Ja sam, po­red osta­log, i po­ča­sni gra­đa­nin mog Kra­lje­va i za­i­sta ne znam šta je još tre­ba­lo da do­bi­je se­ljak iz Sir­če ko­ji je u gu­me­nim opan­ci­ma usko­čio i do­se­gao vrh u ju­go­slo­ven­skom bi­ci­kli­zmu – ka­že Ra­doš Ču­brić, do­bro­ćud­na de­li­ja, ve­li­ki bi­ci­kli­stič­ki šam­pi­on ko­ji i da­nas mo­mač­ki no­si bre­me go­di­na i ne­u­mor­no ra­di na svom ima­nju, iako je već za­ga­zio u osam­de­set i dru­gu i, uz sve osta­lo, imao i jed­nu ve­o­ma te­šku i ri­zič­nu ope­ra­ci­ju.
– Još dok sam se tak­mi­čio, ja sam ose­ćao ne­ke pro­ble­me u sto­ma­ku, ne­što tu­če čim se za­mo­rim, ali ja ni­sam mno­go uda­rao to­me na trag. Za­vi­ja­la mi tu ne­ka ba­ba Da­rin­ka iz La­đe­va­ca, ne­će li to pro­ći, išao i u Vr­njač­ku Ba­nju, ali ni­šta. Kad sam zad­nji put išao na svet­sko pr­ven­stvo ve­te­ra­na, me­ne steg­nu že­stok bol u sto­ma­ku, ali ja i da­lje po sta­rom – ne pri­da­jem to­me ne­ku va­žnost.
Ko­nač­no, pre dva­de­se­tak go­di­na sin me po­ve­de u Be­o­grad kod ne­kog dok­to­ra Da­vi­do­vi­ća, struč­nja­ka za te ane­u­ri­zme aor­te. On po­gle­da i ne ve­ru­je, tra­ži da se sve po­no­vo sni­mi i on­da mi ve­li: pa čo­ve­če, da li si ti još živ? Znaš li ti da ja sva­kog da­na ne­ko­ga ope­ri­šem od ovo­ga, ali u mo­joj prak­si još ni­sam vi­deo ovo­li­ko pro­ši­re­nje aor­te, a da ni­je pu­kla. Ako pre­ži­viš do ju­tra, ti si su­tra pr­vi na pro­gra­mu za ope­ra­ci­ju, iako imam već jed­nog pred­vi­đe­nog, od­lo­ži­ću ga, mo­že taj i da pri­če­ka...
Ope­ri­sa me čo­vek, i eto, gu­ram, još ra­dim po ceo dan i još se ne bih po­me­rio ne­kim mla­di­ći­ma na ovim uspo­ni­ma sa­mo kad se do­hva­tim bi­ci­kla...
Ina­če, kad pod­vu­čem cr­tu i okre­nem se na taj ži­vot­ni put ko­jim sam sti­gao u ove go­di­ne, je­di­no što me ma­lo bo­li i što ose­ćam kao ne­prav­du je­ste to što se ni­sam na­šao na spi­sku do­bit­ni­ka te sport­ske pen­zi­je. Ose­ćam se zbog to­ga ne­ka­ko pre­va­re­nim po­vre­đe­nim i kao čo­vek i kao spor­ti­sta. Ni­je zbog pa­ra, ko­li­ko sto­ga što bi mi to zna­či­lo i bi­lo sa­tis­fak­ci­ja za ono što sam dao i po­sti­gao u ovom spor­tu. Ube­đen sam da je to mno­go vi­še od ne­kih pr­va­ka sve­ta ili olim­pij­skih po­bed­ni­ka, po­seb­no u ne­kim ekip­nim spor­to­vi­ma, gde je za ne­ke bi­lo do­volj­no da su se na­šli na spi­sku re­pre­zen­ta­ci­je, a sa­mo tak­mi­če­nje su pre­se­de­li i od­gle­da­li sa klu­pe.
A ja sam pre­ve­zao na bi­ci­klu bli­zu po­la mi­li­o­na ki­lo­me­ta­ra i po­be­dio to­li­ko tr­ka, bio tro­stru­ki po­bed­nik tr­ke kroz Ju­go­sla­vi­ju, vi­še­stru­ki pr­vak Sr­bi­je, naj­bo­lji Ju­go­slo­ven u tr­ci na olim­pi­ja­di u Min­he­nu... – i po­sli­je sve­ga imam 21.000 di­na­ra pen­zi­ju!
No, ne­ma ve­ze, ja imam ba­štu, imam voć­njak, ra­dim, za­ni­mam se i ni­je mi pre­sud­no va­žno ko­li­ka mi je pen­zi­ja, ali mi je ne­ka­ko te­ško kao čo­vje­ku i to si­gur­no ni­je do­bra po­ru­ka oni­ma ko­ji do­la­ze, ko­ji tre­ba da se bo­re za čast i sla­vu, za bo­je otadž­bi­ne. Znam, na­rav­no, da ja ni­sam, na ve­li­ku na­ža­lost, iz­u­ze­tak, tu su se ogre­ši­li i o mno­ge dru­ge za­slu­žne spor­ti­ste, i ne sa­mo spor­ti­ste. Pred­la­ga­li su me­ni da se ža­lim, da se obra­tim ne­ko­me, da tra­žim svo­je pra­vo, ali ni­sam hteo jer sma­tram da bi to bi­lo do­dat­no po­ni­ža­va­nje: ako se oni ne se­ća­ju, ako su oni za­bo­ra­vi­li, ako oni sma­tra­ju da ja i me­ni slič­ni to ne za­slu­žu­je­mo - ne­ka im bu­de, ne­ka im slu­ži na čast...
Kraj

Ne­sre­ća
Ja bih, ina­če, upr­kos sve­mu to­me, iz pu­nih usta mo­gao re­ći da sam sre­tan čo­vek, da smo sret­na po­ro­di­ca, da nam se ni­je de­si­la jed­na ve­li­ka ne­sre­ća. Si­no­vi su mi uspe­šni po­slov­ni lju­di, od oba imam po dvo­je div­ne i uspe­šne unu­ča­di i da ni­je bi­lo te tra­ge­di­je, sve bi bi­lo ka­ko se po­že­le­ti mo­že. Si­nu Raj­ku je pre se­dam­na­est go­di­na u sa­o­bra­ćaj­nom ude­su po­gi­nu­la su­pru­ga In­di­ra. Bi­la jed­no pre­kra­sno de­te, za­vr­ši­la ar­hi­tek­tu­ru kao i Raj­ko i u in­dek­su ni­je ima­la dru­ge oce­ne sem de­set­ke, ima­la ve­li­ke uspe­he na po­slu, a on­da sve to u tre­nu ne­sta­lo. Ro­di­la nam i dve div­ne i uspe­šne unu­ke – Di­nu i La­nu. Di­na je oti­šla oče­vim i maj­či­nim sto­pa­ma; ona je je­dan od pet stu­de­na­ta ko­ji su do­bi­li ne­ku ve­li­ku svet­sku sti­pen­di­ju, a i La­na je od­li­čan stu­dent. Obe već vi­de­le svet, Di­na stu­di­ra­la u Špa­ni­ji, La­na U Bo­lo­nji. Ne­ma im sa­mo maj­ke da se ra­du­je to­me...Mla­đi sin Ra­di­ša ima dva do­bra i uspe­šna si­na, iako ne­će da bu­du bi­ci­kli­sti kao što su im bi­li otac i de­da...


Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić