PIŠE: BUDO SIMONOVIĆ


Bran­ko Ku­jun­džić, već is­ku­sni re­vo­lu­ci­o­nar i bo­rac, pre­ka­ljen u pred­rat­nom stu­dent­skom po­kre­tu u Be­o­gra­du, a na­ro­či­to u tam­ni­ca­ma od Le­po­gla­ve do Srem­ske Mi­tro­vi­ce, od­mah je svo­jim dr­ža­njem, ne­u­stra­ši­vo­šću i vje­šti­nom za­di­vio, po­seb­no mla­đe bor­ce i iz­ra­stao u le­gen­du fru­ško­gor­skog par­ti­zan­skog od­re­da.
Va­sa Ka­zi­mi­ro­vić je u svo­joj već spo­me­nu­toj knji­zi „Cr­ve­ni čot” opi­sao jed­nu že­sto­ku bit­ku sa Njem­ci­ma u ko­joj je ju­na­štvo Bran­ka Ku­jun­dži­ća po­seb­no do­šlo do iz­ra­ža­ja:
„Dru­ga če­ta Pr­vog ba­ta­ljo­na Še­ste bri­ga­de, još naj­bo­lje snab­dje­ve­na mu­ni­ci­jom, iz­ne­na­da je na­pa­la Njem­ce s le­đa od Do­mu­ske­le gdje se na­la­zi­la na obez­bje­đe­nju od even­tu­al­nog pre­pa­da fa­ši­sta sa te stra­ne, te ih još vi­še zbu­ni­la, a de­se­ti­na tre­će Ka­me­nja­re­ve če­te (ri­ječ je o na­rod­nom he­ro­ju Mar­ku Pe­ri­či­nu Ka­me­nja­ru, na­po­me­na B.S), za­slu­gom ne­ka­da­šnjeg ro­bi­ja­ša Bran­ka Cr­no­gor­ca, osvo­ji­la je če­ti­ri fa­ši­stič­ka te­ška mi­tra­lje­za, po­sta­vlje­na na sa­moj ivi­ci bo­ro­ve šu­me.
Ta če­ti­ri mi­tra­lje­za za­da­va­la su Fru­ško­gor­ci­ma ve­li­ke mu­ke, spre­ča­va­ju­ći ih da pro­dru iz šu­me na put. Shva­tiv­ši to, Bran­ko se od­jed­nom di­gao i ve­što se pre­ba­cu­ju­ći od sta­bla do sta­bla, za­šao je fa­ši­sti­ma – mi­tra­lje­sci­ma za le­đa. On­da... Sce­nu ko­ju ću opi­sa­ti vi­dje­li su mno­gi Fru­ško­gor­ci – i Ži­ka Ta­dić, i Ma­u­ki, i Ka­me­njar... Ba­jo­net na Bran­ko­voj pu­šci sju­rio se u le­đa jed­nog mi­tra­lje­sca, pa u dru­gog...Tre­ći mi­tra­lje­zac se ta­da okre­nuo, je­zi­vi vri­sak ga je si­gur­no tr­gao, ali je Bran­ko i nje­ga smla­vio ne­mi­lo­srd­no ga uda­riv­ši kun­da­kom svog ka­ra­bi­na...Če­tvr­ti mi­tra­lje­zac, me­đu­tim, ni­je če­kao da ga Bran­ko uda­ri. Hi­tro je okre­nuo mi­tra­ljez da pu­ca – gru­nu pu­ška iz šu­me.
– E, va­la ne­ćeš. Šva­bo! – uz­vik­nu Deč­ko, še­zde­se­to­go­di­šnji sta­rac iz Di­vo­ša, i opa­li u mi­tra­lje­sca...
Ta­da Bran­ko le­že za je­dan od če­ti­ri ote­ta mi­tra­lje­za i okre­nu da bi­je po fa­ši­sti­ma...
– Bran­ko je ka­sni­je, ka­ko sam do­znao, bio i te­ško ra­njen, ostao i bez ru­ke, a po­gi­nuo je ne­gdje 1944. go­di­ne. Od ta­da se na nje­go­vo ime i grob ne­zna­ni sli­je­žu go­di­ne za­bo­ra­va – sjet­no je za­vr­šio svo­ju pri­ču Kr­sto Ku­jun­džić.
Ku­jun­dži­ći su tek tri ili če­ti­ri go­di­ne po za­vr­šet­ku Dru­gog svjet­skog ra­ta do­zna­li ne­što vi­še ka­ko je i gdje Bran­ko za­vr­šio svoj bor­be­ni put i okon­čao ži­vot. Pri to su se, po­red osta­lih, obra­ća­li se za po­moć i ta­da­šnjim vi­so­kim dr­žav­nim i par­tij­skim ru­ko­vo­di­o­ci­ma iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne Ro­do­lju­bu Čo­la­ko­vi­ću i Cvi­je­ti­nu Mi­ja­to­vi­ću, ko­ji su, da­ka­ko, bi­li oba­vi­je­šte­ni o ju­na­štvu i za­slu­ga­ma nji­ho­vog sa­bor­ca Bran­ka Cr­no­gor­ca, ili Bran­ka ro­bi­ja­ša, ka­ko su ga svi još od Sre­ma zva­li i po­zna­va­li:
– Moj otac je ne­ka­ko do­znao, što će po­tom po­tvr­di­ti i Čo­la­ko­vić i Mi­ja­to­vić, da je Bran­ko iz Sre­ma do­spio na Su­tje­sku i da je pre­ži­veo i tu gol­go­ti u ko­joj je ostao bez ru­ke – ka­že To­mi­slav Ku­jun­džić, je­dan od tro­ji­ce si­no­va Bran­ko­vog bra­ta Bo­ška, ko­ji sa­da ži­vi u Kra­lje­vu.
U na­šoj ku­ći se du­go ču­va­lo i jed­no pi­smo Ro­do­lju­ba Čo­la­ko­vi­ća ko­ji je o Bran­ku pi­sao s ve­li­kim pi­je­te­tom i uva­ža­va­njem. Kao in­va­lid, on je iz­gle­da, po­sli­je Su­tje­ske bio ko­me­sar u ne­koj pra­te­ćoj če­ti, od­no­sno čo­vek za­du­že­noj za ra­nje­ni­ke, a po­gi­nuo je, i to smo de­fi­ni­tiv­no utvr­di­li, 1944. go­di­ne u se­lu Ka­li­ma­ni­ći, tri­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra uda­lje­nom od So­ko­ca na Ro­ma­ni­ji.
Sju­tra: I GROB MU
ZA­RA­STAO U TRA­VU