Pre­veo i pri­re­dio: Slav­ko K. Šće­pa­no­vić


Na kra­ju član­ka Na­zim je na­veo dru­gu pje­smu. Na mo­je pi­ta­nje za­što u pred­go­vor uno­si pje­smu ko­ja je sa­dr­ža­na u sa­moj knji­zi, on se za­smi­jao: „Za­što? Ne­ka či­ta­o­ci pro­či­ta­ju dva pu­ta. Kad bi mi omo­gu­ći­li da pi­šem po­go­vor, ja bih i ta­mo po tre­ći put ne­što unio. Ta­kvi sti­ho­vi se mo­gu i po sto pu­ta či­ta­ti. A još ako su to sti­ho­vi u ko­ji­ma je sa­dr­ža­na du­ša pra­vog ko­mu­ni­ste. Du­ša, shva­taš li? Da sam umjet­nik, ja bih na ko­ri­ci na­cr­tao te sti­ho­ve. Du­ša pra­vog ko­mu­ni­ste – po­no­vio je Hik­met zba­civ­ši sa se­be har­mo­nič­nost, rit­mo­ve, sjaj­ne sin­tag­me. Zo­go­vi­će­vi sti­ho­vi po­ja­vlji­va­li su se pred njim, ka­ko je sam go­vo­rio „go­li“, čak „ohla­đe­ni“ do­slov­nim pre­vo­dom.
Pri­li­kom jed­nog mog pu­to­va­nja po Ju­go­sla­vi­ji sje­dje­la sam po­red pro­zo­ra u ku­peu put­nič­kog vo­za i raz­go­va­ra­la sa mla­dim na­uč­ni­kom iz Bo­sne. Su­vo­nja­vi, tre­zve­ni ma­te­ma­ti­čar go­vo­rio je o ka­rak­te­ri­sti­ka­ma rod­ne mu ze­mlje. Od­jed­nom je, neo­če­ki­va­no, po­čeo re­ci­to­va­ti div­ne, pr­ko­sne sti­ho­ve. To su bi­li Zo­go­vi­će­vi sti­ho­vi. Ma­te­ma­ti­čar me je pi­tao: „Do­pa­da­ju li vam se? Nje­go­ve oči su gle­da­le za­htjev­no. Upra­vo sam osje­ti­la nje­gov sop­stve­ni kre­do, nje­go­vo sop­stve­no mi­šlje­nje o svom na­ro­du..
„Sen­za­ci­ja pje­sni­ka Zo­go­vi­ća“. Ta­ko je pi­sao be­o­grad­ski dnev­ni list „Bor­ba“, kad se po­ja­vi­la nje­go­va zbir­ka pje­sa­ma „Ar­ti­ku­li­sa­na ri­ječ“. Dav­no sam pro­či­ta­la u jed­nom od be­o­gradskh li­sto­va, a ne­dav­no i u knji­zi „Lič­no, sa­svim lič­no“ (1971. go­di­ne), još jed­nu Zo­go­vi­će­vu pje­smu. Na­ve­šću od­lom­ke iz nje. Ona se zo­ve „Ne­an­ga­žo­va­nim pi­sci­ma.“ Taj ter­min se u Ju­go­sla­vi­ji če­sto ko­ri­sti. „Tre­ba li bi­ti ne­an­ga­žo­van?“ – pi­ta se Zo­go­vić.
Ne­an­ga­žo­van tu, ime­đu pa­li­ku­će, ko­ji u ran­cu no­si po­žar/ i na­pla­mi­ra­nog po­go­rel­ca za ko­jim čak neo­t­ki­di­va sjen­ka go­ri?/ Tu gdje se no­se onaj što ko­žu ski­da i onaj s ko­ga se ski­da ko­ža./ Ne­u­tra­lan is­pred ja­če­ga ko­ji mr­cva­ri ma­lo­moć­nog,/ Is­pred su­di­je – i par­ca i su­di­je svo­me par­cu;/ is­pred ve­za­nih, su­ho­u­stih vo­ća­ra i ko­lo­ni­zi­ra­nog tru­sta voć­nog/ ne­u­tra­lan i ne­an­ga­žo­van? Da ne da Bog ni mr­tva­cu!/ Ne­u­tra­lan k po­noć­nom pro­val­ni­ku – nož i na­zbljen i pre­su­kan,/ i sta­na­ru obez­na­o­ča­re­nom, žmir­ka­vom, jer je cr­tao ta­ko ka­sno;/ ne­u­i­tra­lan iz­me­đu vu­ka i ov­ce što mu­ti svo­ju naf­tu ni­že vu­ka?/ Ne ka­zni me, ži­vo­te, ni mr­tvog ta­kvom ka­znom!/
Či­tam te re­do­ve i za­mi­šljam pje­sni­ka. Po­zna­jem ga već ne­ko­li­ko go­di­na. Vi­sok, su­vo­njav, sa iz­ra­zom stro­ge za­htjev­no­sti u po­gle­du. Po­ne­kad se taj iz­raz smje­nju­je po­dru­glji­vim pod­smi­je­hom, po­ne­kad strast­nom že­ljom da ubje­đu­je. Po­ne­kad bi­va i dir­nut, da li lje­po­tom dr­ve­ta, da li li­kom, da li sje­ća­njem na dru­ga iz ile­ga­le, iz ra­ta. Do­ga­đa se da iz­gle­da opre­zan kao što je opre­zan otac kad se ne­što ti­če nje­go­vog dje­te­ta. On je sa­ču­vao mla­da­lač­ku od­luč­nost, i ne­po­mir­lji­vost, čak i sa ne­čim što se mo­že is­po­sta­vi­ti da je dvo­ja­ko. Po­ku­ša­la sam da za­mi­slim nje­gov ži­vot. Upra­vo u nje­mu pje­snik mu se obra­ća s mol­bom da mu ni ži­vom ni mr­tvom ne do­zvo­li da bu­de ne­u­tra­lan. Još od dje­tinj­stva ži­vot ga je učio da sam od­lu­ču­je da li će bi­ti vuk ili jag­nje, da li će po­stu­pa­ti pra­ved­no, ili sa gru­bom si­lom. I da se br­zo od­lu­ču­je i od­mah dej­stvu­je. A mo­že bi­ti da ni­je ži­vot nje­ga, ne­go je on se­be na­u­čio na ta­kav ži­vot.
