PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ma­da je Vla­di­mir De­di­jer u dje­lu Sa­ra­je­vo 1914. de­talj­no iz­veo re­kon­struk­ci­ju lo­kal­nih aspe­ka­ta ne­čeg što je u to vri­je­me pre­pla­vi­lo mo­nar­hi­ju – oži­vlja­va­nje ti­ra­no­u­bi­stva kao for­me dje­lo­va­nja, upra­vo ovi dje­lo­vi nje­go­ve, u svi­je­tu ve­o­ma pri­sut­ne, mo­no­gra­fi­je kao da se pre­vi­đa­ju. Ta­ko­đe, na osno­vu broj­ne li­te­ra­tu­re re­kon­stru­i­sao je sve ono­vre­me­ne idej­ne, pa i li­te­rar­ne uti­ca­je na mla­do­bo­san­ce i ju­go­slo­ven­ske omla­din­ce. De­di­jer ni­je mi­mo­i­šao ni ko­sov­sku le­gen­du ubi­stva ti­ra­ni­na, osva­ja­ča i sa­mo­žr­tvo­va­nje (Obi­li­će­vo i La­za­re­vo). Ko­li­ko je du­ga­čak spi­sak on­da­šnjih aten­ta­ta i aten­ta­to­ra na kra­lje­ve, ca­re­ve, gu­ver­ne­re, ba­no­ve, ko­me­sa­re, po­gla­va­re gra­do­va, ge­ne­ra­le, či­ta­lac mo­že da vi­di u is­toj knji­zi. Tu su po­pi­sa­ni aten­ta­ti i pri­je onog ču­ve­nog Gu­ljel­ma Ober­da­na na ca­ra Fra­nju Jo­si­fa, u Tr­stu 1882, ko­ji je po­sli­je ne­u­spje­log po­ku­ša­ja osu­đen na smrt, pre­ko aten­ta­ta Ukra­jin­ca Mi­ro­sla­va Si­čin­skog na na­mje­sni­ka Ga­li­ci­je gro­fa Po­toc­kog, aten­ta­ta na gu­ver­ne­ra Ri­je­ke gro­fa Ste­fa­na Vi­ken­ber­ga 3. ok­to­bra 1913. go­di­ne. U Ita­li­ji je stvo­ren i du­go je tra­jao kult Ober­da­na, ko­ji se bo­rio za vra­ća­nje is­toč­nih di­je­lo­va Ja­dra­na Ita­li­ji. Da­nas svu­da po­sto­je uli­ce ili tr­go­vi sa nje­go­vim ime­nom, a ime mu se sla­vi po­vo­dom go­di­šnji­ca pri­pa­ja­nja Tr­sta Ita­li­ji.
Isto­ri­čar Mi­lo­rad Ek­me­čić u svom ka­pi­tal­nom dje­lu Stva­ra­nje Ju­go­sla­vi­je ta­ko­đe je ve­o­ma pre­ci­zno, obi­ljem iz­vo­ra i li­te­ra­tu­re, ko­men­ta­ri­sao ovu po­ja­vu – „po­kret omla­di­ne” ili „fe­no­men omla­di­ne”. On pi­še o „stra­hu od đa­ka” kod austro­u­gar­skih vla­sti. Kao i kod De­di­je­ra, i Ek­me­čić sta­vlja taj po­kret u ono­vre­me­ni kon­tekst. Mo­že­mo re­ći da je ob­ja­šnje­nje po­li­tič­kih tren­do­va iz­ve­de­no iz do­bro pro­u­če­nih dru­štve­nih i so­ci­jal­nih okol­no­sti.
Ek­me­čić pod­sje­ća na dvi­je stva­ri. Pr­vo, da je Mla­da Bo­sna u isto­rij­skom smi­slu bi­la de­mo­krat­ski po­kret za oslo­bo­đe­nje Ju­go­slo­ve­na oko srp­ske po­sto­je­će dr­ža­ve, te da su ta dje­ca sa­nja­la o de­mo­krat­skom so­ci­ja­li­zmu. Dru­go, u nji­ho­vim oči­ma Austro­u­gar­ska ni­je po­što­va­la svoj man­dat pri­vre­me­ne oku­pa­ci­o­ne si­le, već ga je zlo­u­po­tri­je­bi­la da traj­no osta­ne u po­kra­ji­ni i da joj to bu­de od­skoč­na da­ska za da­lji skok ka So­lu­nu. Oku­pa­ci­o­na vlast je bi­la pro­ta­go­nist mi­je­nja­nja et­nič­ke struk­tu­re na­se­lja­va­njem stra­na­ca, pr­ven­stve­no ri­mo­ka­to­li­ka. Do 1914. use­lje­no ih je oko 230.000, a u pe­ri­o­du od 1879. do 1912. go­di­ne ise­li­lo se 130.000 mu­sli­ma­na i 30.000–40.000 pra­vo­slav­nih. Po­seb­no su gra­do­vi do­bi­li iz­gled „tu­đin­skih” mje­sta. Mla­di su to do­ži­vlja­va­li kao pri­ti­sak ger­ma­ni­za­ci­je. Ka­la­jev re­žim, ko­ji je pro­pao pri­je stva­ra­nja Mla­de Bo­sne, ne­gi­rao je po­seb­no­sti u po­ku­ša­ju da stvo­ri nad­na­ci­ju – „bo­šnjač­ku”. Vlast je osta­vi­la oka­me­nje­ne fe­u­dal­ne od­no­se i ni­je ri­je­ši­la ba­zič­no so­ci­jal­no-eko­nom­sko pi­ta­nje. Bez sve­ga to­ga ne mo­že se shva­ti­ti po­kret Mla­de Bo­sne.
Je­dan iz re­da no­vi­jih is­tra­ži­va­ča fe­no­me­na Mla­de Bo­sne, dr Ra­do­slav Ga­ći­no­vić, po­no­vo će re­zi­mi­ra­ti da je duh po­kre­tač ove ne­for­mal­ne or­ga­ni­za­ci­je bio Vla­di­mir Ga­ći­no­vić. Nje­ni sled­be­ni­ci pro­pa­gi­ra­li su fi­lo­zo­fi­ju na­ci­o­na­li­zma onog vre­me­na i de­mo­krat­ske po­li­tič­ke dok­tri­ne, sna­že­nje na­ci­o­nal­ne svi­je­sti i, u ko­nač­nom, for­mi­ra­nje na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve kao osnov­nog pred­u­slo­va. Sma­tra­li su i du­bo­ko vje­ro­va­li da se bo­re pro­tiv oku­pa­to­ra i da su nji­ho­vi puc­nji upe­re­ni pro­tiv is­tak­nu­tih pred­stav­ni­ka austro­u­gar­skog re­ži­ma le­gi­tim­ni i oslo­bo­di­lač­ki. Za njih su austro­u­gar­ski car Fra­njo Jo­sif, nad­voj­vo­da Fer­di­nand, ge­ne­ral Va­re­ša­nin ili ge­ne­ral i gu­ver­ner Bo­sne Oskar Po­ćo­rek bi­li sa­mo pred­stav­ni­ci tog oku­pa­to­ra ko­ji je jed­no­stra­no do­ki­nuo od­lu­ke Ber­lin­skog kon­gre­sa i pri­po­jio ovu po­kra­ji­nu svo­joj im­pe­ri­ji.
Ni­je sa­mo u ve­ći­ni ra­do­va ko­ji tre­ti­ra­ju ulo­gu Sr­bi­je slu­čaj­no ili na­mjer­no is­pu­šte­na či­nje­ni­ca da je Apis naj­pri­je ola­ko dao sa­gla­snost da se mla­do­bo­san­ci pu­ste da pre­đu u Bo­snu, ali da je po­tom opo­zvao ak­ci­ju. Is­pu­šta se i po­mi­nja­nje jed­ne dru­ge taj­ne or­ga­ni­za­ci­je, za ko­ju se zna da je po­sto­ja­la i či­ji su čla­no­vi bi­li i aten­ta­to­ri i mo­gu­ći ini­ci­ja­to­ri.
U isto­ri­o­gra­fi­ji se od še­zde­se­tih go­di­na po­mi­nje or­ga­ni­za­ci­ja Smrt ili ži­vot, sa Đu­rom Šar­cem na če­lu, ko­ji je sa­sta­vio i nje­na pra­vi­la. Cilj or­ga­ni­za­ci­je bi­la je li­kvi­da­ci­ja pre­sto­lo­na­sled­ni­ka Fer­di­nan­da. U tim pra­vi­li­ma po­mi­nje se for­mi­ra­nje vr­hov­ne upra­ve od se­dam čla­no­va, ili „sa­vjet du­ho­va”, dok su iz­vr­ši­o­ci „ko­sov­ski osvet­ni­ci”. Čla­no­vi or­ga­ni­za­ci­je bi­li su sa­mo Sr­bi iz Bo­sne (to se od­no­si i na Sr­be mu­ha­me­dan­ce), ko­ji ni­je­su pi­jan­ci. Po­sli­je ak­ci­je čla­no­vi bi iz­vr­ši­li sa­mo­u­bi­stvo, ni­ko­ga ne bi oda­va­li i sl. Me­đu za­kle­tim čla­no­vi­ma bi­li su Ne­delj­ko Ča­bri­no­vić i Ga­vri­lo Prin­cip. Ša­rac je u pr­vi mah imao na­mje­ru da pu­tu­je u Sko­plje da od ta­mo­šnjih ko­mi­ta na­ba­vi bom­be, ali se od to­ga od­u­sta­lo ka­ko bi se sa­ču­va­la kon­spi­ra­ci­ja. Iz­vr­ši­o­ci su se, pre­ko Ci­ga­no­vi­ća, obra­ti­li ma­jo­ru Tan­ko­si­ću. Ova or­ga­ni­za­ci­ja se po­mi­nje u bi­o­gra­fi­ji Đu­re Šar­ca, ko­ju je na­pi­sao je­dan od on­da­šnjih kon­spi­ra­to­ra Her­ce­go­vac Du­šan Sla­vić, ta­da ma­li knji­žar u Be­o­gra­du. Sla­vić je još 1928. go­di­ne pre­dao svo­je za­pi­se Ma­ti­ci srp­skoj u No­vom Sa­du i oni su bi­li pod em­bar­gom do nje­go­ve smr­ti. Pre­ma bi­o­gra­fi­ji Šar­ca i po­da­ci­ma o or­ga­ni­za­ci­ji, ona je ima­la osam­na­est čla­no­va. U bi­o­gra­fi­ji Šar­ca po­mi­nje se ulo­ga Ri­ste Mi­li­će­vi­ća, prav­ni­ka iz Mo­sta­ra, ko­ga je u is­tra­zi po­me­nuo Ne­delj­ko Ča­bri­no­vić. Opi­sa­no je i ka­ko su pri­ku­plja­li sred­stva. Da­kle, biv­še bo­san­ske ko­mi­te, ko­je su po­sli­je ra­ta ži­vje­le u Be­o­gra­du, đa­ci i rad­ni­ci iz Bo­sne, či­ni­li su dru­štvo ko­je se oku­plja­lo u ka­fa­ni „Zlat­na mo­ru­na” na Ze­le­nom ven­cu.
(NA­STA­VI­ĆE SE)