<br /> Ju­bi­lej aka­de­mi­ka i pro­fe­so­ra Mi­o­mi­ra Da­ši­ća je ri­je­dak i za po­što­va­nje. Ovaj rad u ob­li­ku felj­to­na sa za­do­volj­stvom sam pri­pre­mio, tim pri­je što je aka­de­mik Da­šić moj pro­fe­sor na osnov­nim stu­di­ja­ma i men­tor na od­bra­ni dok­tor­ske di­se­r­ta­ci­je, kao i re­cen­zent mo­jih pr­vih na­uč­nih ra­do­va i član ko­mi­si­ja za iz­bor u na­uč­na zva­nja, što sa po­no­som is­ti­čem.
Iz op­šir­ne bi­o­gra­fi­je aka­de­mi­ka Da­ši­ća, ko­ju je za Bi­o­bi­bli­o­gra­fi­ju sa­sta­vio Do­bri­lo Ara­ni­to­vić, u ovom ra­du na­vo­dim naj­ka­rak­te­ri­stič­ni­je de­ta­lje. Na­i­me, Ara­ni­to­vić je in­si­sti­rao da Da­šić bu­de što op­šir­ni­ji, u če­mu će mu on, do­ne­kle, udo­vo­lji­ti po­sli­je „re­zer­ve i ot­po­ra“. Po­red raz­go­vo­ra s njim, Ara­ni­to­vić je gra­đu za bi­o­gra­fi­ju cr­pio iz pu­bli­ko­va­nih in­ter­vjua i pri­ka­za nje­go­vih knji­ga, kao i re­fe­ra­ta za Da­ši­ćev iz­bor za re­dov­nog čla­na CA­NU ko­ji su pod­ni­je­li aka­de­mi­ci Vla­do Stru­gar i Pe­tar Vla­ho­vić.
Aka­de­mik Mi­o­mir Da­šić ro­đen je 15. no­vem­bra 1930. go­di­ne u se­lu Rov­ca kod Be­ra­na, od oca Sve­ti­sla­va i maj­ke Alek­san­dre Le­ne (ro­đe­ne Ki­ko­vić). Mi­o­mir je pr­vo od osmo­ro dje­ce sreć­nih ro­di­te­lja (tri si­na i pet kće­ri ). Brat­stvo Da­šić je vr­lo ugled­no u Gor­njem Po­li­mlju, po­seb­no u še­ku­lar­skom ple­me­nu, za ko­je je Jo­van Cvi­jić tvr­dio da je naj­sta­ri­je srp­sko ple­me u do­li­ni Li­ma.
Mi­o­mir Da­šić je ro­đen u imuć­noj se­ljač­koj po­ro­di­ci. Bo­gat­stvo ne­kog do­ma­ći­na na se­lu od­u­vi­jek se mje­ri­lo bro­jem gr­la sto­ke, pa je bo­gat­stvo Da­ši­će­vog oca spa­da­lo u naj­ve­će u či­ta­voj obla­sti Gor­njeg Po­li­mlja. Nje­gov otac Sve­ti­slav, po pri­ro­di bi­star, naj­vi­še je vo­lio da či­ta ep­ske pje­sme i na­rod­ne pri­če. Imao je da­ra da uda­ra u stru­ne gu­sa­la i ra­do je uz njih pje­vao ve­li­ki broj ep­skih pje­sa­ma, ko­je su u nje­go­vom si­nu Mi­o­mi­ru, slu­ša­ju­ći ih od ra­ne mla­do­sti, raz­vi­le lju­bav pre­ma pro­šlo­sti i osje­ća­nje pa­tri­o­ti­zma.
Kao pr­vi­je­nac u po­ro­di­ci, Mi­o­mir je od ro­đe­nja bio pred­o­dre­đen za ško­lo­va­nje. Iako naj­sta­ri­ji, po svom pri­zna­nju, ni­je bio raz­ma­že­no di­je­te jer su otac i maj­ka, i po­red pra­vič­no­sti, bi­li rad­ni i stro­gi. Ovaj bu­du­ći pro­fe­sor uni­ver­zi­te­ta i aka­de­mik je pri­je po­la­ska u ško­lu, kao us­ta­lom i nje­go­vi vr­šnja­ci sa se­la, ču­vao sta­da jag­nja­di, a ka­sni­je i dru­ge krup­ni­je sto­ke.