... Da­le­ka Cr­na Go­ra po­čet­kom na­šeg vi­je­ka. Rod­ni kraj pje­sni­ka, ta­da krh­kog dje­ča­ka i, ka­ko se mo­glo ta­da pret­po­sta­vi­ti, neo­b­da­re­nog osje­ća­njem uvje­re­no­sti u sop­stve­nu is­prav­nost.
Su­ro­va, šu­mom ob­ra­sla uz­vi­še­nja. Na te­ra­sa­ma pa­di­na si­ro­ma­šna se­la. Bi­ti ta­mo ze­mljo­rad­nik, zna­či­lo je od zra­ka do mra­ka, do po­sled­nje ka­pi zno­ja, ra­di­ti na ne­ve­li­kim po­vr­ši­na­ma ka­me­ni­te ze­mlje, i ni iz­bli­za ne ima­ti za se­be i svo­ju po­ro­di­cu do­volj­no ku­ku­ru­zne ka­še. U do­li­na­ma, po­red ri­je­ka, se­la su ne­što bo­ga­ti­ja. Ne­ko­li­ko za­ba­če­nih gra­di­ća, gdje po­lu­pi­sme­ni lo­kal­ni či­nov­ni­ci, ko­ji su iz­i­gra­va­li po­li­ti­ča­re, za­jed­no sa žan­dar­mi­ma, upra­vlja­ju na­ro­dom ka­ko zna­ju i umi­ju, i ka­ko im pad­ne na pa­met. Tu, u pla­nin­skom kra­ju iz­nad se­la Ma­šni­ca, u gor­njem to­ku ri­je­ke Lim, av­gu­sta 1907. go­di­ne, u po­ro­di­ci si­ro­ma­šnog ze­mljo­rad­ni­ka, ro­dio se Ra­do­van Zo­go­vić. Te­ške okol­no­sti, u ko­ji­ma je pro­te­klo nje­go­vo dje­tinj­stvo, pje­snik je opi­sao u svo­joj auto­bi­o­gra­fi­ji, ko­ja još ni­je ob­ja­vlje­na. Uz do­zvo­lu auto­ra, ja ću ov­dje na­ve­sti sa­mo kra­će frag­men­te iz nje.
„...Mo­ja maj­ka je bi­la stro­ga že­na, po­žr­tvo­va­na, sa­o­sje­ćaj­na, du­bo­ko je pre­ži­vlja­va­la sva­ku ne­sre­ću, sva­ku ne­vo­lju. Bi­la je ro­dom iz jed­nog cr­no­gor­skog brat­stva, ko­je je sve do po­čet­ka Bal­kan­skog ra­ta 1912. go­di­ne ži­vje­lo na te­ri­to­ri­ji ko­ja je bi­la pod vla­šću Tu­ra­ka. U bor­ba­ma pro­tiv Tu­ra­ka, u krv­noj osve­ti, u su­ko­bi­ma sa po­tur­če­nja­ci­ma (ta­ko su se na­zi­va­li Sr­bi, Cr­no­gor­ci i Ma­ke­don­ci ko­ji su, u vri­je­me rop­stva pod Tur­ci­ma, pre­la­zi­li u tur­sku vje­ru i pri­hva­ta­li tur­ske obi­ča­je. I.R.). To brat­stvo je bi­lo pot­pu­no is­tri­je­blje­no... Do 1912. go­di­ne, mo­je se­lo se na­la­zi­lo na gra­ni­ci, i mo­ji pr­vi uti­sci bi­li su po­gra­nič­ni su­ko­bi, vi­je­sti o po­gi­bi­ja­ma, ne­mi­ri, pre­ba­ci­va­nja, sa­hra­ne, opla­ki­va­nja, cr­ni­na, osve­te. Po­tom sli­je­de sje­ća­nja na pr­ve da­na Bal­kan­skog ra­ta: se­o­skim pu­tem vra­ća­li su se sa sa­bir­nih punk­to­va ze­mlja­ci ko­ji su no­si­li skro­je­ne, ali još ne­sa­ši­ve­ne voj­nič­ke uni­for­me do­pre­mlje­ne iz Ru­si­je, no­ve ru­ske pu­ške (mo­skov­ke)... Na li­va­da­ma po­red Li­ma po­ja­vi­li su se voj­nič­ki ša­to­ri. U se­lu ni­je bi­lo vi­še od­ra­slih mu­ška­ra­ca. Ni­je bi­lo ni mo­ga oca.
(Na­sta­vi­će se)