PIŠE: BUDO SIMONOVIĆ


Po jed­noj ver­zi­ji Bran­ko Ku­jun­džić je po­gi­nuo u bor­bi sa Njem­ci­ma i usta­ša­ma, a po dru­goj, ko­ju su Ku­jun­dži­ći­ma, To­mi­sla­vu i Dra­ga­nu, si­no­vi­ma Bran­ko­vog mla­đeg bra­ta Bo­ška, svo­je­vre­me­no po­tvr­di­li mje­šta­ni se­la Ka­li­ma­ni­ći na Ro­ma­ni­ji, Ne­zir Sma­jić i Ili­ja Bak­maz, on se ubio kad je vi­dio da će ne­pri­ja­te­lji­ma pa­sti u ru­ke.
Pri­ča­lo se, ustva­ri, da je stra­dao na pre­va­ru: po­vje­ro­vao je, na­vod­no, na ri­ječ i kre­nuo na pre­go­vo­re sa usta­ša­ma oko spa­sa­va­nja i iz­ba­vlje­nja ra­nje­ni­ka, ali ni­je ni sti­gao na do­go­vo­re­no mje­sto, pre­sre­la ga je za­sje­da, a on je on­da, po­što je, iz­gle­da, bio i ra­njen i uvi­dio da se ne mo­že iz­vu­ći, na­slo­nio se­bi ci­jev na slje­poč­ni­cu.
– Do­zna­li smo ta­ko­đe – ve­li To­mi­slav Ku­jun­džić – da ga je sa­hra­nio Ra­do­van Sa­mar­dži­ja iz Be­re­ga na mje­snom, ta­ko­zva­nom Ar­bin­skom gro­blju, čo­vjek u či­joj je ku­ći Bran­ko Cr­no­go­rac – ta­mo ga ni­ko ni­je ni zvao ni znao kao Bran­ka Ku­jun­dži­ća – bo­ra­vio noć uoči po­gi­bi­je. Moj brat Dra­gan i ja smo 1968. go­di­ne išli na Ro­ma­ni­ju, na­šli sve te lju­de i Bran­kov grob, ali nam bo­rač­ka or­ga­ni­za­ci­ja iz So­ko­ca iz ne­kih raz­lo­ga ta­da ni­je do­pu­sti­la da pre­ne­se­mo nje­go­ve ko­sti i sa­hra­ni­mo ih na rod­nom Pre­vi­šu. Dža­ba su bi­le mol­be i ubje­đi­va­nja, do­šlo je i do žuč­ne ras­pra­ve i sva­đe sa ta­da­šnjim čel­ni­ci­ma bo­ra­ca na Ro­ma­ni­ji, mo­ra­la je da in­ter­ve­ni­še i mi­li­ci­ja i mi smo se po­sli­je vra­ti­li neo­ba­vlje­na po­sla. Ka­sni­je su i vri­je­me i dru­ge (ne)pri­li­ke uči­ni­li svo­je, ta­ko da naš stric i da­nas po­či­va ta­mo u bez­i­me­nom gro­bu.
Ku­jun­dži­ći su ka­sni­je sa­zna­li, a to nam je ovih da­na po­tvr­dio i Mi­li­vo­je Jan­ko­vić, sa­da­šnji se­kre­tar bo­rač­ke or­ga­ni­za­ci­je u So­ko­cu, da on ni­je pre­ne­sen ni­ti se nje­go­vo ime na­la­zi na spo­men-ko­stur­ni­ci u So­ko­cu, po­dig­nu­toj za sje­ća­nje na go­to­vo hi­lja­du pa­lih bo­ra­ca i žr­ta­va Dru­gog svjet­skog ra­ta sa ovog pod­ruč­je, ni­ti na ne­kom dru­gom od spo­men-obi­ljež­ja par­ti­zan­skim bor­ci­ma, po­dig­nu­tih na Ro­ma­ni­ji bor­ci­ma iz dru­gih kra­je­va ko­ji su ov­dje pa­li na bra­ni­ku slo­bo­de. Me­đu nji­ma je i zna­tan broj Cr­no­go­ra­ca.
