Mo­že se re­ći, a da se ne pre­tje­ra, da se naš raz­voj na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta, od­vi­jao u pro­ce­su ko­jeg do­mi­nant­no ka­rak­te­ri­še su­prot­nost ili su­kob iz­me­đu ru­ral­ne i ur­ba­ne kul­tu­re. Na­rav­no, bi­lo je tu i pro­ži­ma­nja i sa­ži­ma­nja, ali je ipak do­mi­ni­ra­la kon­flikt­nost. Kroz kon­flikt­no­sti (su­prot­no­sti) od­vi­jao se raz­voj ili bo­lje re­če­no kon­flikt­nost je raz­vo­ju da­va­la spe­ci­fič­no obi­ljež­je.
Oči­gled­no je da je ru­ral­no „bje­ža­lo” od ur­ba­nog, da je od­stu­pa­lo usled na­gle ur­ba­ni­za­ci­je kao bit­nog obi­ljež­ja grad­skog na­či­na ži­vo­ta. Ru­ral­na kul­tu­ra je, u stva­ri, gu­bi­la bit­ku za bit­kom u su­ko­bu sa ur­ba­ni­za­ci­jom. Glav­no oruž­je ur­ba­ni­za­ci­je je as­falt, be­ton, gvo­ždje i, na­rav­no, moć­ni­ci ko­ji su bi­li pro­ta­go­ni­sti ur­ba­ni­za­ci­je. Agri­kul­tu­ra, kao glav­no obi­ljež­je ru­ral­ne kul­tu­re je sta­ri­ja od sva­ke kul­tu­re u cu­vi­li­za­cij­skom kom­plek­su. Mo­že se re­ći da su sve vr­ste kul­tu­re iz­ni­kle iz agri­kul­tu­re. Na­rav­no, ni­ca­nje agri­kul­tu­re je ve­za­no za ze­mlju. Ze­mlja, i to ob­ra­di­va, nu­žan je uslov za raz­voj i op­sta­ja­nje agri­kul­tu­re. No, tre­ba re­ći da je ur­ba­ni­za­ci­ja do­šla u ne­po­mir­lji­vi su­kob sa ur­ba­ni­za­ci­jom. A ka­ko i ne bi, kad joj je ur­ba­ni­za­ci­ja, bez ika­kvog par­do­na, gu­ta­la nje­nu eg­zi­sten­ci­jal­nu osno­vu, od­no­sno plod­no ze­mlji­šte. Sma­tra­mo da će ovo uni­šta­va­nje ogra­ni­če­nja pri­rod­nog re­sur­sa (plod­nog ze­mlji­šta) jed­no­ga da­na sku­po ko­šta­ti dru­štvo kao po­se­ban i po­sve spe­ci­fi­čan seg­ment objek­tiv­ne stvar­no­sti.
Na pri­mje­ru sud­bi­ne ova­ca me­dju so­li­te­ri­ma, ja­sno se vi­di ka­rak­ter i si­li­na su­ko­ba iz­me­đu ru­ral­nog i ur­ba­nog, iz­me­đu agri­kul­tu­re i ur­ba­ni­za­ci­je.
Pre­se­lja­va­nje
obo­ra i to­ro­va
Mo­ra se pri­zna­ti da su ov­ča­ri bi­li upor­ni. Kao što su ne­kad nji­ho­vi da­le­ki pre­ci bi­li upor­ni u pri­pi­to­mlja­va­nju (kul­ti­vi­sa­nju) ži­vo­ti­nja, ta­ko su i oni bi­li upor­ni u op­sta­ja­nju na sa­moj grad­skoj pe­ri­fe­ri­ji. Od­u­pi­ra­li su se svim mo­gu­ćim i ne­mo­gu­ćim sred­stvi­ma. Odo­li­je­va­li su i oštrim sank­ci­ja­ma. Čak su za­ne­ma­ri­va­li i žr­tve ko­je su se na br­zim sa­o­bra­ćaj­ni­ca­ma gra­da sva­ko­dnev­no de­ša­va­le. No, si­la Bo­ga ne mo­li. Ur­ba­ni­za­ci­ja je po­sje­do­va­la to­li­ku moć da je bez mi­lo­sti po­ti­ski­va­la ov­ce u da­lju po­za­di­nu gra­da. Ta­ko je do­šlo do sve­op­šteg pre­se­lja­va­nja obo­ra i to­ro­va. Do­đe ur­ba­ni­za­ci­ja do jed­ne tač­ke, do obo­ra i to­ro­va. Obo­ri i to­ro­vi odo­li­je­va­ju za jed­no od­re­đe­no vri­je­me. Čak po­tro­še ogrom­nu ener­gi­ju. Ne­pri­jat­no­sti su bi­le sva­ko­dnev­ne. Hr­pe opo­me­na i hr­pe ka­zne­nih rje­še­nja. Mno­štvo sva­đa sa ču­va­ri­ma par­ko­va i mno­štvo ne­pre­spa­va­nih no­ći­ju. No, odo­li­je­va­nje ima svo­ju gra­ni­cu iz­dr­žlji­vo­sti. Kad se pre­sko­či gra­ni­ca i kad pri­ti­sak nad­ja­ča ot­por opet se pre­se­lja­va­ju obo­ri i to­ro­vi i opet is­po­čet­ka. To is­po­čet­ka tra­je do no­ve na­je­zde ur­ba­ni­za­ci­je. I opet pre­se­lja­va­nje obo­ra i to­ro­va i ta­ko sve dok ov­ce i nji­ho­vi vla­sni­ci ne is­tak­nu bi­je­lu za­sta­vu.
