PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić


Vi­še ne­go in­te­re­san­tan je ži­vot­ni do­si­je ovog sa­vre­me­nog no­ma­da. Nje­gov otac je ro­đen u Ba­nja­ni­ma. Za­hva­ćen sna­žnom mi­gra­ci­jom se­lo–grad, ob­reo se u Nik­ši­ću. Tu je za­sno­vao stal­no mje­sto bo­rav­ka kao vo­zač. Osno­vao je po­ro­di­cu od pet čla­no­va: že­nu, dva si­na i kćer. Va­nja, nje­go­vo dru­go di­je­te, za­vr­ši­lo je ru­dar­sko-teh­nič­ku ško­lu i dvi­je go­di­ne Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta i po­čeo da ži­vi grad­skim na­či­nom ži­vo­ta. No, na nje­go­vo ko­nač­no ži­vot­no opre­dje­lje­nje uti­ca­la je, na pr­vi po­gled, ba­nal­na stvar. Ri­ječ je o jag­nje­tu ko­je mu je po­klo­nio nje­gov đed. To ga je pod­sta­klo da se po­sve­ti i za­lju­bi u sto­ku. I ta­ko je vre­me­nom od jed­nog jag­nje­ta for­mi­rao ogro­man bu­ljuk ova­ca. Za­i­sta je ri­jet­ko da se di­je­te ro­đe­no na as­fal­tu po­sve­ti se­lu, od­no­sno no­mad­skom na­či­nu dr­ža­nja ova­ca. Lju­bav pre­ma ov­ca­ma je nad­vla­da­la sve dru­ge iza­zo­ve u nje­go­vom ži­vo­tu.
Na­ba­vio je Va­nja po­kret­nu ku­ću (kamp pri­ko­li­cu) i sa njom ide od Ba­ra Bo­jo­vi­ća (Stra­še­vi­na), Pac Po­lje (Ozri­ni­ći), Sla­pa Ze­te, Sa­di­na (To­lo­ši), Pa­vlo­vi­ne i opet Sa­di­na i naj­zad u pla­ni­nu (Ba­re Bo­jo­vi­ća), a za­tim sli­je­di zdig s pla­ni­ne po već opi­sa­nom re­do­sle­du. Po­vre­me­no mu pra­ve dru­štvo maj­ka i otac. Ostva­rio mu se, ka­ko on ka­že, ži­vot­ni san. Ofor­mio je sta­do od 300 ve­li­kih ova­ca i 200 jag­nja­di. U svim na­ve­de­nim mje­sti­ma, sem u Ba­ra­ma Bo­jo­vi­ća (Lu­ka­vi­ca), za­ku­plju­je pa­si­šta, što mu omo­gu­ća­va dr­ža­nje ova­ca. Nje­go­ve ov­ce ne­ma­ju su­vot­nog sklo­ni­šta. Va­zda su mu pod ve­drim i oblač­nim ne­bom. „Ni­je mi la­ko gle­da­ti ov­ce kad ih ši­ba ne­vri­je­me, a one pri­mo­ra­ne da tr­pe sve što ih sna­đe. A sna­đe ih če­sto i grad i ja­ka ki­ša i smr­zli­ca, a bo­ga­mi i ne­sno­sna vru­ći­na. No, ta­kva je sud­bi­na mo­jih ova­ca. Vo­lio bih da ima­ju ugod­ni­je sta­ni­šte, ali mo­je ma­te­ri­jal­ne mo­guć­no­sti to ne do­zvo­lja­va­ju”.
Na pi­ta­nje ka­ko ga pri­hva­ta­ju mje­šta­ni kao ino­no­ma­da, na­pra­vio je kra­ću pa­u­zu i dao sle­de­ći od­go­vor: „Ne­ki me ra­do pri­hva­ta­ju, čak mi ne tra­že na­kna­du za pa­šu. Isti­na, ima­ju i iz­vje­sne ko­ri­sti od mo­jih ova­ca. Ov­ce mi spre­ča­va­ju di­vlja­nje li­va­de, jer bez ova­ca ne­ma pi­to­mi­ne. Ne­ki se, pak, za­do­vo­lja­va­ju na­kna­dom ko­ju im da­jem za pa­šu. No, ima i onih ko­ji­ma sme­ta mo­je pri­su­stvo i uvi­jek sam im „trn u oku” iako im mo­je ov­ce baš ni­šta ne sme­ta­ju. Ta­ko me jed­na, na­zo­vi­mo go­spo­đa, pri­ja­vi­la in­spek­cij­skoj slu­žbi zbog ne­pri­jat­nog za­da­ha ko­ji do­pi­re do nje­ne ku­će. Od mo­jih ova­ca, uz­gred re­če­no, nje­na je ku­ća uda­lje­na od mog to­ra dva ki­lo­me­tra. Ima i ku­ća ko­ja su uda­lje­ne sve­ga 300 me­ta­ra, pa nji­ho­vim sta­nov­ni­ci­ma ne sme­ta­ju ov­ce. No, ta­kva su ne­ka če­ljad. Sve što je tu­đe do­bro, nji­ma sme­ta. Si­gu­ran sam da je do­tič­na go­spo­đa do ju­če ču­va­la ov­ce na pla­nin­skim pro­plan­ci­ma. Ne­ma što go­re, ne­go kad se se­ljak po­kon­di­ri”.
Vo­li Va­nja da pri­ča o svom sta­du, o psi­ma ču­va­ri­ma i o pla­no­vi­ma za bu­duć­nost. On se do te mje­re za­nio u svo­je sta­do da sva­ko jag­nje po maj­ci pre­po­zna­je. Ne vo­li te­mu o že­nid­bi. Kad smo se do­ti­ca­li te te­me, on se jed­no­stav­no na­mr­šti i sa re­zig­na­ci­jom oši­ne po đe­voj­ka­ma: „Da­na­šnje đe­voj­ke su lu­de i bez­o­bra­zne. Mr­ze ov­ce ka’ Bog đa­vo­la. Pa i one ko­je ži­ve na se­lu, ne mo­gu vi­đet oči­ma ov­ce i one ko­ji dr­ži ov­ce. Ne­ma to­ga pa­sti­ra mom­ka u ci­je­loj Cr­noj Go­ri ko­ji se mo­že ože­nit a ko­ji je na­mje­ran da dr­ži ov­ce. Izem ti ja one đe­voj­ke ko­je pre­zi­ru ov­ce i čo­ba­ne”. Na­sto­jao sam da ga umi­rim kon­sta­ta­ci­jom da će usko­ro do­ći vri­je­me eko­lo­ške dr­ža­ve i da će oso­bi­tu ci­je­nu do­bi­ti zdra­va hra­na pro­iz­ve­de­na na ka­tu­ni­ma i pla­ni­na­ma. U toj si­tu­a­ci­ji pa­sti­ri će bi­ra­ti đe­voj­ke – ovu oću – ovu ne­ću. A one će hr­li­ti za pa­sti­ri­ma kao žed­ni put­nik za ka­pi­ma vo­de u pu­sti­nji. Va­nja se bla­go osmjeh­nuo: „Da­bog­da iz Va­ših u Bož­ja”. No, ka­ko stva­ri sto­je, to se te­ško mo­že do­go­di­ti. U tom tre­nut­ku se u raz­go­vor umi­je­ša­la Va­nji­na maj­ka: „Odo­bra­vam po­sao ko­jeg se pri­hva­tio Va­nja”. Uosta­lom u ži­vot­na opre­dje­lje­nja se ne tre­ba mi­je­ša­ti. No stra­hu­jem da će ga ovo ži­vot­no opre­dje­lje­nje spri­je­či­ti u do­bi­ja­nju istin­ske sre­će – nje­go­vog po­tom­stva. Od to­ga se bo­jim kao od ži­ve va­tre. Zna­la bi za­što ži­vim i za­što sam ži­vje­la kad bi na svo­jem kri­lu za­nji­ha­la Va­nji­no di­je­te”. U Va­nji­nim oči­ma se mo­gla pro­či­ta­ti ista zeb­nja, isto stra­ho­va­nje. Čak mi se uči­ni­lo da to mo­že bi­ti i glav­ni raz­log nje­go­vog even­tu­al­nog od­u­sta­ja­nja od no­mad­skog na­či­na ži­vo­ta, od­no­sno od svo­je ve­li­ke lju­ba­vi. Dvi­je go­di­ne na­kon oba­vlje­nog raz­go­vo­ra, Va­nja se ipak ože­nio. Ostva­rio se nje­gov san i san nje­go­ve maj­ke. Do­bio je i dje­cu. I da­lje se ba­vi no­mad­skim sto­ča­re­njem.