– Ar­bin­sko gro­blje se na­la­zi na sto ko­ra­ka od mo­je rod­ne ku­će – ve­li To­mo Bu­kva, se­dam­de­se­to­go­di­šnji pen­zi­o­ner iz So­ko­ca, ro­dom iz Ka­li­ma­ni­ća. – Do­bro sam po­zna­vao i Ne­zi­ra Sma­ji­ća i Ili­ju Bak­ma­za i Ra­do­va­na Sa­mar­dži­ju, ali oni, na­ža­lost, odav­no vi­še ni­je­su me­đu ži­vi­ma i ne mo­gu po­svje­do­či­ti sve to što su svo­je­vre­me­no ka­za­li Ku­jun­dži­ći­ma. U se­lu vi­še ne­ma ni nji­ho­vih vr­šnja­ka, od­no­sno onih ko­ji bi se mo­gli sje­ti­ti tog slu­ča­ja i ka­za­ti ka­ko je bi­lo.
Tač­no je, me­đu­tim, da na sa­mom ula­zu u Ar­bin­sko gro­blje, de­sno od vrat­ni­ce, iz­me­đu ka­sni­je po­dig­nu­tih spo­men-grob­ni­ca Mi­lo­ša Bu­kve i Jo­va­na Sa­mar­dži­je, po­sto­ji je­dan mra­mor, pra­vo­u­ga­o­ni ka­men bez ime­na ili bi­lo ka­kvog dru­gog bi­lje­ga, a po­što ni ja kao sa­da po­naj­sta­ri­ji ni­ti iko dru­gi u se­lu ne zna či­ji je to grob, ja sam go­to­vo sto­pro­cent­no uvje­ren da je baš tu sa­hra­njen taj čo­vjek. Po to­me što je već sko­ro sa­svim za­ra­stao u tra­vu, ne­ma sum­nje da je tu sa­hra­njen iko iz ovog se­la ili bli­že oko­li­ne jer bi ne­ko od nje­go­ve rod­bi­ne sva­ka­ko u me­đu­vre­me­nu ne­što ure­dio taj grob ili ba­rem sta­vio ka­kav bi­ljeg da se zna ko­me pri­pa­da...
Da li će se na ime i grob ovog čo­vje­ka za ne­za­bo­rav i da­lje sli­je­ga­ti tra­va za­bo­ra­va, ili će se nje­go­va rod­bi­na i bo­rač­ka or­ga­ni­za­ci­ja sa Ro­ma­ni­je po­sta­ra­ti da bar ime Bran­ka Ku­jun­dži­ća ne po­to­ne u tmu­šu pro­šlo­sti, osta­je da se vi­di. Tek ta­ko bi bio u pot­pu­no­sti is­pu­njen ve­li­ki ama­net i pred­smrt­na že­lja nje­go­vog od sko­ro po­koj­nog bra­ta od stri­ca Kr­sta Ku­jun­dži­ća, ali i nje­go­ve rod­bi­ne i sa­bo­ra­ca, ako ih još ima ži­vih, od­no­sno nji­ho­vih po­to­ma­ka i po­što­va­la­ca pa­lih za slo­bo­du.Kraj


Bra­ća

Bran­ko Ku­jun­džić je, ina­če, imao još dva mla­đa bra­ta, bli­zan­ce Bo­ža i Bo­ška. Bo­žo je po­gi­nuo kao par­ti­zan­ski bo­rac na Srem­skom fron­tu 1944. go­di­ne, a rat je pre­ži­vio sa­mo Bo­ško, ko­ji je kao voj­nik biv­še ju­go­slo­ven­ske voj­ske za­ro­bljen 1941. go­di­ne u Kar­lov­cu i in­ter­ni­ran u Nje­mač­ku. Otu­da je ne­ka­ko uspio da po­beg­ne i pri­klju­či se fran­cu­skom po­kre­tu ot­po­ra u ko­jem je i slo­bo­du do­če­kao. Bio je je­dan od vo­de­ćih Ju­go­slo­ve­na – bo­ra­ca ko­ji su, po­red osta­log, uče­stvo­va­li u oslo­ba­đa­nju Pa­ri­za.