Sa ovim ne­da­ća­ma su se ne­ka­ko i mo­gle ov­ce bo­ri­ti, ali sa be­to­nom i as­fal­tom re­dov­no su gu­bi­le bit­ku. Kad as­falt i be­ton po­kri­je na­su­šnu ze­mlju, kad za va­zda za­bra­ni ni­ca­nje tra­ve, ov­ca­ma ni­šta dru­go ne pre­o­sta­je ne­go da kao po­ra­že­na voj­ska na­pu­šta bo­ji­šte. No, tu ni­je­su po­ra­že­ne ov­ce, već lju­di. Oni će u kraj­njem is­ho­du pla­ti­ti ceh. Omo­gu­ća­va­nje ur­ba­ni­za­ci­je da uni­šta­va i po­kri­va plod­no po­lje, je jed­no od naj­moć­ni­jih fak­to­ra ko­ji ugro­ža­va eko­lo­šku rav­no­te­žu. Ka­sno će bi­ti kad čo­vjek naj­zad uvi­di da je žr­tva po­mah­ni­ta­le i na­gle ur­ba­ni­za­ci­je, da je žr­tva svog ne­pro­mi­šlje­nog dje­lo­va­nja.
I po­sled­nji
Mo­hi­ka­nac od­stu­pio
Te­ško je shva­ti­ti ka­ko se odr­ža­va­lo i op­sta­ja­lo sta­do ko­je je sta­no­va­lo u grad­skoj vre­vi. Do­vi­tlji­vi ga­zda je sve či­nio da pro­du­ži tra­ja­nje svog sta­da. U sa­mom gra­du skri­vao se od po­gle­da ru­ši­te­lja obo­ra i to­ro­va. Čak je ne­ke i pod­mi­ći­vao. No­ću je na­pa­so sta­do, a da­nju su ov­ce le­ža­le. Noć je pre­tvo­rio u dan, a dan u noć. I pse je ućut­ki­vao da ne ot­kri­ju po­lo­žaj. Ućut­ki­vao je i ov­ce da gla­sno ne ble­je: „Đa­vo ti se u ja­zbac use­lio, što ot­kri­vaš svoj po­lo­žaj”.
Že­na do­ma­ći­no­va je bi­la za­du­že­na da odo­bro­vo­lji kom­šin­ke, po­seb­no go­spo­dje. Ona je sit­nim pod­mi­ći­va­njem (po­vre­me­nim no­še­njem mli­je­ka u šer­pu li­tre­ni­cu), ka­ko, ta­ko uspi­je­va­la da ih ne­ka­ko odo­bro­vo­lji da se ne bi ža­li­li kod nad­le­žnih. No, ni­je mo­gla ni­ka­ko odo­bro­vo­lji­ti kom­šin­ku pre­ko pu­ta. Ona je bi­la glav­ni ne­pri­ja­telj nje­nih ova­ca. Jed­nom se sa njom grd­no po­sva­dja­la. Op­tu­ži­la je go­spo­dju da je špi­ja kod nad­le­žnih. Čak joj je u ve­li­koj ljut­nji re­kla: „Ov­co jed­na, što ro­va­riš pro­tiv svog (ov­či­jeg) ro­da”. Na­kon to­ga, bi­lo je obo­stra­nog hva­ta­nja za ko­su, ali se, ipak, sve do­bro za­vr­ši­lo.