U osnov­nu ško­lu Mi­o­mir Da­šić je po­šao škol­ske 1937/38. go­di­ne. Od­mah je za­pa­žen kao iz­van­red­no bi­star i spo­so­ban đak. Uči­telj mu je bio Lju­bo­mir De­vić, mar­ljiv i stru­čan čo­vjek, ma­da če­sto pri­je­ke na­ra­vi. Ne­ri­jet­ko se su­ko­blja­vao sa se­lja­ci­ma oko nji­ho­vih oba­ve­za pre­ma ško­li, a po­ne­kad je bi­lo i ne­spo­ra­zu­ma zbog nje­go­vog ne­re­dov­nog do­la­ska na na­sta­vu. Sve se to sti­ša­va­lo po­sre­do­va­njem ugled­nih do­ma­ći­na u se­lu, a uči­telj De­vić je uspje­šnom na­sta­vom do­ka­zi­vao da se iz­gu­blje­no vri­je­me mo­že na­dok­na­di­ti. Iz sva­ke ge­ne­ra­ci­je nje­go­vih đa­ka bi­lo je uvi­jek onih ko­ji su upi­si­va­li Be­ran­sku gim­na­zi­ju po­sli­je uspje­šno po­lo­že­nog pri­jem­nog is­pi­ta, što je naj­ve­ći do­kaz uči­te­lje­vog uspje­ha.
Ina­če, uči­telj se naj­vi­še i pam­ti, pa Da­šić ni­je bez raz­lo­ga svoj is­kaz o pr­vom uči­te­lju dao is­crp­no.
Uči­telj Lju­bo­mir De­vić je imao pri­mjer­nu po­ro­di­cu. Sa su­pru­gom Mil­kom, ko­ja je bi­la iz ugled­ne grad­ske be­ran­ske po­ro­di­ce Vu­jo­še­vić, imao je če­tvo­ro dje­ce. Naj­sta­ri­ja kćer­ka Ol­ga po­ha­đa­la je na­sta­vu u Mi­o­mi­ro­voj ge­ne­ra­ci­ji, bi­la je od­li­čan đak, ali ne kao on, ko­ji je če­sto ocje­nji­van ocje­nom 5+, a na pi­sme­nim sa­sta­vi­ma i ocje­nom 6, iako te ocje­ne ni­je­su po­sto­ja­le u si­ste­mu vred­no­va­nja zna­nja. Tim ocje­na­ma uči­telj ga je iz­dva­jao od dru­gih od­li­ka­ša. Ol­ga De­vić se naj­vi­še dru­ži­la i igra­la sa Mi­o­mi­rom Da­ši­ćem, a nji­ho­vo pri­ja­telj­stvo se na­sta­vi­lo i u gim­na­zi­ji, sve do nje­ne ra­ne uda­je.
Mi­o­mir Da­šić je bio naj­bo­lji uče­nik, ne sa­mo svo­je ge­ne­ra­ci­je, ne­go se go­vo­ri­lo da mu ni­je bi­lo „rav­na đa­ka“. Na­sta­va je po­či­nja­la sa Oče naš, ko­ju je on kao naj­bo­lji đak iz­go­va­rao, a uči­telj ga je po­vre­me­no za­du­ži­vao da ra­di sa sla­bi­jim đa­ci­ma. Če­tvr­ti raz­red osnov­ne ško­le Da­šić je za­vr­šio po­čet­kom april­skog ra­ta 1941. go­di­ne. Na­i­me, uči­telj De­vić je oti­šao na po­ziv o mo­bi­li­za­ci­ji voj­ske, a pri­je to­ga, 7. apri­la, po­di­je­lio je svje­do­čan­stva đa­ci­ma. De­vić je iz­bje­gao za­ro­blja­va­nje, uče­stvo­vao u jul­skom ustan­ku, a za­tim pri­stu­pio čet­nič­kom po­kre­tu i po­stao ko­man­dir če­te u Rov­ci­ma. Po­gi­nuo je 1944. go­di­ne kod Moj­kov­ca.(Na­sta­vi­će se)

Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić