PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Vla­da­vi­na kne­za Alek­san­dra Karađorđevića, si­na vo­žda Ka­ra­đor­đa i oca bu­du­ćeg kra­lja Sr­bi­je Pe­tra I Ka­ra­đor­đe­vi­ća, osim što je upam­će­na po usta­vo­bra­ni­te­lji­ma ko­ji su su­štin­ski vr­ši­li vlast, i kao raz­do­blje bez ra­ta, osta­la je pre­po­zna­tlji­va i „po pr­vom srp­skom dvo­ru u sti­lu evrop­skih dvo­ro­va”. Ka­ko je iz­gle­dao taj dvor i ka­ko se od­vi­jao ži­vot na nje­mu, opi­sao nam je na vr­lo upe­ča­tljiv i sli­ko­vit na­čin dr Ne­boj­ša Jo­va­no­vić u svoj knji­zi „Dvor kne­za Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća 1842–1858”, ko­ju je iz­da­la be­o­grad­ska „La­gu­na”. Pri­kaz di­je­la at­mos­fe­re ko­ja je ta­da vla­da­la na dvo­ru, „u no­voj pre­sto­ni­ci Be­o­gra­du ko­ji u to vri­je­me bro­ji je­dva 15.000 sta­nov­ni­ka” – sa­dr­ži­na je ovog felj­to­na, ko­ji ob­ja­vlju­je­mo uz za­jed­nič­ko odo­bre­nje auto­ra i iz­da­va­ča.
Dr Ne­boj­ša Jo­va­no­vić ro­đen je 1963. go­di­ne u Lo­zni­ci, gdje je za­vr­šio osnov­nu i sred­nju ško­lu. Osnov­ne i post­di­plom­ske stu­di­je za­vr­šio je na Odje­lje­nju za isto­ri­ju Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du, gdje je i dok­to­ri­rao. Za­po­slen je kao ured­nik u Za­vo­du za udž­be­ni­ke u Be­o­gra­du. Po­red ove ob­ja­vio je i knji­ge: „Usta­nič­ka či­tan­ka (1804–1815)”, „Lek­si­kon lič­no­sti u udž­be­ni­ci­ma isto­ri­je”, „Kne­z Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vi­ć (1806–1885)”, „Go­spo­dar Je­vrem i nje­gov štap” i „En­ci­klo­pe­di­ja Pr­vog svjet­skog ra­ta 1914–1918”.
Po­znat je i po knji­žev­nim dje­li­ma: „Ide­mo na Za­greb” i „Ro­man o ple­bej­ci­ma”. Član je Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Sr­bi­je. Ba­vi se i sli­kar­stvom.
Dvo­ro­vi srp­skih vla­da­ra u 19. vi­je­ku ni­je­su do sa­da ob­ra­đi­va­ni kao za­seb­na isto­ri­o­graf­ska te­ma. Am­bi­jen­ti na­ših ta­da­šnjih vla­dar­skih ku­ća ma­nje ili vi­še je­su po­zna­ti, ali – s ob­zi­rom na ulo­gu ko­ju su ima­li u po­li­tič­kom ži­vo­tu ze­mlje – ne i do­volj­no.
Do 1903. go­di­ne na srp­skom pre­sto­lu smi­je­ni­lo se se­dam vla­da­ra (vo­ždo­va, kne­že­va i kra­lje­va) iz dvi­je di­na­sti­je, od ko­jih su dvo­ji­ca kne­že­va vla­da­la po dva pu­ta. U pro­sje­ku, vla­da­li su po 14 go­di­na. Ro­do­na­čel­ni­ci obje di­na­sti­je po­ni­kli su iz mno­go­čla­nih se­ljač­kih po­ro­di­ca, a nji­ho­vi po­tom­ci već su se že­ni­li stra­nim prin­ce­za­ma i uno­si­li – pr­vo u svo­je do­mo­ve a po­tom i u ze­mlju – evrop­ski duh i obi­ča­je. U nji­ho­vo vri­je­me Sr­bi­ja se uz­di­gla u dr­ža­vo­tvor­nom, po­li­tič­kom, kul­tur­nom, pri­vred­nom i voj­nom po­gle­du, pro­ši­ri­la gra­ni­ce ka ju­gu i ste­kla so­li­dan me­đu­na­rod­ni ugled. Od jed­ne pro­vin­ci­je Oto­man­skog car­stva, s po­čet­ka vi­je­ka, iz­ra­sla je u ne­za­vi­snu Kne­že­vi­nu (1878), a po­tom i Kra­lje­vi­nu (1882). Isto­rij­ska na­u­ka osvi­je­tli­la je mno­ge te­me iz ovog pe­ri­o­da, a nji­ma su, od sa­mog po­čet­ka, bi­li in­spi­ri­sa­ni i lju­di od pe­ra van na­ših gra­ni­ca.
