PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ada­mu Pri­bi­če­vi­ću je to Pa­šić lič­no po­tvr­dio. Po­ru­čio je da Sve­to­zar i Hr­vat­sko-srp­ska ko­a­li­ci­ja na­pra­ve spo­ra­zum sa Ti­som i da se sta­nje u Hr­vat­skoj nor­ma­li­zu­je. „Oti­šao sam u Za­greb u dru­goj po­lo­vi­ni sep­tem­bra, sa­op­štio sam bra­tu po­ru­ku srp­ske vla­de i da je pakt sa Ti­som bio sklo­pljen već u no­vem­bru”, pi­še Adam. „U pro­lje­će 1914. go­di­ne sa­znao je po­sla­nik...ko­a­li­ci­je dr Du­šan Po­po­vić da će Austro-Ugar­ska 1914. na­pa­sti Sr­bi­ju. Tra­ži­će se ul­ti­ma­tum da Sr­bi­ja pu­sti austro­u­gar­sku voj­sku u No­vo­pa­zar­ski San­džak da po­sjed­ne srp­sku gra­ni­cu Al­ba­ni­je i spri­je­či pro­di­ra­nje al­ban­skih ko­mi­ta, ko­ji re­me­te mir u Al­ba­ni­ji i ne da­ju joj da se sre­di. Sr­bi­ja će to od­bi­ti i po­če­će rat. On je to sa­op­štio u ho­te­lu Raj­ning Ha­u­su sr­bi­jan­skom po­li­ti­ča­ru La­zi Mar­ko­vi­ću, ka­da je do­la­zio sa Za­pa­da i za­mo­lio ga da to ka­že Pa­ši­ću”.
Na­mje­re srp­ske vla­de da se po­bolj­ša­ju od­no­si Sr­bi­je sa Austro­u­gar­skom no­ti­ra i ot­prav­nik po­slo­va ru­skog po­slan­stva u Be­o­gra­du Va­silj Štrand­man. Ka­ko je Mo­nar­hi­ja ko­ri­sti­la sva­ko pi­ta­nje da za­teg­ne od­no­se, on na­vo­di da je srp­ska vla­da iz­ra­zi­la sprem­nost da joj pru­ži kon­ce­si­je u po­gle­du rje­ša­va­nja pi­ta­nja že­lje­zni­ca u no­vim obla­sti­ma, ra­di če­ga su u Be­o­grad sti­gli pred­stav­ni­ci beč­ke že­lje­znič­ke di­rek­ci­je. Aten­tat ih je pre­ki­nuo usred po­sla.
Obaviješ­tene da Austro­u­gar­ska vr­lo ne­po­volj­no gle­da na pre­go­vo­re Sr­bi­je i Cr­ne Go­re o re­al­noj uni­ji, obi­je srp­ske vla­de pri­vre­me­no su su­spen­do­va­le ove pre­go­vo­re. To je, po­sli­je uz­ne­mi­ra­va­ju­ćih in­for­ma­ci­ja iz Ber­li­na i Be­ča, ru­ski mi­ni­star Sa­zo­nov, pre­ko Har­tvi­ga, tra­žio od srp­ske vla­de.
Iz raz­go­vo­ra ko­je je Štrad­man imao sa pre­sto­lo­na­sled­ni­kom Alek­san­drom i pre­mi­je­rom Pa­ši­ćem vi­di se da su ovi od­go­vor­ni fak­to­ri bi­li svje­sni srp­ske ne­sprem­no­sti za no­ve kri­ze, a po­go­to­vo za rat. Nji­hov naj­ja­či ar­gu­ment je bio voj­na ne­sprem­nost, ko­ja se zbog is­tro­še­no­sti u bal­kan­skim ra­to­vi­ma ne bi mo­gla pre­vla­da­ti ni u tri sle­de­će go­di­ne. U po­sled­njem ši­fro­va­nom te­le­gra­mu Sa­zo­no­vu iz Be­o­gra­da, 23. ju­la 1914, ot­prav­nik po­slo­va Štrad­man op­šir­no je iz­nio de­talj­ne Pa­ši­će­ve po­gle­de na ovu si­tu­a­ci­ju. Ne­dvo­smi­sle­no je da je Sr­bi­ja ba­ca­la po­gled na oslo­bo­đe­nje i uje­di­nje­nje sa bra­ćom u Bo­sni, ali po­god­na me­đu­na­rod­na kon­juk­tu­ra je bi­la da­le­ko. Ra­di­la je na po­li­tič­koj kon­so­li­da­ci­ji sa Ru­mu­ni­jom, Cr­nom Go­rom i Grč­kom, pa u per­spek­ti­vi i sa Bu­gar­skom, ka­ko bi oja­ča­la svo­je po­zi­ci­je. Po­sto­ja­li su i pro­ble­mi unu­tra­šnje pri­ro­de, ko­ji su zah­ti­je­va­li vri­je­me. Sma­tra­lo se da su sa­mo za opre­ma­nje voj­ske po­treb­ne tri go­di­ne, kao i za grad­nju mo­sta pre­ko Du­na­va ko­ji bi po­ve­zao Sr­bi­ju sa Ru­mu­ni­jom. Ve­ći broj go­di­na bio je po­tre­ban za grad­nju pru­ga na ju­gu i kroz San­džak, kao i po­u­zda­nih i br­zih ko­mu­ni­ka­ci­ja pe­ri­fe­ri­je sa cen­trom. U za­ključ­ku Štrand­man na­vo­di:
