PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Iz Po­ćo­re­ko­vog pi­sma se vi­di da u Austro­u­gar­skoj po­sto­ji fa­ta­li­stič­ki strah od bli­skog ra­ta. I je­dan i dru­gi bi­li su to­ga svje­sni. Po­ćo­rek je ipak že­lio da ga ubr­za jer je vje­ro­vao da je kob­na za­blu­da da se i po ci­je­nu ve­li­ke pred­u­sre­tlji­vo­sti Sr­bi­ja mo­že uči­ni­ti pri­ja­te­ljem Austro­u­gar­ske. „Ako se – kao što je po svoj pri­li­ci slu­čaj – sa­da­šnji po­lo­žaj ne is­ko­ri­sti za to, da se Sr­bi­ja na­či­ni bez­o­pa­snom na taj na­čin što bi se sje­di­ni­la sa Mo­nar­hi­jom bar u ob­li­ku jed­ne tr­go­vin­ske, ca­rin­ske i voj­ne kon­ven­ci­je, mo­ra se bez­u­slov­no ra­ču­na­ti s tim da će se ta dr­ža­va u sva­kom bu­du­ćem ra­tu bo­ri­ti kao otvo­ren i ogor­čen pro­tiv­nik na stra­ni na­ših osta­lih ne­pri­ja­te­lja”. Ne­što uvi­je­nim rječ­ni­kom on je su­ge­ri­sao pre­ven­tiv­ni rat i ostva­re­nje pla­na ko­ji je ute­me­ljio još mi­ni­star Eren­tal, ali se bo­jao da Beč u tom tre­nut­ku ne mi­sli da ga po­kre­ne. Bi­lin­ski je sma­trao da je gu­ver­ner Bo­sne op­sjed­nut i pro­žet mr­žnjom pre­ma do­ma­ćem srp­skom sta­nov­ni­štvu u Sr­bi­ji.
U ita­li­jan­skom par­la­men­tu pred­sjed­nik vla­de Đo­va­ni Đo­li­ti (Gi­o­van­ni Gi­o­lit­ti) us­tvr­dio je da je Austr­o­u­gar­ska spre­ma­la na­pad na Sr­bi­ju još u lje­to 1913. go­di­ne. Ta­da je osta­la bez po­dr­ške osta­lih ve­li­kih si­la. Isto­ri­čar Mi­lo­rad Ek­me­čić pi­še da ni­je bi­lo Sa­ra­jev­skog aten­ta­ta, „da­nas po­u­zda­no zna­mo ko­ji bi bio dru­gi po­vod Pr­vom svjet­skom ra­tu. To je pla­ni­ra­nje po­bu­ne Al­ba­na­ca na je­sen 1914. Ja sam u svo­je vri­je­me is­pi­ti­vao gra­đu u sa­ra­jev­skom Dr­žav­nom arhi­vu o pla­no­vi­ma eko­nom­ske mo­bi­li­za­ci­je za mo­gu­ći Tre­ći bal­kan­ski rat `na je­sen ove godine`. Ot­ku­plji­va­na su po Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni kr­da go­ve­da i ko­nja, oda­ši­lja­na u dal­ma­tin­ske lu­ke, oda­kle su se la­ko mo­gla pre­ba­ci­va­ti u al­ban­ske”.
U ju­lu 1913. Ber­lin je do­bio in­for­ma­ci­je iz Be­ča da mi­ni­star spolj­nih po­slo­va Ber­htold sma­tra da Austro­u­gar­ska mo­ra da se umi­je­ša i bez ru­ske pro­vo­ka­ci­je ako Sr­bi­ja po­stig­ne od­lu­ču­ju­ću po­bje­du i za­pri­je­ti na­stan­kom ne­ke „Ve­li­ke Sr­bi­je”. Ka­da ga je nje­mač­ki po­sla­nik Či­ri­ški, ko­ji je i pre­nio ovu po­ru­ku, za­pi­tao šta to zna­či „Ve­li­ka Sr­bi­ja”, ni­je do­bio pre­ci­zan od­go­vor, ali je mi­ni­star po­me­nuo za­jed­nič­ku gra­ni­cu sa Grč­kom. Ber­lin je od­go­vo­rio da austro­u­gar­sko vođ­stvo do­zvo­lja­va da ga ru­ko­vo­di ne­ki nje­gov „ko­šmar Ve­li­ke Sr­bi­je”.
Po­raz Bu­gar­ske i mir u Bu­ku­re­štu do­ve­li su do pra­ve psi­ho­lo­ške bom­be u Be­ču i Pe­šti. To je do­ži­vlje­no kao gu­bi­tak „pre­sti­ža ve­li­ke si­le”. Pro­fe­sor Re­dlih za­pi­sao je 22. ju­la u dnev­ni­ku: „U slu­žbe­nim kru­go­vi­ma vla­da du­bo­ka de­pre­si­ja”. Istim ri­je­či­ma sta­nje je opi­sao i grof Kor­mo­nas u mi­ni­star­stvu spolj­nih po­slo­va: „Na Bal­ha­u­spla­cu za­vla­da­la je naj­du­blja de­pre­si­ja”. Gro­fi­ca Ali­sa fon Ho­jos, maj­ka ra­to­bor­nog gro­fa, vi­ka­la je: „Kad bi taj Bet­man-Hol­veg (nje­mač­ki mi­ni­star – prim.M.B.) bio mu­ška­rac on bi se umi­je­šao u rat Sr­bi­je i Bu­gar­ske”.
