Pre­veo i pri­re­dio: Slav­ko K. Šće­pa­no­vić


Dvi­je uza­stop­ne ve­če­ri sam či­ta­la Zo­go­vi­će­ve sti­ho­ve Na­zi­mu Hik­me­tu. Do to­ga je do­šlo sa­svim slu­čaj­no. Sre­li smo se na uglu uli­ca Gor­kog i Sta­ni­slav­skog. Hik­met je u ho­du za­gle­dao re­dak­tu­ru ča­so­pi­sa „Za­sta­ve“, u ko­je­mu se ta­da štam­pa­la nje­go­va bi­o­graf­ska no­ve­la „Ro­man­ti­ča­ri“. Upi­tao me:
„Re­ci mi, mo­lim te, ka­kvi su sti­ho­vi ju­go­slo­ven­skih pje­sni­ka. Moj djed je ži­vio u Sa­ra­je­vu i me­ne su, po­ne­kad, vo­di­li kod nje­ga. Ka­kve su nji­ho­ve pje­sme?“
Po­sli­je ne­ko­li­ko da­na, u skla­du sa na­šim do­go­vo­rom, uze­la sam zbir­ke pje­sa­ma ne­ko­li­ko ju­go­slo­ven­skih pje­sni­ka i sre­la se sa Na­zi­mom. Naj­pri­je sam mu pro­či­ta­la Zo­go­vi­će­vu pje­smu „In­struk­ci­ja ma­sli­ne“. Na­zim je ne­ka­ko zna­čaj­no cmok­nuo, na­pu­ćio usne, za­vr­tio gla­vom i za­ču­đe­no uz­dah­nuo: „Ve­o­ma do­bro!..“ Za­tim mi je na­re­dio: „Či­taj da­lje!“ Ja sam ga pi­ta­la: „Mo­žda ne­kog dru­gog pje­sni­ka?“ On se ljut­nuo:“ Ama ne, ku­da žu­riš? To­ga još... Zo­go­vi­ća!“ Zbog ne­pri­vik­nu­to­sti bi­lo mu je te­ško da iz­go­va­ra ime i pre­zi­me pje­sni­ka.
Na­sta­vi­la sam da či­tam da­lje, sa­da već di­rekt­no iz ori­gi­nal­nog ru­ko­pi­sa, tru­de­ći se da ne na­ru­šim tač­nost smi­sla. Če­sto je do­la­zi­lo do za­sto­ja, jer Zo­go­vi­će­vi sti­ho­vi, osim to­ga što su gu­sto za­si­će­ni li­ko­vi­ma i neo­č­ki­va­nim po­re­đe­nji­ma, obi­lu­ju još i mno­gim re­skim i, na svoj na­čin po­ve­za­nim, sin­tag­ma­ma. Zbog to­ga su nje­go­vi sti­ho­vi če­sto kom­pli­ko­va­ni za pre­vo­đe­nje.
Na­zim je stal­no ho­dao po so­bi, za­u­sta­vljao se, sje­dao, i mo­lio me da ne­ke stro­fe po­no­vo pro­či­tam. I dir­nut sli­ko­vi­to­šću, zah­ti­je­vao: „ Haj­de­mo da­lje!“
– Još jed­nu! – po­na­vljao je vi­še pu­ta te ve­če­ri – ti ne shva­taš – pa to su mo­je mi­sli – ču­dio se on. – To­li­ko go­di­na ži­vim na ze­mlji, ali ni­je­sam mo­gao čak ni po­mi­sli­ti da ne­gdje po­sto­ji čo­vjek ko­je­ga bo­li du­ša kao me­ne!? To je moj ži­vot! – bio je u ne­do­u­mi­ci Na­zim – mo­ja sud­bi­na!“...
Za­vr­ši­li smo či­ta­nje. Hik­met je pi­tao: „Da li je mno­go nje­go­vih sti­ho­va pre­ve­de­no kod nas? Pi­tao je: „Ko pre­vo­di? Ko pi­še pred­go­vo­re?“ Sko­ro isto­vre­me­no sa mo­jim pred­lo­gom da se ta knji­ga pred­sta­vi so­vjet­skim či­ta­o­ci­ma, on je to sam zah­ti­je­vao:
„Da. Pred­go­vor ću na­pi­sa­ti ja. Slu­šaj! Ka­ži iz­da­va­ču da ću pred­go­vor na­pi­sa­ti ja.“
Po­sli­je ne­ko­li­ko ne­dje­lja, jed­ne ve­če­ri, pre­slu­šav­ši još dva­de­se­tak pre­pje­va­nih, ili bu­kval­no pre­ve­de­nih Zo­go­vi­će­vih pje­sa­ma, Hik­met mi je dik­ti­rao uvod­ni čla­nak. Dik­ti­rao je i go­to­vo sa dječ­jom ra­do­zna­lo­šću ras­pi­ti­vao se o po­je­di­no­sti­ma:
„Ka­žeš, vi­sok? I oči pla­ve? Gle­da­ju kao mo­je? I ka­žeš mr­šav? Pa da, mi­ši­ći na­rav­no. Pa i u nje­go­vim sti­ho­vi­ma ne­ma ma­sno­će. Sa­mo ko­sti i mi­ši­ći. Ta­kav je već čo­vjek... To je ve­o­ma do­bro - ka­žeš , strog? I pre­ma se­bi, ta­ko­đe? Pa to se već mo­že tr­pje­ti. Strog i pre­ma dru­gi­ma, ka­žeš? Hm... Ali uvi­jek di­rekt­no? U oči? Ni­ka­da iza le­đa? To, na­rav­no, ni­je pri­jat­no lju­di­ma, ali je ipak do­bro. Ja bih, znaš, vo­lio da imam ta­kvog pri­ja­te­lja. Da mi uvi­jek i sve ka­že u oči, a ni­ka­da ni­šta iza le­đa... Pa ta­kvi se ve­o­ma ri­jet­ko sre­ta­ju. Ka­žeš, ne­spo­so­ban
da se od­rek­ne sa­vje­sti, ni naj­ma­nje? Ne­će? Čak i ako mu to ne pa­da la­ko? Pa za­to ti ja i ka­žem: To je pra­vi pje­snik. A ti...mo­lim te, pi­ši da­lje!...
Na­zim je da­lje dik­ti­rao. I na pr­vim stra­ni­ca­ma je ci­ti­rao Zo­go­vi­će­vu pje­smu „In­struk­ci­ja ma­sli­ne“ u cje­li­ni:
Ži­la­ma za ka­men! Za siv, pod­lov­ćen­ski ka­men opak/ na sa­mom spo­ju vi­so­va uvis i vi­so­va na­o­pač­ke./ Iz­u­bi­ja­no, skrut­nu­to ko­ri­je­nje is­pre­ple­ti i za­ko­paj,/ po­ku­či pr­ste, ras­klju­ni i za­klju­ni kao mač­ke.// U sa­mi ka­men! U za­vi­čaj­ne, od mo­ra sla­ne lju­te ko­re/ bu­ša­čem ko­ri­je­na, hi­lja­du i jed­nom rad­nom ži­lom./ I sva­ku iz­ra­ču­naj u kli­je­šte, na­i­vi­či i na­bru­si kao bo­ler,/ Pro­du­žuj se­kund po se­kund, je­dva vi­dlji­vo ži­vo ši­lo.// I pi­paj! U pu­kli­ne uđi. Pri­ne­si bo­re­re ki­šnoj ospi/ Po ka­me­nu. I ste­ži kli­je­šti­ma ži­la – me­lji pe­tit./ I ne na­đeš li da­mar vo­de, zno­jem po­spi/ I ska­ši bra­šno, hra­ni se ka­me­nom, ka­men je­di!// I po­staj ka­men. Ka­me­no-ulja­nom i sla­nom šta­vom svo­ju ko­žu/ ušta­vi, osi­vi, oko­ri, po­kvr­gaj, ka­men je­di!/ Vri­je­di – za školj­ke cvje­to­va, no­ću mor­ske za list do­žud,/ Za ka­pi ma­slin­ki, s pe­telj­ka­ma ka­pi – da, vri­je­di!// Ti se ukru­ti, ti se na­preg­ni, iz­u­vi­jaj se u grč smr­tan/ I iz­noj se uljem, i znoj se od ži­la pa do tuč­ka./ Vri­je­di za noć jed­nu, noć jed­nu, noć iš­če­ki­va­nja, kad ti se, iza br­da,/ Svje­ti­o­nik, igra­ju­ći se, čas ja­vlja, a čas čuč­ka.(Na­sta­vi­će se)