umo­re­no 117 sta­nov­ni­ka ovog se­la, opet pre­te­žno ne­ja­či, a go­to­vo sve ku­će su spa­lje­ne.
„Pri­ča­li su mi dru­go­vi, ko­ji su do­šli sa Ma­je­vi­ce i Sem­be­ri­je, ka­kve su ne­za­pam­će­ne zlo­či­ne ta­mo či­ni­li SS voj­ni­ci i čet­ni­ci. Ja ću ti sa­mo ne­što re­ći o nji­ho­vim zlo­či­ni­ma u Še­ko­vi­ći­ma” – za­bi­lje­žio je Ra­di­vo­je Ko­va­če­vić ka­zi­va­nje Bra­na Sa­vi­ća, po­zna­tog rat­nog ru­ko­vo­di­o­ca, uz Mi­lo­ša Ze­ki­ća, jed­nog od vo­de­ćih or­ga­ni­za­to­ra ustan­ka u ovom di­je­lu Bo­sne.
– U se­li­ma Do­li, Ča­ni­ći i Te­per raz­ja­re­ni SS zlo­čin­ci ubi­ja­li su že­ne, dje­cu i star­ce, si­lo­va­li dje­voj­či­ce i že­ne, da bi ih na kra­ju ži­ve pa­li­li u ku­ća­ma ili šta­la­ma. Sa­mo u se­lu Ča­ni­ći­ma ubi­je­no je 15 dje­ce i 22 že­ne, a za­kla­no osmo­ro dje­ce i pet že­na, a za­tim su nji­ho­va ti­je­la ba­ca­na u za­pa­lje­ne ku­će. Dje­voj­či­ca Jo­ka Že­pi­njić, iz se­la Ud­bi­ne kod Še­ko­vi­ća, ko­ja je u ra­tu iz­gu­bi­la oca, maj­ku, dva bra­ta i se­stru, pri­ča­la mi je ka­ko je uoči Đur­đev­da­na 1944. go­di­ne na­i­šla ne­pri­ja­telj­ska ofan­zi­va i na nji­ho­vo se­lo i ka­kvo su stra­da­nje pre­ži­vje­li...
Sju­tra: OSTA­DE MI
SE­STRA DA IZ­GO­RI


Od Sr­bi­na do usta­še i na­trag

Ra­di­vo­je Ko­va­če­vić je za­pi­sao i za­i­sta ne­sva­ki­da­šnju pri­ču o Sr­bi­nu Cvi­ku Bo­ško­vi­ću iz Bru­sni­ce, ka­kvu, valj­da sa­mo rat umi­je da is­pre­de. On je u lje­to 1941. na­pu­stio ku­ću i sa že­nom i dje­com se pre­se­lio u Če­lić, gdje je pri­mio islam. Pod ime­nom Ali­ja, od­mah je sta­vio fes na gla­vu i po­stao vru­ći usta­ša. Sa usta­ša­ma je ubr­zo ba­nuo i u rod­nu Bru­sni­cu, za­pa­lio oče­vu ku­ću iz ko­je je pret­hod­no od­nio sve što se mo­glo po­ni­je­ti. Otac, se­dam­de­se­to­go­di­šnji sta­rac, sre­ćom, na vri­je­me je uma­kao i sklo­nio se is­pred si­na i nje­go­ve dru­ži­ne a po­tom ži­vio kod kom­ši­ja po­što je od nje­go­ve ku­će osta­lo sa­mo zga­ri­šte. Cvi­ko–Ali­ja će po­tom po­sta­ti glav­ni na­vo­da­dži­ja usta­ša u vr­še­nju zlo­či­na nad Sr­bi­ma u Bru­sni­ci, Mi­ro­sav­ci­ma, Lu­ka­vi­ci..., a kad su usta­ša­ma obr­nu­la ko­la niz­br­do i kad su Njem­ci i čet­ni­ci sklo­pi­li spo­ra­zum o sa­rad­nji, Cvi­ko je opet pr­o­mi­je­nio ka­pu i umje­sto fe­sa na­sta­vio šu­ba­ru sa ko­kar­dom. Na­rav­no, sa­mo ćud ni­je me­njao...