PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Upr­kos to­me što su svi slo­je­vi srp­skog gra­đan­stva, u svi­ma pod­ruč­ji­ma ži­vo­ta, osje­ća­li fe­u­dal­nu ste­gu i što su že­lje­li da je se oslo­bo­de, ne mo­že se re­ći da je ono u cje­li­ni bi­lo sa­zre­lo za do­sljed­no spro­vo­đe­nje gra­đan­sko-de­mo­krat­ske re­vo­lu­ci­je, za ru­še­nje fe­u­dal­nog si­ste­ma, za us­po­sta­vlja­nje ka­pi­ta­li­stič­kih dru­štve­nih od­no­sa i za iz­vo­je­va­nje na­ci­o­nal­ne ne­za­vi­sno­sti i po­li­tič­kih slo­bo­da. Osim jed­nog di­je­la tr­go­vač­ke bur­žo­a­zi­je, srp­sko gra­đan­stvo još ni­je bi­lo do­volj­no raz­vi­je­no i do­volj­no sna­žno, ni­ti ide­o­lo­ški sa­svim zre­lo i spo­sob­no da ostva­ri ci­lje­ve gra­đan­sko-de­mo­krat­ske re­vo­lu­ci­je.Ima­ju­ći to u vi­du, mo­že se za­klju­či­ti da je re­vo­lu­ci­ja za na­še gra­đan­stvo bi­la pre­u­ra­nje­na, za­to što je ona svo­jim znat­nim di­je­lom još uvi­jek ima­la ma­lo­gra­đan­ski ka­rak­ter.
Po­seb­no mje­sto u srp­skom dru­štvu uoči re­vo­lu­ci­je ima­li su plem­stvo i sve­šten­stvo, od­no­sno cr­kve­na je­rar­hi­ja.Srp­sko plem­stvo bi­lo je ma­lo­broj­no. Na­sta­lo je od obo­ga­će­nih gra­đa­na ili od gra­ni­čar­skih ofi­ci­ra, ku­po­vi­nom ili rat­nim za­slu­ga­ma. Osim u re­đim slu­ča­je­vi­ma, srp­sko plem­stvo se br­zo odva­ja­lo od svog na­ro­da i od­na­ro­đi­va­lo. Naj­vi­še se po­ma­đa­ri­va­lo. Da bi sa­kri­li svo­je ple­bej­sko po­ri­je­klo, ko­jeg su se sti­dje­li, srp­ski ple­mi­ći su mi­je­nja­li svo­ja pre­zi­me­na, a ne­kad i vje­ru.Uop­šte uzev, srp­sko plem­stvo je u svom na­ro­du ima­lo ne­znat­nu ulo­gu i bi­lo je u nje­mu bez uti­ca­ja. Sa­va Te­ke­li­ja, Sa­va Vu­ko­vić i nji­ma slič­ni da­ro­dav­ci bi­li su me­đu na­šim ple­mi­ći­ma ve­o­ma ri­jet­ki.
Ka­da je ri­ječ o sve­šten­stvu,tre­ba zna­ti da ono ni­je či­ni­lo je­din­stve­nu dru­štve­nu ka­te­go­ri­ju. Di­je­li­lo se na ni­že i vi­še sve­šten­stvo i na ka­lu­đe­re. Ni­že sve­šten­stvo, ko­je je ži­vje­lo na se­lu, di­je­li­lo je sud­bi­nu na­ro­da i naj­če­šće je išlo za­jed­no s na­ro­dom. Od vre­me­na Do­si­te­ja Ob­ra­do­vi­ća, ka­lu­đe­ri po srp­skim ma­na­sti­ri­ma gu­bi­li su ugled i uti­caj u na­ro­du, ta­ko da su u vri­je­me re­vo­lu­ci­je 1848/49. igra­li spo­red­nu ulo­gu. Vi­še sve­šten­stvo, cr­kve­na je­rar­hi­ja, za­jed­no sa srp­skim plem­stvom, bi­lo je no­si­lac fe­u­dal­nog si­ste­ma. Ono je ras­po­la­ga­lo re­la­tiv­no ve­li­kim po­sje­di­ma i do re­vo­lu­ci­je, iako ni­je ima­lo ona pra­va ko­je je ima­lo vi­so­ko ri­mo­ka­to­lič­ko sve­šten­stvo, zva­nič­no je bi­lo po­li­tič­ki pred­stav­nik srp­skog na­ro­da u Ugar­skoj.Svo­je vođ­stvo i svo­ju po­li­ti­ku cr­kve­na je­rar­hi­ja za­sni­va­la je na pri­vi­le­gi­ja­ma. Ona je ima­la od­lu­ču­ju­ću ulo­gu u cr­kve­no-na­rod­nim sa­bo­ri­ma, ko­ji su bi­li je­di­na le­gal­na for­ma po­li­tič­kog ži­vo­ta Sr­ba iz Ugar­ske. Bor­bu za na­ci­o­nal­na i vjer­ska pra­va je­rar­hi­ja je vo­di­la ta­ko što se tru­di­la da oču­va pri­vi­le­gi­je do­bi­je­ne od austrij­skih vla­da­ra. Ka­ko je oču­va­nje pri­vi­le­gi­ja naj­vi­še za­vi­si­lo od vo­lje vla­da­ra, je­rar­hi­ja se tru­di­la da uvi­jek bu­de u do­brim od­no­si­ma s Dvo­rom. Ta­kvim po­na­ša­njem to­kom či­ta­vog 18. i pr­vom po­lo­vi­nom 19. vi­je­ka je­rar­hi­ja je uspje­la da oču­va srp­sku na­ci­o­nal­nu i vjer­sku po­seb­nost, ali i svo­je po­sje­de, svoj ugled i vo­de­ću ulo­gu u srp­skom dru­štvu.U sva­kom slu­ča­ju, na­čin na ko­ji se je­rar­hi­ja bo­ri­la za srp­ska na­ci­o­nal­na i vjer­ska pra­va bio je uspje­šan i u da­tim okol­no­sti­ma je­di­no mo­guć.
