PI­ŠE:MI­LI­CA KRALj


Sker­li­će­va ocje­na o knji­žev­nom ra­du Je­le­ne Di­mi­tri­je­vić bi­la je pre­sud­na da i ona po­put dru­gih pje­sni­ka o ko­ji­ma je iz­re­kao ne­ga­ti­van sud – bu­du za­bo­ra­vlje­ni i gur­nu­ti na knji­žev­nu mar­gi­nu.
– Jed­na od ka­rak­te­ri­sti­ka naj­no­vi­jeg pe­ri­o­da srp­ske knji­žev­no­sti je­ste što se u nje­mu u ve­ćem bro­ju ja­vlja­ju že­ne ko­je pi­šu, od ko­jih ne­ke po­ka­zu­ju stvar­ne knji­žev­ne spo­sob­no­sti. Po­red Da­ni­ce Mar­ko­vić u po­e­zi­ji, ja­vlja­ju se u pri­po­ve­ci Je­le­na Di­mi­tri­je­vić, Isi­do­ra Se­ku­lić i Mi­li­ca Jan­ko­vić. Je­le­na Di­mi­tri­je­vić ja­vi­la se sti­ho­vi­ma sa­svim sred­nje vred­no­sti... Iako su bez ve­će ori­gi­nal­no­sti i ja­če sna­ge, sa jed­no­li­kim pred­me­ti­ma, pi­sa­ni do­sta bez­lič­nim sti­lom, ti ra­do­vi ipak ima­ju svo­ga in­te­re­sa i svo­ju či­ta­lač­ku pu­bli­ku – pre­su­dio je ne­pri­ko­sno­ve­ni Jo­van Sker­lić, ko­ji je po­sta­vio vi­so­ko vi­so­ke knji­žev­ne stan­dar­de.
Pi­sa­ti o vla­sti­tom ži­vo­tu is­po­vjed­no-iskre­no, go­vo­ri­ti o žen­skom kao cen­tral­nom bi­ću ljud­skog bi­ća, ba­vi­ti se sop­stve­nom sva­ko­dne­vi­com, ba­vi­ti se pi­ta­nji­ma sr­ca i du­še, go­vo­ri­ti žen­skim gla­som jed­ni­ne, da­le­ko od svjet­skih te­ma za­stu­plje­nim u dje­li­ma mu­škog auto­ra, sve to bi­lo je do­volj­no da se že­na pi­sac po­put Pe­pe­lju­ge na­đe u ćo­šku.
Tek će se u zad­njih de­se­tak i ne­što vi­še go­di­na obra­ti­ti pa­žnja i na za­ne­ma­re­ne spi­sa­te­lji­ce ko­je su osta­vi­le vri­jed­no dje­lo, i ot­po­če­će nji­ho­va re­ha­bi­li­ta­ci­ja.
Je­le­na Dim­tri­je­vić, pje­sni­ki­nja, pu­to­pi­sac, pri­po­vje­dač, zna­lac ne­ko­li­ko je­zi­ka ko­je je sa­ma na­u­či­la(fran­cu­ski, en­gle­ski, ita­li­jan­ski, grč­ki i tur­ski) bi­la je i sa­mo­svje­sna že­na ko­ja se istin­ski za­la­ga­la za pra­va že­na u svim dru­štve­nim obla­sti­ma. Nje­na in­ti­mi­stič­ka li­ri­ka, kao i pi­sma u ko­ji­ma je iz­no­si­la slo­bo­do­um­ne sta­vo­ve o žen­skom pi­ta­nju – u sre­di­štu su nje­nog stva­ra­la­štva.
(Isto­ri­ja srp­ske knji­žev­no­sti, ali i te­o­ri­e­ti­ča­ri žen­skog pi­sma u ne­kom bli­skom vre­me­nu ne­iz­o­stav­no će se u svo­jim na­uč­no-knji­žev­nim raz­ma­tra­nji­ma vi­še i ana­li­tič­ki­je ba­vi­ti i vri­jed­nim dje­lom Je­le­ne J. Di­mi­tri­je­vić, zna­čaj­ne, a za­bo­ra­vlje­ne knji­žev­ni­ce iz Kru­šev­ca).
