PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Isto­ri­čar An­drej Mi­tro­vić iz­no­si niz in­di­ci­ja iz austro­u­gar­skih i nje­mač­kih iz­vo­ra iz tog pe­ri­o­da o pri­pre­ma­nju pre­tek­sta za rat pro­tiv Sr­bi­je. Ta­ko apo­stro­fi­ra in­struk­ci­ju austro­u­gar­skom am­ba­sa­do­ru u Ber­li­nu 1. av­gu­sta 1913: „Po­li­ti­ka pred­u­sre­tlji­vo­sti i pri­vred­nog pri­bli­ža­va­nja Sr­bi­ji do­la­zi tek ta­da na red ka­da nam po­đe za ru­kom da na bi­lo ko­ji na­čin, na pri­mjer pu­tem po­bje­do­no­snog oru­ža­nog po­ho­da, uvje­ri­mo srp­ski na­rod o neo­stvar­lji­vo­sti ve­li­ko­srp­skih sno­va i na­tje­ra­mo ga na lo­ja­lan oslo­nac na Austro-Ugar­sku”. Mi­tro­vić uka­zu­je da su se i „na sjed­ni­ci Za­jed­nič­kog mi­ni­star­skog sa­vje­ta (vla­de-prim. M.B.) u Be­ču, 3. ok­to­bra 1913, svi pri­sut­ni mi­ni­stri i pred­stav­ni­ci oru­ža­nih sna­ga po­ka­za­li jed­no­du­šnim i sa­gla­si­li se s mi­šlje­njem vi­te­za fon Bi­lin­skog i gro­fa fon Štir­ka, da se 'mi mo­ra­mo pri­pre­mi­ti za ovu ve­li­ku bor­bu', 'od­no­sno da se in­ten­ziv­no pri­pre­ma­mo' i ta­ko sprem­no sa­če­ka­mo ne­ku pri­li­ku ko­ja bi se po­ka­za­la da 'smo mi oče­vid­no po­vri­je­đe­ni od stra­ne Sr­bi­je' i on­da 'stu­pi­mo u ak­ci­ju' s ci­ljem da ona do­ne­se ca­pi­tus di­mi­nu­tio Sr­bi­je' ''.
Po­sto­jao je i je­dan ira­ci­o­na­lan po­riv me­đu austro­u­gar­skim li­de­ri­ma – strah od pro­pa­sti i ras­pa­da mo­nar­hi­je. Ne­ki su pret­po­sta­vlja­li da je bo­lje slav­no stra­da­ti (Kon­rad) ne­go ta­vo­ri­ti u per­ma­nent­nom stra­hu. U Be­ču je kru­ži­la iz­re­ka „bo­lje kraj sa stra­hom, ne­go strah bez kra­ja” (Bes­ser ein En­de mit Schrec­ken als Schrec­ken oh­ne En­de''). (...)
Ni­je da­nas ri­jet­ko da u po­ku­ša­ji­ma ob­ja­šnje­nja srp­ske ulo­ge ili ulo­ge slu­žbe­ne Sr­bi­je u ot­po­či­nja­nju Pr­vog svjet­skog ra­ta auto­ri po­ku­ša­va­ju da su­ge­ri­šu naj­ma­nje dvi­je stva­ri. Pr­vo, da su sve do 1903. go­di­ne, do pu­ča u Be­o­gra­du, od­no­si Austro­u­gar­ske sa Sr­bi­jom bi­li do­bri, ko­o­pe­ra­tiv­ni i da je Sr­bi­ja u pre­ra­spo­dje­li mo­ći ve­li­kih si­la bi­la austro­u­gar­ski kli­jent. Pro­mje­na di­na­sti­je i ulo­ga „kr­va­vih” za­vje­re­ni­ka sve je po­kva­ri­la. Agre­siv­ni na­ci­o­na­li­zam kre­nuo je pre­ko gra­ni­ca Sr­bi­je i do­veo u pi­ta­nje ne sa­mo op­sta­nak Tur­ske na Bal­ka­nu već i Austro­u­gar­ske. Uop­šte, „na­ci­o­na­li­zam” (pod­ra­zu­mi­je­va se šo­vi­ni­stič­ki i vjer­ski ne­to­le­ran­tan) ni­je do­zvo­lio da se po­lo­žaj lju­di (ljud­ska pra­va) mir­no na­do­gra­đu­je i da se oba­vi eko­nom­sko una­pre­đe­nje i mo­der­ni­za­ci­ja. Isto­ri­čar­ka Mar­ga­ret Mak­mi­lan, na pri­mjer, u jed­nom in­ter­vjuu ka­že „da su oni (mla­do­bo­san­ci – prim. M.B.) fa­na­ti­ci, ne­spo­sob­ni za bi­lo ka­kav kom­pro­mis... kao li­be­ral, sma­tram da na­si­lje i te­ro­ri­zam ne mo­gu da ri­je­še pro­ble­me”. Ka­ko bi se ova aisto­rič­na iz­ja­va uklo­pi­la u pri­ču o na­ci­o­nal­no­o­slo­bo­di­lač­kim re­vo­lu­ci­ja­ma iz 19. vi­je­ka ili o an­ti­ko­lo­ni­jal­nim oslo­bo­di­lač­kim bor­ba­ma?
Za­vje­re­ni­ci iz 1903, u cje­li­ni, me­ha­nič­ki se po­ve­zu­ju sa do­ga­đa­ji­ma u Sa­ra­je­vu 1914. go­di­ne. Ne raz­dva­ja se or­ga­ni­za­ci­ja Na­rod­na od­bra­na od or­ga­ni­za­ci­je Uje­di­nje­nje ili smrt (Cr­na ru­ka). Mla­di­ći, mla­do­bo­san­ci, nji­ho­vi su re­gru­ti i agen­ti, pi­šu da­nas ne­ki me­dij­ski pro­mo­vi­sa­ni isto­ri­ča­ri u svi­je­tu. Iz­u­zev ne­ko­li­ko isto­ri­ča­ra (npr. Žan Žak Be­ker) ri­jet­ko se po­mi­nje, a naj­če­šće pre­ćut­ku­je či­nje­ni­ca da je pu­kov­nik Dra­gu­tin Di­mi­tri­je­vić Apis opo­zvao aten­tat, od­no­sno da je po­ru­čio da se „dje­ci” ko­ju su „pu­sti­li da idu i ne­što po­ku­ša­ju” na­re­di da od­u­sta­nu zbog mo­gu­ćih po­sle­di­ca po Sr­bi­ju i da je to bio ve­ćin­ski stav pre­ži­vje­lih čla­no­va Vr­hov­ne upra­ve i da je za to od­re­đen biv­ši ko­mi­ta Ša­rac.
Ju­žno­slo­ven­ski omla­din­ski po­kre­ti se za­o­bi­la­ze ili pre­ćut­kuju, a po­seb­no je pri­mjet­no da se ni Mla­da Bo­sna, ni ju­go­slo­ven­ska omla­di­na ne sta­vlja­ju u ono­vre­me­ni kon­tekst omla­din­skih po­kre­ta (Mla­da Če­ška, Mla­da Ita­li­ja, Mla­da Hr­vat­ska, Mla­da Dal­ma­ci­ja i sl.). Sti­dlji­vo se po­mi­nje da su bal­kan­ski ra­to­vi ima­li ši­rok od­jek ne sa­mo me­đu srp­skim svi­je­tom u Austro­u­gar­skoj već i me­đu dru­gim slo­ven­skim na­ro­di­ma. Ova­kvi pri­stu­pi su pri­je eho „br­zih”, in­stant isto­ri­ja, ko­je su pra­ti­le ju­go­slo­ven­sku kri­zu i rat i no­vo ra­zu­mi­je­va­nje glo­ba­li­za­ci­je, ne­go od­raz mno­go kom­plek­sni­je isto­ri­je Bal­ka­na i Ju­žnih Slo­ve­na.
Na do­ka­zi­va­nje da je pro­mje­na u Sr­bi­ji na­stu­pi­la pri­je 1903. go­di­ne ne tre­ba tro­ši­ti pre­vi­še ri­je­či. Od­la­skom kra­lja Mi­la­na, kralj Alek­san­dar i nje­go­ve ko­a­li­ci­o­ne vla­de ni­je­su vi­še do­sljed­ne na pro­a­u­strij­skom kur­su, a nje­go­va že­nid­ba Dra­gom Ma­šin i okre­ta­nje Ru­si­ji de­fi­ni­tiv­no su ga odvo­ji­li od mo­nar­hi­je. Po­li­tič­ka ko­rekt­nost po­sli­je 1903. uti­ca­la je da se pri­pre­me za oslo­bo­di­lač­ku mi­si­ju i pro­mje­na stra­te­škog kur­sa do­volj­no ne pri­mi­je­te. Obre­no­vi­ćev­ci su po­sta­li si­no­nim za lju­de sta­rog re­ži­ma, bez za­slu­ga. Tre­ba­lo je pro­mo­vi­sa­ti no­ve (u su­šti­ni sta­re). Tek po­sljed­njih de­ce­ni­ja me­đu srp­skim isto­ri­ča­ri­ma vi­še pa­žnje po­sve­će­no je na­mje­ra­ma di­na­sti­je Obre­no­vić da pri­pre­mi ze­mlju za mi­si­ju oslo­bo­đa­nja bra­će, pr­ven­stve­no na ju­gu, a kul­tur­no u svim dje­lo­vi­ma gdje su Sr­bi ži­vje­li. Voj­ne re­for­me kra­lja Mi­la­na te na­bav­ka na­o­ru­ža­nja u vri­je­me Alek­san­dra I iz Fran­cu­ske po­no­vo su do­bi­le na pa­žnji. Sko­ri­ja is­tra­ži­va­nja su uka­za­la na Alek­san­drov ne­u­spjeh da po­čet­kom vi­je­ka na­ba­vi naj­mo­der­ni­ju, polj­sku br­zo­met­nu ar­ti­lje­ri­ju u Fran­cu­skoj. Uka­za­no je da su rat­ni pla­no­vi u Ge­ne­ral­šta­bu ima­li sa­mo jed­nu svr­hu – na­pri­jed ka ju­gu. (NA­STA­VI­ĆE SE)