PI­ŠE: Lju­bo­je Ž.Ron­do­vić


Boj na Ša­ran­ci­ma je bio 1862. go­di­ne, na Pre­o­bra­že­nje, 19. av­gu­sta. To je naj­slav­ni­ja po­bje­da nad tur­skom voj­skom u dur­mi­tor­skom kra­ju i jed­na od voj­nič­ki naj­u­spje­šni­jih na te­re­nu her­ce­go­vač­ko-cr­no­gor­skom. Tu je ša­ka, od ne­što pre­ko 400 ju­na­ka (na­ro­da-usta­ni­ka), po­bi­je­di­la oko 14 pu­ta ja­ču si­lu, od pre­ko 6000 tur­skih voj­ni­ka. Po­gi­nu­lo ih je oko 60 bo­ra­ca, ali su tur­skoj si­li na­ne­se­ni pre­ko 20 pu­ta ve­ći gu­bi­ci, ko­ji su iz­no­si­li pre­ko 12 sto­ti­na. Mno­gi su po­da­ci ne­po­u­zda­ni, pa su is­pre­da­ne le­gen­de. Opi­si su obič­no u sla­vlje­nič­kom to­nu i upro­šće­ni, a boj je bio di­na­mi­čan, sa mno­štvom pro­mjen­lji­vih fak­to­ra.
Ša­ran­ski boj, po­red ne­do­stat­ka isto­rij­skih do­ku­me­na­ta mo­žda ni­je na­šao mje­sto u isto­ri­ji za­to što je op­te­re­ćen mno­gim di­le­ma­ma, a tu je i bor­ba za pre­stiž. Za opis tur­ske voj­ske di­le­me su: ka­kav je bio njen za­da­tak i ka­da je na­re­đe­nje iz­da­to, oda­kle je bio ko­man­dant, ko­ji je broj uče­sni­ka i broj po­gi­nu­lih? Za usta­ni­ke – sna­ge od­bra­ne di­le­me su: ka­ko su ma­lo­broj­ni i osla­blje­ni bra­ni­o­ci slo­mi­li ogrom­nu tur­sku voj­sku, ko je ko­man­do­vao u bo­ju, ko­li­ko su bro­ja­le nji­ho­ve sna­ge i ko­li­ko je tra­jao sa­mi boj?
Bor­bi za pre­stiž su po­go­do­va­le di­le­me ko­je su pro­iz­i­la­zi­le iz slo­že­nih okol­no­sti bo­ja i ne­po­u­zda­no­sti po­da­ta­ka. Ta­ko je do­šlo do pri­stra­snog tvr­đe­nja gdje je bio od­lu­ču­ju­ći udar i pri­ka­za da se bor­ba od­vi­ja­la u jed­nom uda­ru. Jed­ni su tvr­di­li da je to bi­lo na Ru­dan­ci­ma, gdje su bi­li uglav­nom Ša­ran­ci, dru­gi da je to bi­lo na Braj­ko­va­či, gdje su u zna­čaj­nom bro­ju bi­li Je­zer­ci, a tre­ći da su bor­bu ri­je­ši­li usko­ci-haj­du­ci. Vu­ko­man Dža­ko­vić is­ti­če da su voj­vo­da Mir­ko Pe­tro­vić, knjaz Ni­ko­la i Vu­le Kne­že­vić da­li pri­stra­san opis, da bi se pje­snič­ki is­ta­kao he­ro­i­zam, a ne vje­šti­na uda­ra i go­nje­nja. Za mje­sto uda­ra su ozna­či­li Ru­dan­ca, da ta­ko po­pu­la­ri­šu no­vu vlast Cr­ne Go­re nad Ša­ran­ci­ma, jer je tu bi­la ku­ća ka­pe­ta­na Jok­si­ma Kne­že­vi­ća. Po nje­mu je Vu­le Kne­že­vić pre­ću­tao isti­nu iz že­lje da pro­sla­vi svo­je brat­stvo Kne­že­vi­će. Stav o od­lu­ču­ju­ćem bo­ju od Braj­ko­va­če do Ta­re pr­vi za­stu­pa Isa­i­lo­To­mić 1896. go­di­ne. I Vu­ko­man Dža­ko­vić do­ka­zu­je da je po­bje­da po­stig­nu­ta od­luč­nim uda­rom na Braj­ko­va­či.
Po jed­ni­ma, is­pa­da da su tur­ske sna­ge sa­mo bje­ža­le, a po dru­gi­ma, da su bi­li ju­ri­ši i pro­ti­vju­ri­ši če­ti­ri sa­ta! Ni­je bi­lo mo­gu­će da voj­ska od sa­mo 400 usta­ni­ka po­stig­ne iz­ne­na­đe­nje nad či­ta­vom voj­skom od 6000 Tu­ra­ka, od­nos 15:1. Ta­da ne bi svi tur­ski gla­va­ri bi­li po­bi­je­ni u pr­vom plo­tu­nu. Ta­ko nad­moć­nu voj­sku ne bi uhva­ti­la pa­ni­ka, ne bi po­gi­nu­lo sa­mo 60 bo­ra­ca od­bra­ne. Uvjer­lji­vi­je je da su na Braj­ko­va­ču, uz ko­man­du, sti­gle ma­nje sna­ge od oko 2000 bo­ra­ca, pa je bi­lo mo­gu­će po­bi­ti gla­va­re i iza­zva­ti pa­ni­ku. Kod svih ne­do­sta­je sa­gle­da­va­nje da ni­je sve raz­ri­je­še­no ta­ko jed­no­stav­no u jed­nom uda­ru. Bor­be su se od­vi­ja­le raz­li­či­tim in­te­zi­te­tom du­že vre­me­na i na či­ta­vom pro­sto­ru, u tri fa­ze od Je­li­ne Go­re do Ta­re is­pod Po­da.
Po­bjed­ni­ci su zna­li da pri­stra­sno opi­su­ju, uve­li­ča­va­ju­ći broj tur­skih sna­ga i žr­ta­va. Ni­je sa­gle­dan zna­čaj te­re­na, ne­ma po­da­ta­ka ni sa tur­ske stra­ne, pa mno­gi po­da­ci osta­ju i da­lje otvo­re­ni. Sko­ro svi ko­ji su opi­si­va­li su ve­li­ča­li, a po­naj­vi­še pod­ba­ci­li ne shva­ta­ju­ći zna­čaj po­bje­de.
Naj­no­vi­ja pje­sma, sni­mlje­na na CD i pje­va­na na pro­sla­vi 150 go­di­šnji­ce bo­ja, do­ne­kle po­pu­nja­va ovu pra­zni­nu. Opje­va­no je ju­na­štvo ko­je je te­ma gu­sa­la. Ali, ni pje­sma ni­je mo­gla da pru­ži broj­ne po­dat­ke i da iz­ra­zi slo­že­nost do­ga­đa­ja. Za­to sam se od­lu­čio na po­se­ban opis, ko­ji je ob­ja­vljen 2012. go­di­ne u knji­zi „Ša­ran­ci – isto­rij­ski frag­men­ti“. Naj­vi­še sam ko­ri­stio opi­se ko­je su da­li Ša­ran­ci: Vu­le Kne­že­vić, Vu­ko­man Dža­ko­vić i Kr­sto Kne­že­vić (po Ra­šu Kne­že­vi­ću) i isto­ri­čar Žar­ko Le­ko­vić. Uvjer­lji­vost po­da­ta­ka sam pro­cje­nji­vao pre­ma onom ka­ko su od­go­va­ra­li te­re­nu i do­ga­đa­ji­ma da­tim u opi­su bor­bi 1862. go­di­ne u ra­du dr Bran­ka Pa­vi­će­vi­ća, jer je Ša­ran­ski boj nji­hov sa­stav­ni dio. Na­sto­jao sam da is­pra­vim ro­man­ti­čar­ske opi­se, da iz­bjeg­nem pri­stra­snost, da se opis ma­lo pri­ze­mlji, da se pru­ži voj­nič­ki pot­pu­ni­ja i objek­tiv­ni­ja sli­ka bo­ja i nje­go­vog zna­ča­ja. Kroz pro­cje­ne se da­ju vje­ro­vat­ni od­go­vo­ri na mno­ge di­le­me i na kra­ju se pot­pu­ni­je uka­zu­je na zna­čaj bo­ja. Rad je is­tra­ži­va­nje i ne­ma pre­ten­zi­ju da da­je ko­nač­ne isti­ne. U opi­su je naj­vi­še pa­žnje po­sve­će­no voj­nič­kim pi­ta­nji­ma: za­da­tak tur­skih sna­ga, sna­ge i gu­bi­ci su­ko­blje­nih stra­na i sa­dr­žaj bo­ja. Ov­dje se da­je skra­će­ni, a u po ne­čem pre­ra­đe­ni i do­pu­nje­ni opis tog ob­ja­vlje­nog ra­da.
(Na­sta­vi­će se)