Svi na­ši vla­da­ri u 19. vi­je­ku tru­di­li su se da ži­ve u li­je­pim ku­ća­ma (ve­ći­nu njih sa­mi su po­di­gli), ali u ras­ko­ši i dvor­skom ce­re­mo­ni­ja­lu nijesu pretjerivali. Od vre­me­na dru­ge vla­de kne­za Mi­ha­i­la (1860–1868) to­me se po­kla­nja­la od­re­đe­na pa­žnja, ali ne pre­na­gla­še­na. Ipak, od ta­da se mo­že go­vo­ri­ti o utvr­đe­nom dvor­skom pro­to­ko­lu ko­ji je vla­dao kao na ka­kvom za­pad­no­e­vrop­skom dvo­ru. Pri­je to­ga, na­ro­či­to za vri­je­me kne­za Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća (1842–1858), vla­da­re­va ku­ća ni­je se po mno­go če­mu odva­ja­la od bo­ljih či­nov­nič­kih do­mo­va, pa se go­to­vo ta­kvom i sma­tra­la. Šta­vi­še, ku­ća na Te­ra­zi­ja­ma, u Be­o­gra­du, u ko­joj je ži­vio knez sa po­ro­di­com ni­je ni bi­la u nje­go­vom, već dr­žav­nom vla­sni­štvu. Zna se da je kne­gi­nja Per­si­da Ka­ra­đor­đe­vić u svom do­mu or­ga­ni­zo­va­la po­si­je­la na ko­ji­ma se igra­lo, pje­va­lo, či­ta­li se od­lom­ci iz no­vo­na­pi­sa­nih dra­ma, a ko­ji­ma je pri­su­stvo­va­la ta­da­šnja be­o­grad­ska eli­ta, kao i umjet­ni­ci (Di­mi­tri­je Avra­mo­vić, Ste­van To­do­ro­vić, Uroš Kne­že­vić, Jo­van Ste­ri­ja Po­po­vić) i uči­te­lji kne­že­ve dje­ce (Ma­ti­ja Ban, dr Mi­na Vol­fo­va, dr Vi­ljem Ga­bler, dr Lju­de­vit Pod­gor­ski). Pri­je to­ga, slič­na po­si­je­la u Be­o­gra­du or­ga­ni­zo­va­na su u do­mu Je­vre­ma Obre­no­vi­ća. U vri­je­me pr­ve vla­da­vi­ne kne­za Mi­lo­ša (1815–1839), u kra­gu­je­vač­kom ko­na­ku ni­je se po­seb­no dr­ža­lo ni­ti do ka­kvog pro­to­ko­la ni­ti do „evro­pej­skog“ ži­vo­ta ka­kvom su ne­ki či­nov­ni­ci, na­ro­či­to u Be­o­gra­du (po­put po­me­nu­tog kne­že­vog bra­ta Je­vre­ma), već uve­li­ko te­ži­li. A ako ra­ču­na­mo Ka­ra­đor­đe­vo vri­je­me, to­me ta­da, sve i da se htje­lo, zbog rat­nih pri­li­ka, ni­je mo­gla bi­ti po­sve­će­na ve­ća bri­ga.
Do sre­di­ne 19. vi­je­ka, kod nas je za vla­da­rev dom če­šće bio u upo­tre­bi na­ziv „ko­nak“ ne­go „dvor“, dok su se, s dru­ge stra­ne, pod dvo­ro­vi­ma umje­le, kat­kad, pod­ra­zu­mi­je­va­ti i sve bo­lje iz­gra­đe­ne ku­će vi­ših star­je­ši­na.
(NA­STA­VI­ĆE SE)