Austro­u­gar­ska se u av­gu­stu 1913. go­di­ne ni­je mo­gla po­mi­ri­ti sa re­zul­ta­ti­ma Bu­ku­re­štan­skog mi­ra ko­jim su Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra, pa i Ru­mu­ni­ja, pot­pu­no oja­ča­le na šte­tu Bu­gar­ske i ko­jim su se re­me­ti­li nje­ni pla­no­vi pro­do­ra na jug. Istog da­na ka­da je ugo­vor pot­pi­san, 10. av­gu­sta, pred­stav­ni­ci Austro­u­gar­ske sa­op­šti­li su Nje­mač­koj i Ita­li­ji da ima­ju na­mje­ru da na­pad­nu Sr­bi­ju. O to­me je ita­li­jan­ski mi­ni­star spolj­nih po­slo­va An­to­ni­no mar­kiz San Đu­li­ja­no (An­to­ni­no Par­te­no-Ca­stel­lo di San Gi­u­li­a­no) do­sta­vio pred­sjed­ni­ku vla­de Đo­li­ti­ju te­le­gra­mom in­for­ma­ci­ju: „Austri­ja je sa­op­šti­la na­ma i Nje­mač­koj na­mje­ru da na­pad­ne Sr­bi­ju; ona obi­lje­ža­va to kao de­fan­siv­nu ak­ci­ju, i na­da se da će Troj­ni sa­vez to sma­tra­ti kao ca­sus fo­e­de­ris što po mo­me mi­šlje­nju ne mo­že bi­ti. Ja sam po­ku­šao da sa Nje­mač­kom od­vra­ti­mo Austri­ju od ove ak­ci­je...”. Na to je Đo­li­ti od­go­vo­rio mi­ni­stru: „Ako Austri­ja na­pad­ne Sr­bi­ju, on­da ne na­stu­pa ca­sus fo­e­de­ris. To bi bi­la nje­na lič­na ak­ci­ja, a ne od­bra­na... To tre­ba iz­ja­vi­ti Austri­ji na naj­a­sni­ji na­čin; va­lja se na­da­ti da će Nje­mač­ka pred­u­ze­ti ak­ci­ju da Austri­ju sklo­ni da od­u­sta­ne od te vr­lo opa­sne pu­sto­lo­vi­ne”.
Šef ka­bi­ne­ta austro­u­gar­skog mi­ni­stra spolj­nih po­slo­va Ber­htol­da i je­dan od naj­i­stak­nu­ti­jih pred­stav­ni­ka „rat­ne stran­ke” u mi­ni­star­stvu grof Ho­jos po­ja­šnja­vao je taj stav ri­je­či­ma: „Za nas je sva­ko rje­še­nje, ko­je bi do­pu­šta­lo da osta­ne i da­lje sta­nje stvo­re­no Bu­ku­rešt­kim mi­rom, ko­je je Sr­bi­ju pod egi­dom Ru­si­je neo­sla­blje­nu či­ni­lo zbi­ra­li­štem svih Ju­go­slo­ve­na i ko­je je odr­ža­va­lo Ru­mu­ni­ju u lo­go­ru na­ših ne­pri­ja­te­lja, zna­či­lo od­ri­ca­nje ne sa­mo na naš po­lo­žaj ve­li­ke si­le, ne­go i na­šeg go­log op­stan­ka... Ko­a­li­ci­ja Bu­ku­rešt­kog mi­ra mo­ra­la je bi­ti raz­bi­je­na, Bu­gar­skoj opet vra­će­na sta­ra moć, ako je Austri­ja ima­la da­lje da po­sto­ji”. Beč je ta­ko­đe upo­znao ru­mun­skog su­ve­re­na Ka­ro­la I sa svo­jim čvr­stim sta­vom: „Iz­me­đu nas i da­na­šnje Sr­bi­je sto­ji ve­li­ki ju­go­slo­ven­ski pro­blem, a on se mo­že...sa­mo si­lom ri­je­ši­ti; pa­li­ja­ti­ve su tu uza­lud­ne... Ili će od Sr­bi­je je­dva što osta­ti, ili će se Mo­nar­hi­ja iz te­me­lja ras­tre­sti”. Ho­jos je 11. av­gu­sta iz­ja­vio Re­dli­hu da su od­no­si sa Nje­mač­kom pre­sta­li da bu­du pri­ja­telj­ski.
Ka­sni­je, 1914. go­di­ne, u ita­li­jan­skom par­la­men­tu, ka­ko je već re­če­no, Đo­li­ti je jav­no us­tvr­dio da je Austro­u­gar­ska spre­ma­la na­pad na Sr­bi­ju još u lje­to 1913. go­di­ne. Ta­da je osta­la bez po­dr­ške osta­lih ve­li­kih si­la.(NA­STA­VI­ĆE SE)