Pre­veo i pri­re­dio: Slav­ko K. Šće­pa­no­vić


„Osnov­nu ško­lu sam po­ha­đao u rod­nom kra­ju. Pr­vi raz­red sam za­vr­šio u Kra­lje­vi­ni Cr­noj Go­ri, dru­gi pod vla­šću Austro­u­gar­ske, tre­ći i čer­tvr­ti u Kra­lje­vi­ni Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca... Osma, de­ve­ta, de­se­ta i je­da­na­e­sta go­di­na mo­ga ži­vo­ta po­du­da­ri­le su se sa Pr­vim svjet­skim ra­tom, sa slo­mom cr­no­gor­ske dr­ža­ve, sa od­stup­ni­com raz­bi­je­ne i glad­ne srp­ske voj­ske, sa in­ter­ni­ra­njem u lo­go­re smr­ti u Ma­đar­skoj i Austri­ji, sa pre­če­šlja­va­njem šu­ma... sa za­sje­da­ma oku­pa­to­ra, sa ubi­ja­njem cr­no­gor­skih po­bu­nje­ni­ka, sa gla­đu od ko­je u oko­li­ni ne umi­ru sa­mo oni ko­ji kra­du, sa ne­pre­kid­nim „cr­nim gla­so­vi­ma”, iz lo­go­ra i opla­ki­va­njem onih ko­ji su ta­mo osta­li mr­tvi, sa neo­če­ki­va­nom stra­šnom eks­plo­zi­jom ko­ja je za nas u oku­pa­ci­ji bi­la još stra­šni­ja. To su oku­pa­to­ri na uz­vi­še­nju iz­nad na­šeg se­la uni­šti­li ba­te­ri­ju ru­skih to­po­va ko­je su sta­nov­ni­ci Po­li­mlja bi­li tu za­ko­pa­li... Ti­me su oku­pa­to­ri pot­ko­pa­li ta­mo i po­sled­nje ostat­ke cr­no­gor­ske ne­za­vi­sno­sti, po­sle­de­nje taj­ne na­de na oslo­bo­đe­nje...”
Sre­di­nom dva­de­se­tih go­di­na, već u vri­je­me Kra­lje­vi­ne Sr­ba Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca, Zo­go­vi­će­vi ro­di­te­lji su se na­da­li obe­ća­nom bo­ljem ži­vo­tu. Za­jed­no sa mno­gim cr­no­gor­skim po­ro­di­ca­ma pre­se­li­li su se u Me­to­hi­ju, u oko­li­nu Pe­ći, na gra­ni­ci sa Al­ba­ni­jom. Obič­ni se­lja­ci ni­je­su mo­gli ni za­mi­sli­ti da je ru­ko­vod­stvo iz Be­o­gra­da ra­ču­na­lo da će, upra­vo uz nji­ho­vu po­moć, is­ti­snu­ti Al­ban­ce ko­ji su ži­vje­li na toj te­ri­to­ri­ji. Nji­hov sin, uče­nik, vi­dio je i shva­tio mno­go vi­še: vla­sti su bi­le ne­pra­ved­ne pre­ma sta­ro­sje­di­o­ci­ma, ta­ko­đe si­ro­ma­šnim ze­mljo­rad­ni­ci­ma, kao što su bi­li nji­ho­vi sa­ple­me­ni­ci. Vla­sti su pla­ši­le do­šlja­ke iz Cr­ne Go­re i Her­ce­go­vi­ne Al­ban­ci­ma i Mu­sli­ma­ni­ma sta­ro­sje­di­o­ci­ma. Po­stu­pa­li su isto kao i pret­hod­ne vla­sti u ze­mlji. Ni­je­su li to ra­di­le kao da že­le da tu­đim ru­ka­ma va­de vre­lo ke­ste­nje iz va­tre re­li­gi­o­znog i na­ci­o­nal­nog raz­do­ra. Mla­di Zo­go­vić je uspio sam da ot­kri­je, i u gim­na­zi­ji, i u ži­vo­tu, mno­go to­ga če­mu ga u ško­li ni­je­su uči­li. Oči­gled­no su ka­rak­ter­ne cr­te nje­go­ve maj­ke, ko­je je opi­sao u svo­joj „Auto­bi­o­ga­fi­ji”, bi­le naj­bli­že i naj­va­žni­je mla­dom čo­vje­ku. U Pe­ći, od­no­sno u Me­to­hi­ji, mla­di Zo­go­vić je pr­vi bio pod­vrg­nut ka­žnja­va­nju zbog slič­nih sa­o­sje­ća­nja i ubje­đe­nja ko­ja su se u nje­mu bi­la po­če­la for­mi­ra­ti. Mla­dić je od­lu­čio, pa kud pu­klo da pu­klo, da go­vo­ri isti­nu u oči. To mu je i sa­da svoj­stve­no: oči u oči... Is­klju­či­li su ga iz gim­na­zi­je „zbog gru­bih na­pa­da na sve­šte­ni­i­ke u pi­sa­nim ra­do­vi­ma”, ka­ko je bi­lo for­mu­li­sa­no okri­vlja­va­nje. Ta­ko je mno­go­o­be­ća­va­ju­će po­če­la nje­go­va bi­o­gra­fi­ja. U gim­na­zi­ji je pre­da­va­lo ne­ko­li­ko emi­gra­na­ta ko­ji su do­bje­gli iz Ru­si­je. Ov­dje se go­vo­ri o nji­ma.
Ozlo­je­đe­ni Ok­to­brom, oni su sa­da svu­da na­pa­da­li i naj­ma­nji zra­čak slo­bo­do­lju­blja. Mno­gim be­lo­gar­dej­ci­ma uto­či­šte u ze­mlji pru­žio je ju­go­slo­ven­ski kralj Alek­san­dar. Pri­sta­li­ce sa­mo­vla­šća su sma­tra­li da je naj­bo­lje sve dr­ža­ti pod stra­hom i za­bra­na­ma. Čak je iz udž­be­ni­ka isto­ri­je i ge­o­gra­fi­je So­vjet­ski Sa­vez bio jed­no­stav­no iz­bri­san.
U gim­na­zi­ji je iz­u­ča­va­na knji­žev­nost. Pa, ipak, ime či­ta­vom svi­je­tu po­zna­tog Mak­si­ma Gor­kog ni­je se smje­lo ni po­me­nu­ti, kao što se ni­je smje­lo iz­go­vo­rii ni ime Mi­ro­sla­va Kr­le­že, upra­vo pi­sca bun­tov­ni­ka, ko­ji je u mir­ne vo­de srp­skih i hr­vat­skih gra­do­va pro­va­lio su­ro­vom isti­nom i, od nji­ho­ve stra­ne, skri­ve­nim so­ci­jal­nim pro­ble­mi­ma ze­mlje. Ali taj­no, iz ru­ka u ru­ke, i ov­dje su se pre­no­si­li ro­ma­ni, sti­ho­vi, član­ci, sve do če­ga su ra­do­zna­li mla­di lju­di sa­mi do­la­zi­li, ana­li­zi­ra­li, uči­li, ci­je­ni­li, pri­hva­ta­li, ili od­ba­ci­va­li, na osno­vu sop­stve­nog is­ku­stva.
Iz pa­tri­ja­hal­nog gra­di­ća Pe­ći Zo­go­vić je ča­so­pi­si­ma i li­sto­vi­ma za mla­de po­čeo sla­ti pje­sme, osvr­te i član­ke. Na­rav­no, još ne­u­mje­šne i na­iv­ne. Ali upra­vo ov­dje, u Pe­ći, od nje­ga Cr­no­gor­ca, ko­ji je po za­mi­sli kra­ljev­skih vla­sti, tre­ba­lo da ugnje­ta­va, po­ti­sku­je i go­spo­da­ri, iz­ra­stao je svje­sni svo­je­gla­vac, ko­ji je hra­bro stao u za­šti­tu mje­snog sta­nov­ni­štva. Ov­dje je tre­ba­lo bi­ra­ti i on je oda­brao: ne da bu­de bard ni­jed­ne na­ci­je, ni­či­jeg bo­ga­će­nja i že­đi za vla­šću, ne­go da bu­de za­štit­nik ugnje­ta­va­nih. A ugnje­ta­va­ni su bi­li si­ro­ma­šni do­šlja­ci, Al­ban­ci (ov­dje su ih zva­li Šip­ta­ri), Cr­no­gor­ci i Her­ce­gov­ci.
Sta­ri se­ljak Ali-Bi­nak, tu­žan i pri­ti­snut ne­vo­lja­ma, ali uvje­ren da se na­rod, ma ko­li­ko ga uči­li, ne mo­že uni­šti­ti, u po­e­mi „Do­šlja­ci”, sa­da već zre­log pje­sni­ka Ra­do­va­na Zo­go­vi­ća, po­či­nje od 1937. go­di­ne svo­je pri­je­kor­no pri­ča­nje.
Na­pa­do­še na nas, iz po­ta­je uda­ri­še,
na stan­ku ju­tar­njem pod li­pom uda­ri­še,
i obo­ri­še nas, ras­pa­sa­še, po­ga­zi­še
kao du­šma­ni sno­plje du­šman­sko.
............................................................
Na­da mnom jed­nim, u vr­me­nu, ple­me­nu i me­ni,
bi­la su tri ca­ra, ko­ji su do­la­zi­li da ne pro­đu,
ko­ji su gra­do­ve na­še i se­la di­za­li kao ča­še
i ku­ca­li se nji­ma pre­ko sto­lo­va i gra­ni­ca,
i ba­ci­li ih u ko­ma­de, od gnje­va ili će­fa,
i ko­nje hlje­bom hra­ni­li, i sa­blje me­som,
tri ca­ra ko­ji su do­la­zi­li da ne pro­đu,
i pro­šli su,
raz­va­li­li se kao lon­ci.
„Do­šlja­ci” su ja­di­kov­ka o to­me ka­ko su si­ro­ma­šnim ple­me­ni­ma od­u­zi­ma­li ora­ni­ce i pa­šnja­ke, ka­ko su im za­bra­nji­va­li da uče, da se obra­zu­ju i da se obra­ća­ju vla­sti­ma na svom je­zi­ku. „Do­šlja­ci” su nje­žna i re­ska pri­ča o lju­ba­vi pre­ma ze­mlji, pre­ma pa­šnja­ci­ma sa sli­ka­ma bi­je­lih sta­da, pre­ma raz­gra­na­tom dr­ve­tu na­sred se­la, pod ko­jim su se oku­plja­li mu­škar­ci pred po­če­tak, i po za­vr­šet­ku dnev­nih po­slo­va, pre­ma mo­kro­no­gim vo­lo­vi­ma sa za­pre­ga­ma pu­nim bi­je­log pa­su­lja, pre­ma od ro­da ote­ža­lim gra­na­ma tre­ša­nja, pre­ma sve­mu što je zna­či­lo ži­vot. „Do­šlja­ci” su ja­di­kov­ka star­ca ko­ji je mno­go što pre­ži­vio u svo­me vi­je­ku. Je­zik star­ca, star­je­ši­ne ple­me­na je, či­ni se, upio u se­be svu umje­šnost upra­vo tog na­ro­da da vi­di ze­le­ni­lo dr­ve­ća, u tr­ku raz­i­gra­nog ko­nja, da osje­ća dah ži­vo­ta, da čak du­gu do­ži­vlja­va i pre­ži­vlja­va na svoj na­čin. Slu­ša­ju­ći to od­mje­re­no pri­ča­nje čo­vjek da osje­ća du­bi­nu gor­či­ne star­ca, nje­go­vu, za rad­nog čo­vje­ka ta­ko ne­shva­tlji­vu ne­do­u­mi­cu: Za­što si­ro­ma­šnom se­lja­ku da ga­ze ras­cvje­ta­lu ba­štu? Za­što da mu oti­ma­ju uz­o­ra­ne nji­ve? Za­što da mu lo­me ogra­de? Za­što da pla­še lju­de? Po na­vi­ci, on sje­da, pre­kr­stiv­ši pod so­bom no­ge. On „raz­go­va­ra sa gra­na­ma je­zi­kom li­šća”, on „ra­zu­mi­je pti­ce”. Pi­ta se: ko mo­že bi­ti rav­no­du­šan pre­ma lo­mlje­nju gra­na pur­pur­nih tre­ša­nja, i pre­ma lo­mlje­nju sud­bi­ne lju­di, sud­bi­ne na­ro­da. To mu­dri sta­rac Ali-Bi­nak ne mo­že da shva­ti. Či­ni se da se sva ne­vo­lja na­ro­da osje­ća u nje­go­vom gla­su. Ali u tom gla­su se osje­ća­ju i čvr­sti­na, i ubi­je­đe­nost.(Na­sta­vi­će se)