Je­le­na J. Dim­tri­je­vić ro­đe­na je 27. fe­bru­a­ra 1862. go­di­ne u Kru­šev­cu u tr­go­vač­koj po­ro­di­ci. Njen otac Ni­ko­la za­u­zi­mao je is­tak­nu­ti po­lo­žaj me­đu tr­go­vač­kim esna­fom, a maj­ka Sta­men­ka, kćer alek­si­nač­kog voj­vo­de Mi­lo­ja, vas­pi­ta­va­la je svo­ju kćer Je­le­nu u pa­tri­jar­hal­nom du­hu. Je­le­na je osnov­nu ško­lu za­vr­ši­la u Alek­sin­cu, a na­kon uda­je 15. Fe­bru­a­ra 1881. go­di­ne za ar­ti­lje­risjkog pot­po­ruč­ni­ka Jo­va­na Di­mi­tri­je­vi­ća ži­vot na­sta­vlja u Ni­šu. Okru­že­na knji­ga­ma iz bi­bli­o­te­ke svog mu­ža u sre­di­ni ko­ja je pot­pu­no dru­ga­či­ja od kru­še­vač­ke , Je­le­na će se sem či­ta­nja, za­in­te­re­so­va­ti i za ži­vot mu­sli­man­skih že­na, ži­vot ko­ji se od­vi­ja me­đu za­tvo­re­nim zi­do­vi­ma ha­re­ma. Ta­ko će na­sta­ti nje­ne pri­po­vjet­ke u ko­ji­ma opi­su­je ži­vot že­ne me­đu vi­so­kim zi­do­vi­ma, a ko­ji, upr­kos broj­nim za­bra­na­ma i ne­prav­da­ma, uspi­je­va da ne­za­dr­ži­vo pul­si­ra žen­skom sen­zu­al­no­ću i čul­no­šću i do­vi­tlji­vo­šću. Ta­kve su nje­ne pro­zne knji­ge: „Pi­sma iz Ni­ša o ha­re­mi­ma”, pri­po­vjet­ke „Fa­ti-sul­tan“, „Sa­fi – Ha­num“, „Me­jer­me – Ha­num“.
Sa mu­žem se se­li u Be­o­grad, gdje će ži­vje­ti do smr­ti, 22. apri­la 1945. go­di­ne. Nje­na sa­hra­na bi­la je jed­na od naj­tu­žni­jih, jer ni­ko­ga ni­je bi­lo da je is­pra­ti na to po­sled­nje pu­to­va­nje i ni­kog ne bje­še da na njen kov­čeg ba­ci za­vjet­ni zem­ni gru­men.
Pr­vu pje­smu „De­voj­ko“ ob­ja­vi­la je 1878, a 1892. go­di­ne ob­ja­vi­la je i pje­smu „Ba­ba Kra­sa“ ko­ri­ste­ći ni­ški di­ja­le­kat i na­zvav­ši je „pri­po­vjet­kom u sti­hu“ u ta­da­šnjem li­stu „Vi­de­lo“, a ne­ke pje­sme ob­ja­vlji­va­la je u ča­so­pi­si­ma„Vi­la“ i Otadž­bi­na.“
Za­ni­mljiv je po­da­tak da je na pred­log kri­ti­ča­ra Pa­vla Po­po­vi­ća, ko­ji je za raz­li­ku od Jo­va­na Sker­li­ća ci­je­nio njen knji­žev­ni rad, ob­ja­vi­la ro­man „No­ve“ u Srp­skoj knji­žev­noj za­dru­zi, u Be­o­gra­du 1912. go­di­ne.
(Na­sta­vi­će se)