Si­tu­a­ci­ja je bi­la sve gu­šća i ne­sno­sni­ja. Sve je upu­ći­va­lo da se nje­go­voj sto­ci bli­žio kraj. Nje­gov kom­ši­ja, ko­ji ga je po­dr­ža­vao u na­sto­ja­nju da is­tra­je, dao mu je ori­gi­na­lan pred­log. On mu je pred­lo­žio da or­ga­ni­zu­je štrajk sa ov­ca­ma. Po­sa­vje­to­vao ga je da od­ve­de ov­ce is­pred zgra­de Vla­de i da is­tak­ne na ru­ni­ma ova­ca sle­de­će za­htje­ve: „Tra­ži­mo ži­vot­ni pro­stor kao i svi gra­dja­ni ovo­ga gra­da”. “Pro­te­stvu­je­mo pro­tiv kr­še­nja gra­djan­skih (ov­či­jih) pra­va”. Ne mo­že u Evrop­sku uni­ju onaj ko­ji ne po­štu­je pra­va kuć­nih lju­bi­ma­ca, a mi smo kuć­ne lju­bi­mi­ce na­šeg ga­zde”. “Zah­ti­je­va­mo da nam do­zvo­li­te is­pa­šu u grad­skim par­ko­vi­ma, a mi će­mo za uz­vrat dju­brit te iste par­ko­ve”. “Zah­ti­je­va­mo uve­ća­va­nje ze­le­nih po­vr­ši­na, jer bez istih ne mo­že­mo ži­vje­ti”. „Zah­ti­je­va­mo da se po ze­le­nim po­vr­ši­na­ma za­sa­di pi­to­ma tra­va, jer bez pi­to­me tra­ve ne­ma mli­je­ka”. „Zah­ti­je­va­mo da nam se iz­gra­de objek­ti za sta­no­va­nje po stan­dar­di­ma Evrop­ske uni­je”. „Zah­ti­je­va­mo da nam se iz­gra­de po­seb­ne sta­ze u gra­du po ugle­du na bi­ci­kli­stič­ke”. “Zah­ti­je­va­mo be­ni­fi­ci­ra­ni rad­ni staž jer ži­vi­mo pod ne­sno­snim uslo­vi­ma ko­je nam je na­met­nu­la ur­ba­ni­za­ci­ja sa svo­jim pro­ta­go­ni­sti­ma”. „Zah­ti­je­va­mo da se ras­pi­še ten­der za pro­da­ju ze­le­nih po­vr­ši­na u gra­du i da nam se omo­gu­ći rav­no­prav­no uče­šće na istom”. „Zah­ti­je­va­mo da se u sva­kom par­ku od­re­di po jed­no dr­vo kao na­še plan­di­šte. Kad gra­đa­ni mo­gu imat še­ta­li­šte, mo­že­mo i mi plan­di­šte”. „Zah­ti­je­va­mo slo­bo­du go­vo­ra (ble­ja­nja) u sva­ko do­ba da­na i no­ći”. „Zah­ti­je­va­mo otva­ra­nje ber­ber­ni­ce (Stri­ža­ri­ce) na po­god­noj lo­ka­ci­ji u gra­du”. Kom­ši­ja ga je, ta­ko­đe, sa­vje­to­vao da na ov­nu pred­vod­ni­ku is­tak­ne po­se­ban tran­spa­rent na ko­je­mu će pi­sa­ti. „Uko­li­ko nam ne udo­vo­lji­te no­ti­ra­nim zah­ti­je­vi­ma, ble­ja­će­mo iz mo­zga – sve dok vam ne puk­nu bub­ne op­ne. Sve su na­še na­de upr­te u pre­mi­je­ra, jer on mo­že što dru­gi ne mo­gu. Dok je pre­mi­je­ra, bi­će i ova­ca. Una­pri­jed za­hval­na sva­ka u bu­lju­ku”.
Vla­snik sta­da je pri­hva­tio ini­ci­ja­ti­vu kom­ši­je. Pom­no se pri­pre­mao za štrajk. Sve je tran­spa­ren­te is­pi­sao. Na­u­čio je ov­ce da pro­test­no ble­je. Od­re­dio je i put i dan pro­te­sta (štraj­ka).
Pri­je zo­re je ustao i oba­vio po­sled­nje pri­pre­me za štrajk. No, sve mu je bi­lo uza­lud. Ja­ke po­li­cij­ske sna­ge su na­pro­sto blo­ki­ra­le nje­gov tor. U star­tu su osu­je­ti­li pla­ni­ra­ni pro­test.
Na­kon ne­u­spje­log po­ku­ša­ja, vla­sni­ku sta­da ni­šta dru­go ni­je pre­o­sta­ja­lo ne­go da „po­lo­ži oruž­je”. Pr­vog pa­zar­nog da­na je str­pao sve ov­ce u ka­mi­on i od­veo ih na stoč­nu pi­ja­cu. Vla­snik je pla­kao, že­na je pla­ka­la, a i dje­ca su ri­da­la. Ov­ce su tu­žno ble­ja­le. Je­di­no su jag­njad bi­la rav­no­du­šna – ni­je­su shva­ti­la o če­mu se ra­di.
Je­dva su ov­na pred­vod­ni­ka str­pa­li u ka­mi­on. Ni­je htio da pri­hva­ti od­la­zak. Sko­čio je sa vr’ ka­mi­o­na i po­lo­mio pred­nje no­ge.
(KRAJ)

PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić