PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Austro­u­gar­ski di­plo­ma­ta grof Adal­bert Šter­nberg da­lje na­vo­di:
„Ka­ko sam če­sto raz­go­va­rao sa Pa­ši­ćem u Ma­ri­jen­ba­du i Karls­ba­du, sa­zna­vao sam ka­ko go­vo­re na­ši pro­tiv­ni­ci. U eko­nom­skom po­gle­du, mi smo op­ko­li­li Sr­bi­ju, spri­je­či­li smo joj sva­ki iz­laz na mo­re, boj­ko­to­va­li njen iz­voz, te­ško pri­ti­ski­va­li nji­ho­vu bra­ću u Ma­đar­skoj itd... Mi smo po­vri­je­di­li vi­tal­ni ži­vac Sr­bi­je. Ber­htold ne ka­že da li se po­ku­ša­lo ubla­ži­ti mr­žnju – ko­ja za­vla­da­še u Sr­bi­ji – mi­ro­lju­bi­vim du­hom na eko­nom­skom po­lju, te da njoj ne osta­ne rat kao je­di­no sred­stvo da spa­se svoj op­sta­nak. Mi Sr­bi­ji ni­je­smo osta­vi­li ni­ka­kvu dru­gu na­du za oslo­bo­đe­nje ne­go sa­mo rat. Pre­ma to­me, mi smo ti ko­ji smo rat sa Sr­bi­jom uči­ni­li ne­iz­bje­žnim. Eren­tal je u to­li­koj mje­ri pre­zi­rao Sr­bi­ju da ni­je čak ni vra­tio po­sje­tu Pa­ši­ću ko­ju mu je ovaj uči­nio u Ma­ri­jen­ba­du… Sam Ber­htold i cio osta­li svi­jet znao je da su sa­me od­red­be ovog ul­ti­ma­tu­ma zna­či­le što i ob­ja­va ra­ta. Pod­sje­ćam u to­me po­gle­du na jed­no pi­smo gro­fa Ti­se upu­će­no ca­ru 1. ju­la 1914. U nje­mu se ve­li: Tek po­sli­je audi­jen­ci­je ima­đah pri­li­ke da go­vo­rim sa gro­fom Ber­htol­dom i sa­znam o nje­go­voj na­mje­ri da se jed­nom raš­či­ste ra­ču­ni sa Sr­bi­jom. Ti­sa opo­mi­nje pro­tiv to­ga. Ali bi­la je tu jed­na lič­nost sil­ni­ja od Ti­se, pr­vi ve­li­ki šam­be­lan, ko­ji je ta­da imao u sve­mu slo­bo­dan pri­stup na Bal­pla­cu i ko­ji je uti­cao u pre­sud­nom smi­slu na Ber­htol­da”.
Da u ju­lu 1914. go­di­ne ni­je bi­lo sve do Sr­bi­je sma­trao je i ba­var­ski po­sla­nik u Be­ču:
„Pod Obre­no­vi­ći­ma ni­je po­sto­ja­la mr­žnja Sr­ba (pre­ma Mo­na­r­hi­ji). Nju su po­si­ja­li sa­mo­stal­ni (ma­đar­ski) agrar­ci; da se ona raz­vi­je uči­ni­la je austrij­ska in­du­stri­ja svo­jom eks­plo­a­ta­ci­jom, a da po­sta­ne ve­li­ka za­slu­žna je po­kon­di­re­na po­li­ti­ka Bal­ha­u­spla­ca”.
Da­le­ko od to­ga da je ovaj po­sla­nik bio pot­pu­no kri­ti­čan pre­ma vla­di do­ma­ći­na. I on je pri­hva­tao te­zu Be­ča da je aten­tat „ne­sum­nji­vo plod vi­še­go­di­šnjeg pod­stre­ka­va­nja Sr­ba u Mo­nar­hi­ji od stra­ne Be­o­gra­da” te da je Franc Fer­di­nand „ubi­jen za­to što je pred­sta­vljao pre­pre­ku ostva­ri­va­nju ve­li­ko­srp­ske ide­je i pre­mo­ći ru­skog uti­ca­ja na Bal­ka­nu”.
Po­me­nu­ti jav­ni is­tu­pi u Skup­šti­ni to­kom 1913. i di­rekt­ni raz­go­vo­ri po­sla­ni­ka Jo­va­no­vi­ća sa mi­ni­strom Ber­htol­dom u Be­ču ni­je­su bi­li je­di­ni po­ku­ša­ji da se nor­ma­li­zu­ju od­no­si dvi­ju su­sjed­nih ze­ma­lja u jed­nom ta­ko osje­tlji­vom tre­nut­ku u ka­kvom se na­la­zi­la Sr­bi­ja po­sli­je bal­kan­skih ra­to­va.
Pod­sje­ti­mo, že­le­ći smi­ri­va­nje si­tu­a­ci­je, vla­da je kra­jem 1913. go­di­ne zah­ti­je­va­la uki­da­nje slu­žbe „gra­nič­nih ofi­ci­ra”. Ofi­ci­ri, cr­no­ruk­ci, ko­ji su pri­je ra­ta dr­ža­li ve­zu sa Bo­snom i Her­ce­go­vi­nom, raz­vi­ja­li su ta­mo svo­ju oba­vje­štaj­nu mre­žu, sa­ra­đi­va­li sa Na­rod­nom od­bra­nom, po­sre­do­va­li u do­la­sku do­bro­vo­lja­ca na obu­ku i ka­sni­je u rat, ta­da su bi­li po­vu­če­ni sa gra­ni­ce i da­te su im dru­ge trup­ne du­žno­sti u gar­ni­zo­ni­ma u unu­tra­šnjo­sti ili u no­vim obla­sti­ma. U toj gru­pi bi­lo je i ne­ko­li­ko naj­i­stak­nu­ti­jih, ko­je je Austro­u­gar­ska pro­zi­va­la na pro­ce­si­ma u Sa­ra­je­vu i Ba­nja­lu­ci. Či­nje­ni­ca je da se to do­ga­đa­lo do sep­tem­bra 1913. ili naj­ka­sni­je do ra­nog pro­lje­ća 1914. go­di­ne.
Pre­ma iz­vje­šta­ju li­sta „Po­li­ti­ka” sa Glav­nog od­bo­ra Ra­di­kal­ne stran­ke, ko­ji je odr­žan 25. apri­la 1926. i gdje se ras­pra­vlja­lo o su­ko­bu biv­šeg mi­ni­stra Lju­bo­mi­ra Jo­va­no­vi­ća i Ni­ko­le Pa­ši­ća po­vo­dom iz­ja­va o to­me šta je vla­da u ju­nu 1914. zna­la u ve­zi sa pri­pre­ma­nim aten­ta­tom, na­ve­de­no je: „G. Pa­šić tvr­di da je, čim se vra­tio iz Bu­ku­re­šta, po­ru­čio Na­rod­noj od­bra­ni, da ne ra­di ni­šta pro­tiv Austri­je jer je opa­sno”.
Od­su­stvo že­lje sa ra­tom u Sr­bi­ji bi­lje­ži i Adam Pri­bi­če­vić, iz ču­ve­ne po­ro­di­ce po­li­ti­ča­ra i na­ci­o­nal­nih rad­ni­ka. Sa obra­zlo­že­njem da ide u po­sje­tu bra­tu Mi­la­nu, ko­ji je po­sli­je ra­ta le­žao bo­le­stan od ti­fu­sa, Adam je od­la­zio u Be­o­grad, gdje je pri­mao uput­stva od Pa­ši­ća. Srp­ski mi­ni­stri sa ko­ji­ma su bra­ća Pri­bi­če­vić raz­go­va­ra­la bo­ja­li su se austro­u­gar­skih rat­nih na­mje­ra i pro­cje­nji­va­li da Sr­bi­ji tre­ba naj­ma­nje de­set mir­nih go­di­na, ako ne i vi­še. Za­štit­ni­ci Ru­si­ji tre­ba­lo je još naj­ma­nje če­ti­ri go­di­ne da do­vr­ši voj­ne re­for­me, po­sli­je če­ga Austro­u­gar­ska i Nje­mač­ka ne bi mo­gle da pro­vo­ci­ra­ju na­pad. „Ali ako nas na­pad­nu i 1914. naš di­plo­mat­ski po­lo­žaj bi­će mno­go ja­či, ako ne da­mo Austro­u­gar­skoj ni­ka­kva iz­go­vo­ra da nas na­pad­ne.Za­to je naš in­te­res da se pri­li­ke na ju­gu Mo­nar­hi­je nor­ma­li­zu­ju. Vi zna­te ka­ko smo osje­tlji­vi ka­da je ri­ječ o Bo­sni. Ali sa­da se kod nas ne di­že ga­la­ma pro­tiv Da­ni­la Di­mo­vi­ća, ko­ji ra­di na obra­zo­va­nju Srp­ske go­vern­men­ta­ne stran­ke. Sto­ga je po­treb­no da se i u Hr­vat­skoj uve­de le­gal­no sta­nje”. Ta­ko je go­vo­rio mi­ni­star Lju­ba Jo­va­no­vić Ada­mu i Va­le­ri­ja­nu Pri­bi­če­vi­ću, ko­ji su mu do­šli u po­sje­tu po in­ten­ci­ja­ma bra­ta Sve­to­za­ra. Jo­va­no­vić je is­ta­kao da se Pa­šić, Pro­tić i Pa­ču pot­pu­no sla­žu sa ovim nje­go­vim sta­vo­vi­ma.(NA­STA­VI­ĆE SE)