„Iz sve­ga iz­ni­je­tog ni­je te­ško za­klju­či­ti da se na­stu­pa­nje do­ga­đa­ja, ko­ji bi sa­da i u ne­po­sred­noj bu­duć­no­sti mo­gli do kraj­no­sti da za­o­štre austrij­sko-srp­ske od­no­se, u Be­o­gra­du sma­tra ne sa­mo ne­po­želj­nim, ne­go i opa­snim po op­sta­nak sa­me Kra­lje­vi­ne. U ta­kvu vr­stu do­ga­đa­ja tre­ba uvr­sti­ti ubi­stvo Pre­sto­lo­na­sled­ni­ka..., ubi­stvo ko­je je Sr­bi­ji po­mr­si­lo sve pla­no­ve i do­ve­lo na dnev­ni red pi­ta­nje voj­nog su­ko­ba sa ve­li­kom si­lom u naj­ne­po­volj­ni­jem tren­tu­ku po nju (pod­vu­kao – M.B.). Sto­ga je ra­zu­mlji­va zeb­nja ko­ja je za­hva­ti­la ne sa­mo srp­sku vla­du, ne­go još vi­še Kra­lje­vi­ća Re­gen­ta ko­ji je, pot­pu­no svje­stan neo­pre­mlje­no­sti srp­ske voj­ske, sma­trao da bi sa austrij­ske tač­ke gle­di­šta bi­la `velika glupost` ne is­ko­ri­sti­ti na­sta­le okol­no­sti ka­ko bi se Sr­bi­ji pre­do­či­li ne­pri­hva­tlji­vi za­htje­vi i ti­me iza­zvao oru­ža­ni kon­flikt... Uzi­ma­ju­ći u ob­zir sve go­re na­ve­de­no, sa si­gur­no­šću se mo­že ka­za­ti da će Kra­ljev­ska vla­da po­vo­dom oče­ki­va­nog austro­u­gar­skog na­stu­pa u Be­o­gra­du iza­ći u su­sret svim mo­gu­ćim za­htje­vi­ma ko­ji su ma i naj­ma­nje u skla­du sa do­sto­jan­stvom sa­mo­stal­ne dr­ža­ve”.
O ne­sprem­no­sti Sr­bi­je za rat ja­vlja­li su i austro­u­gar­ski or­ga­ni iz Be­o­gra­da.
Na kra­ju ovog odjelj­ka, pod na­slo­vom „Da li je Sr­bi­ja 1914. že­lje­la kri­zu i rat?”, mo­gli bi­smo da na­sta­vi­mo sa odjelj­kom slič­nog na­slo­va: „Da li je Austro­u­gar­ska pri­želj­ki­va­la kri­zu i rat 1914?”. Od­go­vor, is­pi­san naj­krup­ni­jim slo­vi­ma, bio bi – „da”. Pla­no­vi i mo­ti­vi, od onih mi­ni­stra Eren­ta­la s po­čet­ka 1906. go­di­ne, do onih nje­go­vog na­sled­ni­ka po­sli­je 1912. gro­fa Ber­htol­da i nje­go­vog pr­vog sa­rad­ni­ka gro­fa For­ga­ča, ne­ka­da­šnjeg austro­u­gar­skog po­sla­ni­ka u Be­o­gra­du, ko­ji je stra­sno mr­zio Sr­bi­ju, odav­no su ob­ra­đe­ni u svjet­skoj li­te­ra­tu­ri. To­li­ko po­mi­nja­na „rat­na stran­ka”, rat­no hu­ška­nje na­čel­ni­ka Ge­ne­ral­šta­ba Kon­ra­da fon He­cen­dor­fa, ge­ne­ra­la Oska­ra Po­ćo­re­ka ko­ji ga je pro­pa­gi­rao i su­ge­ri­sao mi­ni­stru za Bo­snu Bi­lin­skom, ne mo­gu da se ne vi­de, ne mo­gu da se pri­kri­ju. Kon­rad je u svo­jim dnev­ni­ci­ma bi­lje­žio za­htje­ve za po­kre­ta­nje ra­ta pro­tiv Sr­bi­je – 24 pu­ta sa­mo od ja­nu­a­ra 1913. do ju­na 1914. go­di­ne. Re­a­gu­ju­ći na pred­lo­ge Bi­lin­skog da se ubr­za rje­ša­va­nje agrar­nog pro­ble­ma da ne bi do­la­zi­lo do po­bu­na ka­kva je bi­la 1910. u sje­ver­noj Po­sa­vi­ni, Po­ćo­rek je na­pi­sao sad već ču­ve­no pi­smo (od­go­vor) Bi­lin­skom 28. ma­ja 1913. go­di­ne.
(NA­STA­VI­ĆE SE)