PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Kao što su al­ban­ske po­bu­ne 1911. i 1912. pro­tiv Osman­skog car­stva ubr­za­le za­klju­če­nje Bal­kan­skog spo­ra­zu­ma i iz­bi­ja­nje bal­kan­skih ra­to­va za oslo­bo­đe­nje i po­dje­lu osman­skog na­sle­đa, ta­ko su sa­mi bal­kan­ski ra­to­vi pro­bu­di­li na­de kod Ju­žnih Slo­ve­na da ne­po­sred­no pred­sto­ji nji­ho­vo oslo­bo­đe­nje od vla­sti Austro­u­gar­ske. Sa­mo­u­vje­re­nost po­je­di­na­ca (do­slov­no) u Sr­bi­ji, pri­pad­ni­ka taj­ne or­ga­ni­za­ci­je Cr­na ru­ka, ali i po­je­di­nih me­di­ja, kre­ta­la se u istom smje­ru. Jed­na­ko i ju­žno­slo­ven­ski po­kre­ti kao i po­me­nu­ti fak­to­ri u Sr­bi­ji ni­je­su uva­ža­va­li či­nje­ni­cu da su sna­ge i sred­stva Sr­bi­je bi­li osla­blje­ni i da je Sr­bi­ji u tom tre­nut­ku bio pri­je­ko po­tre­ban mir, opo­ra­vak i kon­so­li­do­va­nje pri­li­ka u no­vo­za­do­bi­je­nim kra­je­vi­ma.
Po­vo­dom sto­go­di­šnji­ce bal­kan­skih ra­to­va, ali i ne­što ra­ni­je, is­tak­nu­to je po­ma­lo za­bo­ra­vlje­no sta­nje u ju­žno­slo­ven­skim po­kra­ji­na­ma u vri­je­me bor­bi za oslo­bo­đe­nje. Si­tu­a­ci­ja je bi­la to­li­ko uza­vre­la da su austro­u­gar­ske vla­sti, vla­dar i pre­sto­lo­na­sled­nik sa za­bri­nu­to­šću gle­da­li na bli­sku bu­duć­nost. Nad­voj­vo­da Franc Fer­di­nand je po­ma­lo re­zig­ni­ra­no pro­ci­je­nio pred svo­ju po­sje­tu Bo­sni u ju­nu 1914. da se „si­tu­a­ci­ja po­gor­ša­va ne sa­mo me­đu Sr­bi­ma u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, već i me­đu Hr­va­ti­ma ta­mo... Svi Ju­go­slo­ve­ni su po­sta­li po­li­tič­ki ne­po­u­zda­ni. To se mo­že tvr­di­ti za Hr­vat­sku jed­na­ko kao i za Bo­snu”. Za­bri­nu­tost su ši­ri­li austro­u­gar­ski me­di­ji na nje­mač­kom je­zi­ku, če­sto pre­no­se­ći sta­vo­ve is­tak­nu­tih do­ma­ćih po­gla­va­ra, kao i bli­skih stra­nih po­sma­tra­ča. Za vri­je­me bal­kan­skog ra­ta je­dan list na­vo­di: „Uspjeh Osman­li­ja pred­sta­vlja­će brz po­vra­tak mi­ru, dok bi po­bje­da Bu­gar­ske zna­či­la da Ju­žni Slo­ve­ni u pot­pu­no­sti gu­be svo­ju raz­bo­ri­tost”. Je­dan, još uti­caj­ni­ji, list na­vo­di: „Na ju­go­i­stoč­nim gra­ni­ca­ma ne­sta­je ve­li­ki dr­žav­ni iden­ti­tet, ko­ji ni­je bio na­ci­o­nal­na dr­ža­va i ko­ji ni­je imao pre­ten­zi­je pre­ma austrij­skom ju­go­i­sto­ku zbog slič­no­sti na­ci­o­nal­nih in­te­re­sa. Na mje­stu su­sjed­nih tur­skih gra­ni­ca sa­da se na­la­ze uve­ća­ne na­ci­o­nal­ne struk­tu­re kod ko­jih je uoč­lji­va že­lja za da­ljim uve­ća­nji­ma”. Tre­ći, uti­caj­ni No­je Fra­je Pre­se, za­klju­čio je u svom uvod­ni­ku od 18. ok­to­bra 1912. da će se „Tur­ska bo­ri­ti ne sa­mo za se­be već i za Evro­pu”. Još 20. ok­to­bra iz­ra­ža­vao se strah da će sve re­zul­ti­ra­ti svjet­skim ra­tom. Iste no­vi­ne ko­men­ta­ri­sa­le su od­su­stvo ju­žno­slo­ven­skih pred­stav­ni­ka (njih 37) sa sjed­ni­ca austrij­skog par­la­men­ta (Raj­hsra­ta), ko­ji je po­čeo sa ra­dom po­sli­je ljet­njeg od­mo­ra, a na dnev­nom re­du, po­red eko­nom­skih pi­ta­nja, imao je za­u­zi­ma­nje sta­va pre­ma za­ra­će­nim stra­na­ma u bal­kan­skom ra­tu. Zva­nič­ni raz­log bi­lo je pla­ni­ra­no uvo­đe­nje van­red­nog sta­nja u Hr­vat­skoj.
Da­nas, po­sli­je sto i vi­še go­di­na, go­to­vo ne­vje­ro­vat­nim či­ne se tvrd­nje sa­vre­me­ni­ka, svje­do­ka i uče­sni­ka omla­din­skog po­kre­ta, ali ni­šta ma­nje ne­vje­ro­vat­ni, kao nji­ho­va do­pu­na, iz­gle­da­ju slu­žbe­ni po­li­cij­ski iz­vo­ri i pro­cje­ne. Ma­da su škol­ski pro­gra­mi na pro­sto­ri­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je po­ti­ski­va­li i po­ti­sku­ju te či­nje­ni­ce, va­lja se na njih pod­sje­ti­ti upra­vo zbog da­nas pri­sut­nih ten­den­ci­ja da se ovaj po­kret pro­tiv Austro­u­gar­ske tu­ma­či is­klju­či­vo kao po­sle­di­ca or­ga­ni­zo­va­nog dje­lo­va­nja iz Sr­bi­je. Da­kle, re­kli bi­smo, u skla­du sa ne­ka­da­šnjim eks­pli­cit­nim austro­u­gar­skim osu­da­ma iz ul­ti­ma­tu­ma Sr­bi­ji i sve­ko­li­kom pro­pa­gand­nom hi­ste­ri­jom ko­ja je tom ak­tu pret­ho­di­la u vi­še na­vra­ta 1913, a po­seb­no na­kon Sa­ra­jev­skog aten­ta­ta.
Je­dan od kre­di­bil­nih svje­do­ka iz za­gre­bač­ke sre­di­ne, Jo­sip Hor­vat, osta­vio je o to­me svo­je za­pi­se, ko­ji su du­go če­ka­li da ugle­da­ju dan (2006). Evo sa­mo ne­kih de­ta­lja:
„Ku­ma­no­vo – Kir­ki­lis – Lu­le Bur­gas. Ime­na sit­nih bal­kan­skih na­se­lja. No­vim po­ko­lje­nji­ma vje­ro­vat­no ne ka­zu­ju ni­šta. Ili vr­lo ma­lo. U li­sto­pa­du (ok­to­bru–prim. M.B.) 1912. go­di­ne ko­či­la su se ta ime­na ma­snim slo­vi­ma u glav­nim na­slo­vi­ma svih no­vi­na po Evro­pi. Elek­tri­zi­ra­la su čak pla­ho, re­zig­ni­ra­no gra­đan­stvo po hr­vat­skim ze­mlja­ma. Ta­da­nja je, pak, naj­mla­đa ge­ne­ra­ci­ja za­pa­la u ek­sta­zu. Bi­lo joj je kao da se pro­bu­di­la iz sna i do­ži­vje­la da su nje­zi­ni sni po­sta­li ja­va. Me­ta­fi­zi­ka nje­zi­nog na­ci­o­na­li­zma po­sta­la je stvar­nost... Srp­ska je voj­ska 23–24 li­sto­pa­da ha­me­ti­ce po­tu­kla tzv. osman­lij­sku Var­dar­sku ar­mi­ju... Sve je na­li­či­lo na ne­vje­ro­van­to ču­do. Po­go­to­vu u Be­ču i u Bu­dim­pe­šti pr­vih da­na uop­će ni­je­su htje­li vje­ro­va­ti voj­nim iz­vje­šta­ji­ma. To­li­ko im se stvar­nost pri­či­nja­la ne­shva­tlji­vom. Svi­jet svih ju­žno­sla­ven­skih ze­ma­lja Hab­sbur­ške Mo­nar­hi­je bio je u de­li­ri­ju. Ko­sov­ski mi­tos ni­je tu ni­ka­da za­mro. Živ­nuo je po­go­to­vu od ili­ri­zma; u Hr­vat­skoj i Sla­vo­ni­ji od Ma­žu­ra­ni­će­vog ba­no­va­nja, pa i za vri­je­me sa­trap­skih re­ži­ma, raz­buk­tao se kao na­u­ča­van dio na­rod­ne knji­žev­no­sti. Sa­da je san ostva­ren: Ko­so­vo je osve­će­no, po­raz ko­ji su na­rod­ni pje­va­či uz gu­sle te­ča­jem sto­lje­ća po­dr­ža­va­li u na­rod­nom pam­će­nju kao ra­nu ko­ju tre­ba is­ci­je­li­ti. Su­vre­me­ni­ci­ma se to pri­či­nja­lo je­din­stve­nim ču­dom u hi­sto­ri­ji. Omla­di­na, sma­tra­na lu­dom sa svo­jim sno­vi­ma u naj­muč­ni­je da­ne sa­trap­stva, po­ka­za­la se re­a­li­stič­nom. Ot­kri­ve­no je da su u hi­sto­rij­skim pro­ce­si­ma uto­pi­je vi­ta­min­ska hra­na na­ro­da”.
(Na­sta­vi­će se)