PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Po use­lje­nju kne­že­ve po­ro­di­ce u ko­nak, on se, pre­ma sa­ču­va­nim iz­vo­ri­ma, po­čeo na­zi­va­ti i „Dvor Knja­že­skij na Te­ra­zij''. Tr­pio je još ne­ko­li­ko pre­prav­ki, a sa­vre­me­ni­ci su opi­sa­li da je bio li­jep i do­bro na­mje­šten, iz­gra­đen „u sti­lu re­ne­san­se, sa ne­znat­nim pri­mje­sa­ma ba­rok­nih mo­ti­va''. Opi­sa­no je da „na gor­njem ka­tu ima 6 so­ba, 1 odža­kli­ju i 1 ka­fe­o­džak; na dol­njem 5 so­ba i 1 po­drum; u avli­ju spro­ću dvo­ra 4 so­be, 1 šta­la i 2 so­be, 1 kuj­na i 1 leb­na fu­ru­na, 1 ko­mo­ra, 1 kuj­na, 1 ka­fe­o­džak s 2 so­be, stra­ža­ra i bu­nar''.
Usko­ro su oko kne­že­vog dvo­ra na­sta­vi­li da po­di­žu ku­će i dru­gi vi­so­ki či­nov­ni­ci ili umjet­ni­ci: Sto­jan Si­mić (pre­ko pu­ta Dvo­ra), Ste­van Pe­tro­vić Kni­ća­nin (ta­ko­đe pre­ko pu­ta, ma­lo na­ni­že), Alek­san­dar Ne­na­do­vić, Je­vrem Ne­na­do­vić, Je­vrem Ga­vri­lo­vić, Alek­san­dar Trif­ko­vić (svi bli­že Te­ra­zi­ja­ma), Uroš Kne­že­vić (uza sam Dvor) i dru­gi. Ku­ća Je­vre­ma Obre­no­vi­ća, ko­ji je bio u iz­gnan­stvu, sta­ja­la je po­vi­še Dvo­ra (na naj­vi­šoj tač­ki da­na­šnje Uli­ce kne­za Mi­lo­ša i nje­nom uglu s Krun­skom), sa­gra­đe­na 1836. go­di­ne. (...)
Po­sli­je ko­nač­nog za­vr­šet­ka iz­grad­nje kne­že­vog ko­na­ka, u ta­da su­sjed­noj „avli­ji'', na mje­stu da­na­šnjeg Sta­rog dvo­ra (da­nas na uglu uli­ca Kra­lja Mi­la­na i dr Dra­go­sla­va Jo­va­no­vi­ća), knez Alek­san­dar je po­di­gao tzv. Ma­li dvo­rac, pri­zem­nu, ali ve­o­ma pro­stra­nu ku­ću u ko­joj su bi­li: Kne­že­va kan­ce­la­ri­ja, Kne­žev­sko pred­stav­ni­štvo i Po­pe­či­telj­stvo ino­stra­nih dje­la.
Na­su­prot Ma­lom dvor­cu, is­toč­no od Ko­na­ka, knez je u okvi­ru dvor­skog kom­plek­sa po­di­gao zgra­du u ko­ju je smje­stio Mi­ni­star­stvo voj­no. To je bi­la jed­no­sprat­na zgra­da, u gru­pi zgra­da ko­je su se na­la­zi­le oko da­na­šnje uli­ce kne­za Mi­lo­ša. I po­sli­je iz­grad­nje no­ve zgra­de Mi­ni­star­stva voj­nog, ni­že uli­ce kne­za Mi­lo­ša, ova zgra­da je ta­ko­đe slu­ži­la za po­tre­be voj­ske.
Po­ro­di­ca kne­za Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća pro­ži­vje­la je u no­vom Dvo­ru če­tr­na­est go­di­na, od 1844. do 1858. go­di­ne. Po­red če­tvo­ro dje­ce – Po­lek­si­je (1833), Kle­o­pa­tre (1835), Sve­to­za­ra (1841-1847) i Pe­tra, ro­đe­nog u Be­o­gra­du 1844. go­di­ne, ne­po­sred­no pred use­lje­nje u no­vi Dvor (sin Alek­si­je, ro­đen u Kra­jo­vi 1836. go­di­ne, umro je u Be­o­gra­du 1840. go­di­ne) – u sa­mom Dvo­ru ro­đe­no je još če­tvo­ro dje­ce: Je­le­na (1846-1867), An­dre­ja (1848-1864), Je­li­sa­ve­ta (1851-1852) i Đor­đe (1856 i 1888). Naj­mla­đi sin Ar­sen (1859-1938) ro­đen je po­sli­je oče­vog si­la­ska s pre­sto­la, u Te­mi­šva­ru, a umro je u Pa­ri­zu, u 79. go­di­ni.
Dok je kne­že­va po­ro­di­ca ra­sla i udob­no se raz­mje­šta­la po Dvo­ru i sam Be­o­grad je ra­stao, i ne­pre­sta­no se mo­der­ni­zo­vao i ur­ba­ni­zo­vao. To­kom 1847. i 1848. go­di­ne po­di­je­ljen je na šest kvar­to­va (Te­ra­zij­ski, Vra­čar­ski, Pa­li­lu­ski, Ze­reč­ki, Mi­tro­po­lij­ski i Sa­va­mal­ski), a uli­ce i so­ka­ci ta­da su pr­vi put do­bi­li zva­nič­na ime­na (Va­ro­ška­pij­ska uli­ca, Stam­bol­ka­pij­ska uli­ca, Glav­na čar­ši­ja Ja­li­ja, Uli­ca ša­re­ne me­a­ne i dr.). Za­ni­mlji­vo je da je Te­ra­zij­skom kvar­tu pri­pa­la čast da se na­zo­ve „Pr­vim'' i da se „pr­va nu­me­ra od Dvo­ra knja­že­skog za­poč­ne'', a po­tom „da nu­me­re ku­ća re­dom sle­du­ju po svim kvar­to­vi­ma jed­na za dru­gom'', što zna­či da su bro­je­vi ra­sli od pe­ri­fe­ri­je ka cen­tru va­ro­ši, od­no­sno, da se kne­žev dvor, iako na pe­ri­fe­ri­ji, sma­trao cen­tral­nim mje­stom u Be­o­gra­du.
Te­ra­zij­ska uli­ca se ni­že Dvo­ra spa­ja­la s Top­či­der­skim dru­mom i taj po­tez je upra­vo u to vri­je­me po­čeo da iz­ra­sta u glav­no še­ta­li­šte Be­o­gra­đa­na.
U mir­no do­ba, ka­kvo je vri­je­me vla­da­vi­ne kne­za Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, Be­o­grad je po­sta­jao bo­gat grad, do­bro snab­dje­ven na­mir­ni­ca­ma. U bo­ga­ti­jim ku­ća­ma, na­ro­či­to vi­so­kih či­nov­ni­ka i go­spo­de, po­če­lo se obil­no je­sti. Na be­o­grad­sko pri­sta­ni­šte, la­đa­ma su Du­na­vom i Sa­vom sa austrij­ske stra­ne do­vo­že­ni bi­je­lo bra­šno, ka­ša (griz), kva­sac, pi­ri­nač, so­či­vo, čaj, va­ni­la, ba­dem, bi­ber, su­vo gro­žđe, pi­vo, rum, li­ker, čo­ko­la­da, zej­tin, gu­šči­ja mast, sar­di­ne, svje­ža ri­ba, sa­la­ma, še­ćer, po­mo­ran­dže, li­mu­no­vi i sl. Se­lja­ci iz užič­kog kra­ja do­vo­zi­li su na svo­jim sit­nim ko­nji­ći­ma na be­o­grad­ske pi­ja­ce ka­či­ce s kaj­ma­kom, smok, pa­strm­ku, sla­ni­nu i su­še­no me­so. Sa­vom su iz Bo­sne pri­sti­za­le la­đe pre­to­va­re­ne ja­bu­ka­ma, kru­ška­ma, su­vim šlji­va­ma, pek­me­zom, me­dom i bre­zo­vim me­tla­ma. Ro­ba je sa pri­sta­ni­šta pre­to­va­ra­na u ko­la i od­vo­že­na na pi­ja­ce ili je is­to­va­ra­na u ma­ga­ze i ve­li­ke ma­ga­ci­ne kod Go­spo­dar­ske me­ha­ne, da bi se pro­da­va­la na ve­li­ko. Na isto mje­sto, ali s ro­bom za po­seb­ne ma­ga­ci­ne – so­la­re, sti­za­le su i la­đe „so­la­ri­ce'' iz Vla­ške i Mol­da­vi­je, ko­je su do­vo­zi­le vla­šku so u kru­pi­ca­ma.
(NA­STA­VI­ĆE SE)