PI­ŠE: NO­VO VU­JO­ŠE­VIĆ


U tra­di­ci­o­nal­nom dru­štvu su se če­sto de­ša­va­le čo­ban­ske idi­le. Na­rav­no, po­sto­ja­la je raz­li­ka iz­me­đu pa­stir­skih idi­la. Mno­ge idi­le se ne do­ži­vlja­va­ju na pot­pun i ide­a­lan na­čin. One se ma­nje-vi­še pri­bli­ža­va­ju ide­al­nom mo­de­lu. Ri­jet­ko kad do­sti­žu vr­hu­nac.
Čo­ban­sku idi­lu ko­ju sam do­ži­vio kao pa­stir mo­že se svr­sta­ti u one ko­je se sko­ro po­kla­pa­ju sa vr­hun­skom idi­lom, od­no­sno sa ide­al­nim mo­de­lom idi­le.
Do­go­di­la se u Ko­rit­skom po­lju, ili ka­ko bi mje­šta­ni re­kli, u Po­lju od Ko­ri­ta. Bog je bio po­seb­no ras­po­lo­žen kad je stvo­rio Ko­ri­ta i nje­go­vo po­lje. Po­lje od Ko­ri­ta je za­gr­lje­no sa dva vr­ha. Sa sje­ver­ne stra­ne za­gr­ljaj mu pru­ža Hum, a sa ju­že­ne Ka­že­nik. Pr­vi je nad­vi­sio dru­gi. Pr­vi je vi­sok 1834, a dru­gi 1690 me­ta­ra. Hum ga šti­ti od sje­ver­nih, a Ka­že­nik od ju­žnih vje­tro­va. I je­dan i dru­gi ga šti­te od gro­mo­va. Pri­vla­če ih bo­ro­vi i bu­kve ko­ji se vi­se na po­me­nu­tim vi­so­vi­ma. Od za­pa­da pre­ma is­to­ku i obrat­no po­sto­ji vje­či­ti pro­puh. Pro­puh je do­bro­do­šao kad se spu­ste vru­ći­ne na Po­lje od Ko­ri­ta. To go­di svim ži­vim bi­ći­ma ko­ja ov­dje obi­ta­va­ju sa is­toč­ne stra­ne stra­ža­re Pro­kle­ti­je, Bul­do­sa i Di­ba­la. Ove pla­ni­ne ču­va­ju Ko­ri­ta od even­tu­al­nih ne­da­ća, a če­sto lje­ti do­no­se ki­šu i to on­da kad ožed­ne, kad za­mo­zo­le od že­đi. I Bul­do­sa i Di­ba­la, a po­seb­no Pro­kle­ti­je, stva­ra­ju kon­trast u am­bi­jen­tu. To je na­ro­či­to iz­ra­že­no lje­ti. Pro­kle­ti­je su se za to po­seb­no po­tru­di­le. Dok to­pli sun­če­vi zra­ci umi­va­ju Ko­ri­ta, po­gled le­ti pre­ma uva­la­ma Pro­kle­ti­ja, ko­je su za­li­ve­ne sni­je­gom. Po­gled otu­da do­no­si svje­ži­nu i su­če­lja­va je sa to­plim sun­če­vim zra­ci­ma ko­ji se „ku­pa­ju“ po ci­je­lom Po­lju od Ko­ri­ta. Na taj na­čin na­sta­je kon­tra­sna mi­li­na ko­ja pa­sti­ra ili put­ni­ka na­mjer­ni­ka dr­ži u sta­nju za­no­sa i plo­vlje­nja ne­be­si­ma.
Pa­si­šta Po­lja od Ko­ri­ta su po­god­na za ču­va­nje ova­ca. Pa­stir mo­že svo­je sta­do du­go dr­ža­ti u vid­nom po­lju, što je znat­na pred­nost u od­no­su na pa­si­šta ko­ja su is­pre­si­je­ca­na br­di­ma, uva­la­ma i šu­ma­ma. Ovo po­seb­no do­la­zi do iz­ra­ža­ja kad je vuč­na go­di­na, kad vu­ko­vi ne da­ju pa­sti­ru da se od­mo­ri, da se opu­sti.
Sve pret­hod­no opi­sa­no je bi­tan uslov da se do­ži­vi čo­ban­ska idi­la, ko­ju na­mje­ra­va­mo opi­sa­ti.
U sa­vre­me­nim uslo­vi­ma te­ško je na­i­ći na istin­sku čo­ban­sku idi­lu. Zbog to­ga smo pri­mo­ra­ni da se „vra­ti­mo” u pro­šlost i da ta­mo na­đe­mo ono što se mo­že na­zva­ti čo­ban­skom idi­lom, idi­lom u pra­vom smi­slu te ri­je­či. No, vri­je­me je da poč­ne­mo sa opi­som jed­ne kon­kret­ne idi­le ko­ja se do­go­di­la pe­de­se­tih go­di­na pro­šlo­ga vi­je­ka.
Po­če­tak mje­se­ca ju­na, po­če­tak ra­ne ljet­nje pa­še. Dan bo­gom­dan za čo­ban­sku idi­lu. Ve­dar, sun­čan i pri­jat­no svjež. Po­lje je li­či­lo na ći­lim iša­ran cvje­to­vi­ma soč­ne pla­nin­ske tra­ve. Naj­i­zra­že­ni­je su bi­le ša­re ko­je je iša­ra­la maj­či­na du­ši­ca. Cvje­ti­ći maj­či­ne du­ši­ce iz­da­šno su na­po­ji­li pče­le ko­je su ve­se­lo zu­ja­le. Osim pče­la, go­sti maj­či­ne du­ši­ce su bi­li broj­ni in­sek­ti ko­ji­ma ni­je­sam znao ime­na. U tim tre­nu­ci­ma cvje­to­vi maj­či­ne du­ši­ce su li­či­li na ka­tun­sko po­ji­lo na ko­ji­ma su svo­ju žeđ uto­lja­va­la le­te­će stvo­re­nja.
Čo­ba­nov po­gled je ot­kri­vao bu­lju­ke ova­ca ra­za­su­tih po ci­je­lom Po­lju od Ko­ri­ta. Iz­me­đu bu­lju­ka ova­ca na­zi­ra­le su se ko­lo­ni­je pe­ču­ra­ka. Ko­lo­ni­je pe­ču­ra­ka su se na­glo sma­nji­va­le pod na­le­ti­ma sta­da ova­ca. Čo­ban je sa uži­va­njem po­sma­trao ka­ko pe­čur­ke i pla­nin­ska mla­di­na ne­sta­ju u ha­la­plji­vim usti­ma ova­ca. Po­ne­kad bi upu­tio po­gled pre­ma ne­bu. Či­ni­lo se da pi­ta Bo­ga da li se lju­ti što nje­go­ve ov­ce ne­mi­lo­srd­no uni­šta­va­ju ne­vi­nu pla­nin­sku tra­vu. Tje­šio se po­mi­šlju da je Bog stvo­rio tra­vu da bi ov­ce uži­va­le i op­sta­ja­le. No, i po­red to­ga, ne­gdje na dnu du­še je ža­lio što ne­sta­ju ne­vi­ni i mi­ri­šlja­vi cvje­to­vi, a da pri tom ni­ko ne ma­ri za nji­ho­ve žr­tve.
Ako ov­ce na­i­đu na „bu­ljuk” nar­ci­sa, ko­ga ov­dje na­zi­va­ju lju­lja kva­lji­na ili do­ko­lje­na. Čo­vjek je is­pred njih gra­bio da što vi­še na­be­re tog mi­ri­šlja­vog i do­pa­dlji­vog cvi­je­ća da bi ku­ći po­nio svo­joj dje­ci i ti­me im stvo­rio osmjeh na li­cu. To je li­či­lo na svo­je­vr­sno tak­mi­če­nje: „Ko će vi­še na­bra­ti nar­ci­sa”? Pa­stir je naj­če­šće gu­bio utak­mi­cu.
De­ša­va­lo se da se „po­sva­đa­ju” pče­le i ov­ce. I ov­ce i pče­le su htje­le da na cvi­je­tu uzmu svoj obrok. Po­ne­kad bi pče­la, u ža­ru „bor­be”, ubo­la ov­cu u gu­bi­cu. Ov­ca bi od bo­la za­ska­ka­la i pro­tr­ča­la kroz bu­ljuk. Od­mah iza to­ga, smi­ri­va­la se i na­sta­vlja­la da pa­se. Druk­či­ja i „gu­šća” si­tu­a­ci­ja de­ša­va­la se ako ov­ce na­i­đu na osi­njak. U tom slu­ča­ju, ov­ce su iz­vla­či­le „de­blji” kraj. Ose su ih ne­mi­lo­srd­no uba­da­le.
S po­seb­nim za­do­volj­stvom pa­stir je po­sma­trao pti­ce ov­ča­ri­ce, pri­rod­ne sa­ve­zni­ke ova­ca. Ska­ku­ta­le su po rba­tu ova­ca i po ru­ni­ma lo­vi­le do­sad­ne mu­ve. Ov­ce su mir­no pa­sle i kao da su že­lje­le da ov­ča­ri­ce u mi­ru ulo­ve svoj za­lo­gaj. Či­ni­lo se da im ov­ce go­vo­re: „Ne­moj­te se bo­ja­ti. Ne­će­mo vam ni­šta na­u­di­ti. Ulo­vi­te što vi­še mo­že­te. Vi će­te bi­ti si­ti­je, a mi za­do­volj­ni­je”. Ov­ča­ri­ce su ne­u­mor­no „če­šlja­le” ov­ce le­pr­ša­ju­ći oko­lo i iz­nad njih. I ta­ko je bes­pre­kor­no funk­ci­o­ni­sao je­dan pri­ro­dan spoj, jed­na eko­lo­ška rav­no­te­ža.(NA­STA­VI­ĆE SE)