Ima Va­nja, ka­ko on sam ka­že, i li­je­pih i te­ških, vr­lo te­ških tre­nu­ta­ka u svom no­mad­skom ži­vo­tu. On istin­ski vo­li svo­je sta­do. Oso­bi­to se ra­du­je nje­go­vom umno­ža­va­nju. Upra­vo zbog to­ga sva­ko jag­nje do­če­ku­je sa osmi­je­hom na li­cu. Pu­no mu je li­ce ve­se­lo­sti kad po­sma­tra za­i­sta broj­no i zor­no sta­do. Sa ve­li­kim uži­va­njem po­sma­tra sta­do kad se obi­la­to ča­sti tra­vom na pla­nin­skim i žup­nim pa­si­šti­ma. Tu ra­dost mo­že do­ži­vje­ti sa­mo istin­ski pa­stir – onaj ko­me na sr­cu le­ži pa­sti­ro­va­nje. Va­nja pa­sti­ro­va­nje do­ži­vlja­va kao slo­bo­du, kao oslo­bo­đe­nje od pro­ble­ma ko­ji sa so­bom do­no­si ur­ba­ni­zo­va­ni ži­vot. Po­seb­no uži­va u ra­do­snoj igri jag­nja­di. U tim tre­nut­ci­ma za­bo­ra­vlja na sve te­go­be ko­je mu se do­ga­đa­ju i ko­je mu se mo­gu do­go­di­ti.
No, sa­svim je evi­dent­no da sva­ki ži­vot ima i onu gor­ku sa­dr­ži­nu. Ri­ječ je o stra­ho­va­nji­ma. Pr­ven­stve­no Va­nja stra­hu­je za pa­si­šta u žu­pi, od­no­sno na rub­nim dje­lo­vi­ma gra­da. Bo­ji se da mu ur­ba­ni­za­ci­ja ne ot­me pa­si­šta i da osta­ne „pra­znih ru­ku”. Bo­ji se od zlih i po­kon­di­re­nih lju­di. Ko­ri­šće­nje žup­nih pa­si­šta je u ru­ka­ma dru­gih, u ru­ka­ma vla­sni­ka. Od nji­ho­ve do­bre ili zle vo­lje, umno­go­me za­vi­si i nje­go­va sud­bi­na. Ta­ko­đe je Va­nja stro­go za­vi­stan od pri­rod­nih zgo­da i ne­zgo­da ili bo­lje re­če­no od sve­vi­šnjeg Bo­ga. Mo­žda je i zbog to­ga po­bo­žan mi­mo svih lju­di. Nje­mu se ne mo­že de­si­ti da do kra­ja ne is­po­štu­je sve ono što na­la­žu Bož­ji iza­sla­ni­ci na ze­mlji. Nje­mu po­seb­no sme­ta ne­vri­je­me ko­je ne­mi­lo­srd­no ši­ba nje­go­vo sta­do bez ika­kve mo­guć­no­sti da se od nje­ga sklo­ni. On, ta­ko­đe, sma­tra da ne­vri­je­me do­la­zi mi­mo Bož­je vo­lje. Ne­vri­je­me đa­vo­li do­no­se kra­di­mi­ce od Bo­ga. Sa­mo đa­vo­li mo­gu da se iži­vlja­va­ju na ne­vi­nim ov­ca­ma i na ne­vi­nim pa­sti­ri­ma. Naj­ve­ća je ne­vo­lja u to­me što su i mno­gi lju­di obu­kli đa­vo­lju ko­žu, đa­vo­lje odi­je­lo.
Raz­mi­šlja­ju­ći o Va­nji­nom no­mad­skom ži­vo­tu, na­met­nu­la mi se mi­sao da je on pro­iz­vod neo­bič­nih sti­ca­ja okol­no­sti. On je je­di­na čo­ban­ska „la­sta” ko­ja je do­le­tje­la iz­ne­na­da iz gra­da, sa as­fal­ta. No, jed­na la­sta ne či­ni pro­lje­će.
(Na­sta­vi­će se)