PIŠE: BUDO SIMONOVIĆ


Ka­ko u svo­joj knji­zi „Cr­ve­ni Čot“ (ob­ja­vlje­na u No­vom Sa­du 1958. go­di­ne) pi­še Va­sa Ka­zi­mi­ro­vić, no­vo­pri­do­šli bo­rac, „od­be­gli ro­bi­jaš iz Srem­ske Mi­tro­vi­ce“, ras­po­re­đen je u Dru­gu če­tu, ko­jom je ko­man­do­vao Ži­ka Ta­dić. Kad ga je ugle­dao i u nje­mu pre­po­znao svog sta­rog dru­ga Bran­ka Ku­jun­dži­ća, ko­man­dir mu je pri­tr­čao i du­go su se gr­li­li kao bra­ća:
- Ali, ot­kud ti ov­de – pr­vi upi­ta Ži­ka. – ot­kud u toj uni­for­mi?
- Ot­kud? Zar se ne se­ćaš su­đe­nja ubi­ci in­že­nje­ra Ba­de­ra u Sko­plju? O to­me je pi­sa­la i „Po­li­ti­ka“... Na tom su­đe­nju je tvoj pri­ja­telj, stu­dent pra­va Bran­ko Ku­jun­džić, osu­đen na je­da­na­est go­di­na te­ške tam­ni­ce...
Bran­ko je po­tom, ka­ko pi­še Ka­zi­mi­ro­vić, svom dru­gu i osta­lim bor­ci­ma po­tan­ko is­pri­čao o mu­ka­ma i gol­go­ti ko­ju je pre­ži­veo ni kriv ni du­žan, i ka­ko je, po­sli­je če­ti­ri go­di­ne tam­no­va­nja od Le­po­gla­ve do Srem­ske Mi­tro­vi­ce iz ko­je je uspio da se iz­ba­vi u ju­lu 1942. go­di­ne:
„Iz­gle­di (za bek­stvo) bi­li su sa­svim ma­li pi­še Ka­zi­mi­ro­vić. –Upra­vo, iz­gle­da ni­je ni bi­lo. Vi­so­ki zi­do­vi, ku­le, uvi­jek bud­ni stra­ža­ri – ne­mo­gu­će. Po­be­ći pre­ko zi­da je pot­pu­no ne­mo­gu­će – s gor­či­nom je Bran­ko tri­sta pu­ta mo­rao do­ći do tog za­ključ­ka, i, tri­sta pu­ta od­u­sta­ti od po­mi­sli da će ikad us­pe­ti da se do­če­pa slo­bo­de.
U ta­kvim tre­nu­ci­ma, iz­gu­bljen i raz­o­ča­ran, pla­kao je skri­ven u ka­kvom mrač­nom uglu pe­ri­o­ni­ce u ko­joj je ra­dio, pre­ki­da­ju­ći po­sao sa­mo o ruč­ku i ve­če­ri.
U ju­lu (1942. go­di­ne, na­po­me­na B.S), me­đu­tim, si­nuo je zra­čak na­de...Ume­sto sta­rih stra­ža­ra, ko­ji su, u ogrom­noj ve­ći­ni, pre­me­šte­ni ne­kud dru­gde, do­šli su no­vi stra­ža­ri, mla­di, tek ob­u­če­ni u Le­po­gla­vi. Bran­ko ih je s pa­žnjom po­sma­trao i vr­lo br­zo se uve­rio da su ne­e­la­stič­ni, ne­spret­ni, ne­vič­ni i da, što je bi­lo naj­bit­ni­je, ne po­zna­ju va­lja­no kuć­ni red – ap­so­lut­ni i ne­po­vre­di­vi za­kon ka­zni­o­ni­ce...“
Po­sle ne­ko­li­ko da­na Bran­ko je uri­zi­kao i kad je za­zvo­ni­lo za pa­u­zu za ru­čak, pri­šao jed­nom od nad­zor­ni­ka u pe­ri­o­ni­ci i u po­ve­re­nju mu ka­zao da je ot­krio šverc i do­go­vo­rio se sa njim da po­sle ruč­ka do­đe po nje­ga u će­li­ju da bi mu na­sa­mo po­ka­zao šta je ot­krio. Uve­ren da će zbog to­ga do­bi­ti na­gra­du, stra­žar je na­iv­no pri­hva­tio i po­sle ruč­ka za­i­sta do­šao po Bran­ka u će­li­ju i po­veo ga u pe­ri­o­ni­cu:
- Da­ko­le, gde je raj šverc? – upi­ta stra­žar kad uđo­še u pe­ri­o­ni­cu i za­tvo­ri­še vra­ta za so­bom.
- Evo, tu je – Bran­ko po­ka­za ru­kom na za­ve­žljaj u bu­dža­ku, od­mah do sto­la na ko­jem je pa­ko­va­no ru­blje.
- Ov­de? – stra­žar se nag­ne, a Bran­ko, već pri­pre­mlje­nom gvo­zde­nom po­lu­gom, na­slo­nje­nom uz sto, za­mah­ne... s na­me­rom da nad­zor­ni­ka pe­ri­o­ni­ce sa­mo one­sve­sti. Ali ka­ko stra­žar, ot­por­ni­ji ne­go što se to mo­glo oče­ki­va­ti, osta­ne na no­ga­ma, pa čak i vri­sne, on se upla­ši da mu plan ne pro­pad­ne pa za­mah­ne još dva­put, što je bi­lo i pre­vi­še...
Za­tim se pre­o­bu­kao. A on­da... Na dvo­ri­šte uvek pu­sto po­pod­ne, iza­šao je slo­bod­no, stro­go pa­ze­ći na svoj ko­rak – u sve­mu je to mo­rao bi­ti stra­žar­ski ko­rak: od­me­ren, čvrst, si­gu­ran. Išao je pra­vo pre­ma stra­ža­ru na osma­trač­ni­ci:
Šta je, ko­le­ga?
Zo­ve te uprav­nik – od­go­vo­ri Bran­ko...
A da l' znaš za­što me zo­ve?
- Ne znam – re­če Bran­ko, pri­hva­ta­ju­ći pu­šku iz ru­ku no­vo­pe­če­nog stra­ža­ra, jed­nog mla­dog usta­še. – Ali pa­zi: pr­vo se mo­raš ja­vi­ti ko­man­di­ru stra­že!
– Ja­vi­ću se – no­vaj­li­ja se po­žu­ri pre­ko dvo­ri­šta, pre­ma kan­ce­la­ri­ji ko­man­di­ra stra­že, a Bran­ko se is­pe na zid – i tek ta­da ose­ti ka­ko mu sr­ce uz­ne­mi­re­no bi­je u gru­di­ma. U da­lji­ni se pla­vi­la Fru­ška go­ra...
Sju­tra: UBIO TRI NjE­MAČ­KA
MI­TRA­LjE­SCA