Me­đu­tim, po­ja­vom srp­skog gra­đan­stva, nje­go­vim eko­nom­skim ja­ča­njem, po­ra­stom dru­štve­nog uti­ca­ja i kul­tur­nim uspo­nom, na srp­sku po­li­tič­ku sce­nu stu­pi­la je no­va dru­štve­na gru­pa­ci­ja, ko­ja ni­je bi­la za­do­volj­na me­to­dom i ci­lje­vi­ma bor­be je­rar­hi­je. Srp­sko gra­đan­stvo sma­tra­lo je da je bor­ba je­rar­hi­je za oču­va­nje pri­vi­le­gi­ja za­star­je­la i ne­do­volj­na. Sto­ga je ona tu bor­bu, ko­ja se svo­di­la na bor­bu za oču­va­nje na­ci­o­nal­nih i vjer­skih pra­va, že­lje­la da pro­ši­ri. Po­zi­va­ju­ći se na pri­vi­le­gi­je, ko­je su mu slu­ži­le kao po­la­zna osno­va u bor­bi za na­ci­o­nal­na i vjer­ska pra­va, gra­đan­stvo je spo­ji­lo na­ci­o­nal­ne sa so­ci­jal­nim za­htje­vi­ma i eko­nom­skom eman­ci­pa­ci­jom. Svo­jom po­ja­vom i pro­ši­re­nim za­htje­vi­ma u vo­đe­nju srp­ske po­li­ti­ke, gra­đan­stvo se po­ja­vi­lo kao kon­ku­rent je­rar­hi­ji. Ka­ko je­rar­hi­ja ni­je bi­la sprem­na da ustuk­ne pred gra­đan­stvom, a gra­đan­stvo ni­je htje­lo, ni­ti je mo­glo da od­u­sta­ne od svo­jih sta­vo­va, za­po­če­la je me­đu nji­ma bor­ba za pr­ven­stvo. Ona je du­go ti­nja­la a raz­buk­ta­la se tek po­sli­je re­vo­lu­ci­je, po­čet­kom še­zde­se­tih go­di­na 19. vi­je­ka. Nju se spret­no zna­li da is­ko­ri­ste i Dvor i ma­đar­ske vla­de, pa je jed­na­ko bi­la štet­na i po ugled je­rar­hi­je i gra­đan­stva, a po­seb­no po srp­ske na­ci­o­nal­ne in­te­re­se.
Iako srp­sko gra­đan­stvo ni­je u pot­pu­no­sti bi­lo sa­zre­lo da do­sljed­no spro­ve­de de­mo­krat­sku re­vo­lu­ci­ju, ono je, za­jed­no sa se­lja­štvom, ima­lo pu­no raz­lo­ga (na­ci­o­nal­nih, so­ci­jal­nih, eko­nom­skih i po­li­tič­kih) da je u ta­la­su re­vo­lu­ci­o­nar­nih po­kre­ta u Evro­pi pri­hva­ti sa odu­še­vlje­njem. Ali, va­lja to na­gla­si­ti, eko­nom­ska sla­bost i ne­do­volj­na raz­vi­je­nost srp­ske bur­žo­a­zi­je ne­će osta­ti bez rđa­vih po­slje­di­ca po kraj­nji is­hod re­vo­lu­ci­je.
U mar­tov­skim da­ni­ma, ka­da su re­vo­lu­ci­jom bi­li za­ha­va­će­ni i Beč i Pe­šta, po­sta­vi­lo se pi­ta­nje ku­da će kre­nu­ti i ka­ko će se u tim te­škim tre­nu­ci­ma po­na­ša­ti Sr­bi. Kod njih se po­kret po­čeo ši­ri­ti neo­r­ga­ni­zo­va­no i spon­ta­no, ali je za­hva­tao sve ši­re ma­se sta­nov­ni­ka. Na sa­mom po­čet­ku po­kret je bio bez ru­ko­vod­stva, ko­je se ofor­mi­lo tek po­čet­kom ma­ja.
(NA­STA­VI­ĆE SE)